Ујутро на дан Свете Педесетнице, а након завршетка Свете Литургије у храму колимварског манастира Гоња (у близини критске Духовне академије, где се одржавао сабор), у присуству тројице служашчих и петнаестак архијереја који су учествовали у молитви, постављене су столице у средину храма како би могли да седе иноверци који су били позвани на сабор у својству посматрача.

Непосредно након завршетка несвеправославног „сабора“ на Криту уследиле су оцене и коментари. Најпре се појавила вест о неколицини епископа који нису потписали један од критских докумената:

Одлуке Сабора не могу се сматрати важећим за све Цркве из неколико разлога:

Прво: пошто све Православне Цркве неће присуствовати на Сабору, онда  се, свакако, ни одлуке донете у њиховом одсуству не могу сматрати важећим за њих, ако њихови сопствени Свети Синоди не прихвате одлуке Сабора.

„Како се могло догодити да Свети и Велики Сабор на Криту јеретичке заједнице назове „Црквама“, - пита се владика, - „Они су изрекли, написали и потписали термин 'инославне хришћанске Цркве'. Зар су сада и јеретици постали „Црква“? О каквој онда Једној Цркви ми говоримо у Символу Вере?“.