Пре свега разјаснимо речи божественог Златоуста, који говори: «Не треба мрзети неког човека и творити му зло, чак и ако је нечастив и јеретик». Говорећи тако, велики Златоуст сведочи, да поступати тако треба до тада, док ми не задобијемо од таквих душевну штету. А тако раде и пастири: док их звери ничим не узнемиравају, они лежећи под храстом или под кедром, свирају на свирали, оставивши овце да пасу слободно; а када осете они приближавање вукова – тренутно бацају свиралу, узимају праћку и заборавивиши на свиралу, наоружавају се моткама и камењем...

Др Миодраг Петровић је, научно сасвим јасно и поуздано, доказао да се под богумилима у нашим средњовековним списима подрзаумевају латински јеретици – паписти. У прилог његовим тезама, које су, осим у главама савремених унијата – екумениста, неоспорне иде и овај текст нашем историчара уметности Млађана Цуњака, објављен у „Теолошким погледима“ у славно доба урeдниковања епископа будимског Данила Крстића, савременог бранитеља правоверја од латинске јереси. (https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1981/1-3/152-153.pdf)  

 Те, 1439. године у Фиренци унију са Ватиканом потписали су сви православни поглавари осим двојице - Светог Марка Ефеског и патријарха српског

Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана. Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.

Циљ овог текста јесте да православне хришћане, Србе,упозна и упозори на опасност свејереси екуменизма која, чини се , никада није била већа и ближа.  У складу са изреком Historia magistra vitae est (историја је учитељица живота),  навешћемо неколико конкретних примера односа Католичке ”цркве” према православним хришћанима и Србима у прошлости.