Кфор и званично "предао" Грачаницу

МОШТИ СВ. ДЕСПОТА СТЕФАНА НИСУ У МАНАСИЈИ, ВЕЋ У КОПОРИНУ

         Упркос томе што је још почетком 80-тих година прошлог века наш антрополог светског гласа, академик проф. др Србољуб Живановић, на молбу патријарха Германа и епископа браничевског Хризостома, извршио антрополошкe  и палеопатолошкe  анализе и идентификацију моштију Деспота Стефана Лазаревића (у „Гласнику“ СПЦ бр. 11/1981. писало је да је доказано да се мошти Деспота Стефана налазе у Копорину), и што су по одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве мошти положене у ћивот у манастиру Копорину (опширније о овоме у прилогу који доносимо – прим. „Борба за веру“), с времена на време у јавности се појави дезинформација да су мошти Св. деспота Стефана пронађене у манастиру Манасији 2006. године приликом радова у цркви. У изјави агенцији Танјуг, од 22. августа 2010. године, саветник у Републичком заводу за заштиту споменика културе Гордана Симић изјавила је да је "дефинитивно решена" енигма гроба деспота Стефана Лазаревића, чија је задужбина Манасија. "Деспот Стефан је сахрањен у цркви 'Света Тројица' у Манасији и то је црква признала", рекла је Симић.

Владимир Димитријевић

New Age и дроге

           Халуциногене дроге су одувек биле коришћене за паганске сусрете са оностраним. Не мирећи се са убогом свакодневицом у којој нема ничег осим зноја лица и жуљевитих дланова који се боре са маћехом земљом, пагански човек је хтео да се пробије у свет који је са оне стране сиве завесе навикнутог и обичног. Индијанци Северне и Јужне Америке користили су многобројне дроге у ту сврху. Пејотл, „кактус визија“, давао им је храброст пред борбу, а жреци су преко њега сретали племенске богове. Када је стигло западно, инквизиторско Хришћанство, пејотл им је у визијама доводио „Христа“ и „Свеце“.

Татјана Васиљевна Грачова

Ко спрема Осми Васељенски Сабор?

 Данас постоји озбиљна опасност и чак узнемиреност у вези са тим што се Православној Цркви вештачки намеће дух рушилачког либерализма.

Руски хришћански теолог, Павле Евдокимов, који је живео и радио у Паризу шесдесетих година XX века, написао је Посланицу Цркви Христовој која је на најдубљи могући начин изложила учење о Цркви, али не из перспективе апстрактних формула, него живог осећања црквености и Христовог присуства у историји. Текст је актуелан као да је писан данас, када је све више мртвоверних и мртводушних и када нам постаје јасно да ћемо се угушити без светодуховског ваздуха који нам дарује живи Бог преко живих људи. Зато овај текст читајмо пажљиво и трудимо се да се покајемо и вратимо Богу и себи, да нас, како рече Св. Владика Николај, не би поклопила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.

Уредништво

+++

Павле Евдокимов

ХРИСТОВОЈ ЦРКВИ