Од три зла које пропагира Новак Ђоковић – југословенство, јога и Егзит – тешко је рећи које је најгоре. У сва три случаја ради се о наркотицима, само што је један идеолошки, други је духовни, а трећи – класични! Ипак, највише проблема Србима је направио први – југословенство; за последњих 100 година српски народ је много пропатио, и дан-данас плаћа цијену тог опијања.

Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно

Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).

Питање од Ање:

Оче Константине, благословите! Зовем се Ања и имам 13 година. Желим да Вас питам, пошто то не могу да разумем, зашто је лакирање ноктију грех? Јер то је само боја.

Монах Константин:

Сукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање.  Православни хришћани сукоб са папизмом  посматрају као однос хришћанског Предања са европским римокатоличким религиозно – политичким војно-вјерским колонијалним пројектом. Од издвајања папства у засебну институцију у средњем вијеку, римокатоличка духовна и државна доктрина подразумијева признавање ‘папског примата’ – заснованог на римокатоличкој теолошкој теорији о папском прејемству и праву на апсолутну „апостолску“ политичку и духовну ваељенску власт.

Препоручујем свима који хоће да постану незнабошци ово излагање др. Божидара Митровића

https://youtu.be/VGg5sqHLS-M

Он без длаке на језику тврди да је Еванђеље лажирано, да је ап. Јован у уводној  глави уопште није мислио на Логос него на Словене, да су житија Кирила и Методија, наши први и најдубљи споменици - кривотворине, итд. итд. Наравно, за све је крив Ватикан, а истина је у древној словенској религији.

Руски православни теолог, Павле Евдокимов, који је живео и радио у Паризу шесдесетих година XX века, написао је Посланицу Цркви Христовој која је на најдубљи могући начин изложила учење о Цркви, али не из перспективе апстрактних формула, него живог осећања црквености и Христовог присуства у историји. Текст је актуелан као да је писан данас, када је све више мртвоверних и мртводушних и када нам постаје јасно да ћемо се угушити без светодуховског ваздуха који нам дарује живи Бог преко живих људи. Зато овај текст читајмо пажљиво и трудимо се да се покајемо и вратимо Богу и себи, да нас, како рече Св. Владика Николај, не би поклопила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.

Уредништво

+ + +

"Архиепископ" Евстатиј Зорја дао је интервју за „Укрінформ”. О својој посети Амфилохију казао:

„Митрополит [Епифаниј Думенко, поглавар ПЦУ – прим.а] ми је наложио да писмо однесем црногорскоме митрополиту Српске православне цркве. И ја сам ступио у контакт са овим митрополитом и врло брзо ми је заказан састанак: писао сам у суботу [22. јуна], а речено ми је да ме већ у у уторак [25. јуна] митрополит Амфилохија може примити. Синод ПЦУ је заседао у понедељак [24. јуна], а увече сам био у авиону да пренесем ово писмо и сретнем се с митрополитом Амфилохијем.

Био је епископ Максим Западноамерички недавно и у Паризу. Иза сваке посете он запише и пар речи. Што да не? Вуче га инспирација. Зашто да се не опише тај прелепи излет? Иза излета је и иначе само једна главна мисао и само једна централна жеља: «Изаберите ме коначно за Епископа западноевропског уместо западноамеричког! Не желим више да чекам!»