Описујући у својим успоменама са Космета кулминацију страдања породице Николић из Урошевца – мајке Данијеле и њених кћери Сантипе и Љиљане марта 2004. године, Иркиња Мери Волш, између осталог, подсећа: „Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18 000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. Са њима су у пламену нестали и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу”.

Поштовани борци за веру!  Време у којему смо се животом овим нашим затекли,  мали број људи може правилно да препозна и о времену да расуђује. Ви сте једни од малобројних. Нека би вам Господ даровао снаге да останете борци до доласка Његовога, учећи и отварајући очи слепоме и уши глувоме (нажалост већинскоме) народу нашем.

Да не заобиђемо ни ''стручњаке'' са смоквиним листом вирусолога, епидемиолога и слично... Многи су фокусирани само на Вучића и његове испаде, али би он без „чикица у белом“ био потпуно импотентан, барем када су ове ствари у питању. Те чикице га кљукају погонским горивом страха, панике и хистерије ни око чега. Њихова парадигма је Предраг Кон.

Већ неко време интернетом (а и у приватним разговорима, нарочито на славама и другим обредним окупљањима нашег народа) кружи прича о некаквом најгорем могућем владики[2] који је и изабран био за тај ”преосвећени” чин баш због тога што је био најгори у том народу. Суштина наука те приче је да је народ толико лош да су му зато и нашли најгорег за владику, па да ми, данашњи Срби, треба да прихватимо данашње наше покварене и грешне владике јер их такве и заслужујемо, с обзиром да смо и сами скроз-наскроз покварени и грешни.