Владика Атанасије Ракита изабран је за новог епископа милешевског одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на редовној сједници у Београду. У претходне четири године обављао је дужност епископа бихаћко-петровачког. Трон епикопа милешевског формално је упражњен од маја 2015. године након смјене владике Филарета, а епархијом је као администратор управљао епископ будимљанско- никшићки Јоаникије. Њега је на функцију “вршиоца дужности“ суштински поставио митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

За Валтера Бењамина капитализам је религија. Капитализам је, сâм по себи, религиозан феномен, јер – у суштини – тежи да одговори на оне исте бриге, страхове и неспокојство људи, на које настоји да одговори и религија.

Медијска кампања која прати нови Закон о спречавању насиља у породици лансирала је већи број неистина у нашу јавност око сврхе и садржаја и домета овог акта. Стога га треба разобличити и појаснити шта он стварно значи за ову напаћену земљу и породицу у њој.

„Љуби и чини шта хоћеш“ – у овој краткој изреци блаженог Августина садржана је формула истините љубави, љубави безгрешне, свете, не од овога света. Ако бисмо могли истовремено да чујемо гласове целога света, онда би се у тој вишејезичној бујици речи, вероватно, најчешће чула реч „љубав“. О њој маштају и у њој се разочаравају. За њом жуде и ње се боје. Њу траже и одбацују. Њу купују и продају, величају и проклињу. Њој се смеју и за њом плачу. За њу дају живот и продају душу. Због ње падају у безумље и у њој уживају. Њом се засићују и не могу да се засите. Њом се играју и она се свети. Њу исмејавају и она вара. Њој се клањају и у њу не верују. Њу издају и она изневерава. Њу трпе и она опрашта. Она пече и леди, убија и васкрсава, уништава и спасава. У њој су отбљесци раја и предосећај паклених мука. Али да ли је о њој говорио блажени Августин, да ли је овој љубави служио свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, да ли је њу опевао првоврховни апостол Павле?

У сриједу 7. и четвртак 8. jуна 2017. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одржан је пети састанак Мјешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу надбискупа Алојзија Степинца прије, за вријеме и послије Другог свјетског рата. Тема састанка је била „Надбискуп и кардинал Степинац и комунистички прогон од 1945. до 1960.“

Није ни чудо да је Британија срећна што ће се наћи ван долазеће кризе и друштвеног хаоса који ће се проширити Европском унијом

У Старој цркви и данас се чува писмо Јеврејина који је пре стотину година тражио да пређе у Православље. Случај какав се у Пироту не памти. Такве молбе доносили су мухамеданци, локалне потурице, који су након ослобођења скидали фесове и фереџе, из страха или ради ситних користи због којих су их, за време Турака, и метали на себе. Истим послом, у стари храм су долазили углађени страни поданици: доктори, апотекари, учитељи, официри и инжињери са нове железнице, очарани, не толико Православљем, колико лепим Пироћанкама.

        На великој свечаности у Америци под називом „Гала прикупљање средстава за католичку катедралу у Приштини и прослава назависности Косова“, организовану прошле године од стране Албанско-шиптарске дијаспоре, приштински бискуп Ђерђи је у свом обраћању изјавио како је независност Косова највећа заслуга дијаспоре и да је њихов утицај у америчким дипломатским круговима Шиптарима омогућио реализацију њиховог сна.