ПАТРИЈАРХ КАЖЕ ДА „НЕ ЗНА ЗАШТО ЈЕ СПЦ ВЕЛИКИ СТРАДАЛНИК“

Данас поподне је Београд захватило невреме са градом и јаком кишом.Како сам ушао у кућу учинио сам нешто веома неуобичајено, укључих ТВ и то баш ’Београдску хронику’. Да видим има ли извештаја о невремену и какав је. И видех извештај и слику језера поред којег сам баш био прошао (код Аутокоманде). Али то није предмет ове кратке приче.

Одслушах данас ову емисију на Радију Слово љубве Београдско-карловачке митрополије СПЦ. Мој утисак је да су говори садржавали оно што се и могло очекивати од беседника. Митрополит Порфирије је очигледно бољи хришћански беседник од нашег патријарха. Чак јавно исповеда смирење. Колико је то опортуно у оном окружењу - где већ довољно дуго и на сва звона говоре о манама и злу Србâ, а где је пораз Срба потпун и на неки начин запечаћен пријемом РХ у ЕУ - друго је питање. Али ипак је пало у очи пар детаља.

У Михнову сам се први пут обрео једног прохладног, мајског недељног јутра пре тачно 10 година. Као и већина ходочасника, нисам га лако пронашао. Пут је у позајмљеном ауту из Виљнуса, главног града Литваније, водио прво у месташце Рудамину, где је свештеник у малој, дрвеној црквици прекинуо исповест пред литургију да би ми подробно објаснио како да наставим пут. Чак и у селу Тургељај, са великом барокном катедралом иза које се скреће на последњу макадамску деоницу од 3 км, није било ниједног знака који би нам указао да се у близини налази једина православна општина у Литванији. Да се ту иза обрађених поља не налази шумица, видела би се и белоруска караула, јер је од тог места до суседне Белорусије мање од пола сата хода.