header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Томислав Кресовић: Одицање од српства у Србији Штампај Е-пошта
понедељак, 02 октобар 2017
          Куда иде Србија?

Србија је на путу ка Европској унији и потребно је да од устава, школских уџбеника, закона, државних служби се ради на промени националне свест, да се редукује или суспендује национална традиција, и да се нација одрекне Косовског мита и завета. Поред тога све је већа потреба да се од школе до радног места више не користи ћирилица као национално писмо што се види и по 95 одсто натписа на продавницама, локалима, компанијама, улицама.

Остало је још нешто мало ћириличних натписа на таблама државних установа. Све ово говори да је већ дуго у игри процес „десрбизације“ Србије која је ушла на „велика врата“. Свако истицање „националног“ постаје терет политике, администрације и НВО које говоре о националном хегемонизму, шовинизму, анахронизму, који је супротан модерном добу и Европи, односно политичком и државном путу Србије ка Европској унији.

Све мање се говори и живи у духу националних вредности. Прошлост наших предака постаје „терет“. Највећи број књига, новина и ТВ станица пише се и штампа латиницом. Постајемо све више „странци“ у сопоственој држави. Наша омладина боље познаје страни језик, пре свега енглески него српски језик. Потреба је да више знамо о Европској унији и суседима него о сами себи. Зашто је то тако?

Преумљење Србије и нације

Модерно је и потребно да више будемо европско“ништа“ него национално односно српско „нешто“. Европа, односно ЕУ, нас третира као „мале Русе“ као остатак византијско-источне цивилизације која је нестала и као проблематичан па и реметичлачки народ који живи на простору који повезује Европу и Евро-азију и Левант. Због тешких за Србију и српски народ преживелих година које су „појели скакавци“ од 1990. све до данас и оцене Запада и мондијалистичке Европе, Србија и Срби се третирају као „дивљи и неприлађени“ народ на репу Европе.

Због тог стереотипа и стигматизације Србија и српски народ је на Балкану оцрњен. Као резултат у политичкој, друштвеној и јавној сфери потреба је да сами себе „посипамо пепелом“, да се стидимо себе свог индентита и да ретуширамо и бришемо странице своје историје, како оне из времена Светога Саве и Немањића тако и да потремо последњих 100 година. Европа од нас тражи ако желимо да будемо њен члан у оквиру Европске уније, да се све више одрићемо и „смањимо“ себе своју културу и историју, да се одрекнемо Косова које је на сили отето да га добровољно предамо да би били у Европској унији.

Тражи се од нас да се дистаницирамо или будемо на „дистанци“ од нашег народа у Републици Српској и да заборавимо на Србе преко Дрине као што се десило са преосталим Србима у Хрватској. Тражи се од нас да будемо против или суздржани према Русији и да постепно, али сигурно се одричемо Светосавља и да прихватмо да будео део „светске цркве“ под окриљем савеза Ватикана-Трилатралне олигархије и светског капитала.

Модели „десрбизације“ Србије

Србија и Срби Европи нису потребни као хришћански народ и држава, већ као колонија коју треба држати под контролом са тенденцијом брисања индентитета нације и претварање Срба у глобалне номаде…Када народ „корак по корак“ губи своје „биће“, своју културу и историју, онда он по правилу постаје „номад“ и полако се сели и прави простор за насељавање других народа или „преумљење“ Срба. Демографско „пражњење“ Србије оставља простор за нове политичке, демографске или еколошке пројекције Европе на Балкану. Све се ово чини да процес „десрбизације“ Србије се условљава из Брисела, Берлина и Вашингтoна, а послове изводи унутрашња струкура власти, друштвене и политичке олигархије.

Више није важан став српског народа нити њених просвећених људи, већ олигархија на власти и „преумљених“ националних институција. Паралелно са катoличко-протестантским утицајима и притисцима према Србији и православљу долази и претња глобалног ислама од оног Европскох „мигрантског“ преко фундаменталистичког и ширење „исламске вертикале“ на Балкану у Србији. На делу су данас олигархије“ тзв. „друге Србије“ бивших комуниста и конвертитета којима смета национални индентитет Срба. Ова групација је и власт и опозиција и моћно структура у јавном мнењу и мекој моћи односно НВО. Поред тих олигархија које су 1945. године и наметнуле образац Новог поретка и поништавање националне традиције, сада егзистирају и еврофантици из тзв. национлне „деснице“ који су на власти којима је циљ опстанак на власти, моћ капитала расподаја националних ресурса и социјална деградација нације.

Мондијализације је све више и у СПЦ кроз наметнути „екуменизам“ и утапање у хришћанску реторту која одговара Ватикану. Критичко национално мишљење се под теретом „евроунијата „ све више своди на идеолошки обрачун који ремети пут Србије ка Европској унији. Бити данас просвећени Србин у друштвеној и политичкој сфери је штетно јер се успорава наша интеграција у Европској Унији. Управо због свега тога се и унутрашњи дијалог о Косову и другим националним питањима третира, као облик „плебисцитарног цезаризма“ олигархија на власти. Народ говори, а власти одлучују оно што им је сугерисано, наређено или што су потписали пред моћницима Европске Уније.

Ипак српски народ и Србија имају довољно снаге да се одупру домаћим „јањичарима“. Србија је била и остаје Европа. Српски народ је стари европски народ који је себе уградио у европски индентитет. Као и у претходним вековима Срби су се борили међу собом да би реализовали интересе других, али су знали и да обликују своју дражвотворну вертикалу.

Извор: Видовдан

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.