У једном мом тексту за сајт Фонд Стратешке Културе, писао сам о духу смердјаковштине у српској политици и српској култури, напоменувши да такав дух, на жалост постоји и код неких носилаца црквене мантије, али да је то тема за неког благочестивог српског теолога. Борба против уплива западне антивилизације на наш народ је нешто што је природно за православни дух, али оно што чуди, јесте борбе против духа смердјаковштине људи обучених у црквену мантију. На жалост, последњих година и у РПЦ и у СПЦ, број таквих позападњачених либералних клирика је рапидно порастао.

 Отац Андреј је недостојан да стоји крај престола Господњег

У данашње време, када покушавају да овековече право на бешчашће, тај догађај је без преседана. У светињу Православне Русије, Храм Христа Спаситеља, храм који стоји на сузама и крви новомученика и исповедника руских, апсолутно слободно и неометано су ушле непристојне блуднице и тамо отпевале светогрдне и богохулне песме, у којима су хулиле на Бога, Његову Пречисту Матер, позивајући је да постане феминисткиња. Да не говоримо да су оне увредиле и лично Свјатејшег Патријарха Кирила, актуелног председника владе и кандидата за Председника Русије Владимира Владимировича Путина.

После мог текста “Две врсте српског просветитељства” за “Борбу за веру”  и текста руског брата Павела Тихомирова "Сретење у Србији", добио сам неколицину писама, чији садржај захтева један опширнији одговор и мало појашњења на ову тему. Знам да оним “челикоглавим” појединцима либералног духа не вреди објашњавати, али сам дужан људима православног духа и истинским верницима, који су ми писали овим поводом (тим пре што су ме нека браћа то и замолила), покушати појаснити то своје гледиште.

Срби славе као Дан Државности 15 фебруар. Управо тај дан, Срби су, са знањем централне отоманске власти, подигла устанак против јаничара, који су узурпирали власт у Београдском Пашалуку. Први српски устанак је у народном сазнању, догађај који представља почетак борбе против Турака за независност. Истину говорећи, устанак је то и био, премда почетак устанка није био усмерен против Османске империје, већ против буннтовних јаничара, који су се побунили против империје и заузели власт у пограничној провинцији.