header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Тајна Комунизма - Лењин: сатанизам у пракси (3)
Тајна Комунизма - Лењин: сатанизам у пракси (3) Штампај Е-пошта
среда, 04 октобар 2017
 Масовни терор и класна борба пролетеријата по Лењину

Терористички поступци као средство политичке борбе први пут су почели да се практикују у Русији средином 60-их година ХIХ века, кад је 1866. године Д. Каракозов покушао да изврши атентат на Александра II. Најпознатије терористе били су А. Жељабов, С. Перовска, С. Халтурин, С. Кравчински и Г. Холденберг. 1. марта 1881. године народовољцу И. И. Грињевском пошло је за руком да убије Александра II. Првог марта 1887. године био је извршен атентат на Александра III. Међу организаторима атентата на живот цара био је А. Уљанов (Лењинов најстарији брат)...

Од самог почетка ХХ века есери и бољшевици су почели да примењују терор. Лењин је с одобравањем поздрављао ове терористичке чинове. 2. августа 1918. године у „Вестима” је с потписом Лењина био објављен „Списак лица којима треба подићи споменике у Москви и другим градовима РСФСР”. Међу презименима наведеним у списку, указани су терористе-убице И. Каљајев, Н. Кибаљчич, А. Жељабов, С. Халтурин, С. Перовска.

Сви терористички актови, које су чинили, како народовољци, тако и социјалисти-револуционари до 1905. године имали су епизодни карактер. А масовни терор почиње од октобра 1917. године. Његов иницијатор и идејни руководилац био је Лењин. Управо под његовим руководством бољшевици су вршили геноцид над сопственим народом.

Извршивши државни и контрареволуционарни преврат и освојивши власт Лењин се усмерио на стварање државе цивилизованог ропства под називом комунизам. Терор и насиље, које су бољшевици вршили у току успостављања власти и изградње такозваног комунистичког друштва, представљали су основна средства и методе за остваривање њиховог циља.

7. (20) децембра 1917. Уредбом Совнаркома бр. 21 у земљи се ствара казнено-терористичка организација – ВЧК. „ВЧК су створене, постоје и раде”, истицао је ЦК РПК(б), „само као директни органи партије, по њеним директивама и под њеном контролом.” Од тада су терор и насиље против широких слојева становништва земље, независно од њихове класне и социјалне припадности, били подигнути у ранг државне политике. Руководиоци ВЧК нису заборављали речи свог вође: „Добар комуниста је истовремено и добар чекиста.”

Познати истраживач бољшевистичког терора Роман Гуљ је истицао: „...Ђержински је изнад Русије подигао „револуционарни мач”. По невероватности броја погинулих од комунистичког терора „октобарски Фукије-Тенвил” је превазишао и јакобинце и шпанску инквизицију и терор свих реакција. Повезавши с именом Ђержинског страшно време у својој историји, Русија је за дуго времена била заливена крвљу.”

Пљачкашки акт совјетске владе постала је такозвана национализација банака. Аутор овог злокобног документа је био Лењин. Бољшевичка влада је подвргла експропријацији цело руско становништво, независно од износа имовине, све до последње ствари. Никога није поштедела: ни раднике, ни сељаке, ни оне који су с оружјем у рукама бранили отаџбину. То је била отворена и дрска бандитска акција, која је својом оштрицом била усмерена против широких слојева становништва Русије.

Следећи корак совјетске владе било је увођење откупа намирница. Аутор овог злочиначког акта, који је довео до братоубилачког грађанског рата био је исти овај Лењин. Деветог маја 1918. године ВЦИК је донео „Декрет о давању народном Комесару за намирнице ванредних овлашћења за борбу против сељачке буржоазије, која крије резерве пшенице и шпекулише њоме.”

 

Радно сељаштво се подвргавало суровом терору: „...власници пшенице, који имају вишак пшенице и не одвозе је на станице и на места прикупљања и сипања, проглашавају се народним непријатељима и подвргавају се затварању у заточеништво на рок од најмање 10 година, конфискацији све имовине и прогнању из своје заједнице заувек.”

То је био терор, на који је сељаштво и козаштво одговорило масовним устанцима. Они су били угушени. Овим великим терористичким акцијама руководили су „ватрени револуционари”: Ј. В. Стаљин, Ј. М. Свердлов, Л. Д. Троцки, Ф. Е. Ђержински, М. Н. Тухачевски, И. Е. Јакир, И. П. Уборевич, М. В. Фрунзе, К. Ј. Ворошилов, С. М. Буђони, И. И. Ходоровски, И. Т. Смилга и други бољшевици лењинске гарде.

У писму Лењину из Царицина Стаљин потврђује: „Можете бити сигурни да никога нећемо поштедети... а пшеницу ћемо ипак дати.”

Истовремено с терором и пљачкањем сељака Лењин је почео да остварује аграрну политику коју је разрадио. Она се састојала у томе да се поново поробе сељаци, да се насилним путем утерају у велика колективна домаћинства. Одбори сеоске сиротиње су марљивим сељацима (који су названи кулацима) одузели 50 милиона хектара земље, што је чинило око трећине тадашњих пољопривредних имања. Ликвидација кулака је била једна од највећих терористичких акција из периода „ратног комунизма”. Тек касније ју је завршио приљежни Лењинов ученик – Ј. Стаљин.

Жртвa ове акције постало је 3,7 милиона сељака: они су били одвезени из крајева у којима су живели вековима и препуштени на вољу судбине у беспућима Сибира и Казахстана. Тамо су многи трагично завршили живот.

Бољшевици су на челу с Лењином извршили најтеже злочине против козаштва, који се квалификују као геноцид.

На основу Циркуларног писма ЦК РКП(б) од 24. јануара 1919. године обављене су масовне пљачке и стрељања козака, истеривање из родних крајева у којима су људи живели вековима. У документу „Свим одговорним друговима, који раде у козачким рејонима”, од 23. јануара 1919. године, који је потписао Свердлов, било је речено: „Потребно је, имајући у виду грађански рат с козаштвом признати као једино исправну најбеспоштеднију борбу са свим властима козаштва путем њиховог потпуног истребљења...

Треба извршити масовни терор против богатих козака, истребивши их до последњег; треба извршити масовни терор против свих козака уопште, који су на директан или индиректан начин учествовали у борби против Совјетске власти. Према просечном козаштву треба примењивати све оне мере које дају гаранцију за спречавање сваког његовог покушаја да наступи против Совјетске власти... Народни комитети за земљу треба под хитно да предузму фактичке мере за масовно пресељење сиротиње на земљу козака.”

 

Свердлов није могао да потпише тако одговоран документ, а да га Лењин претходно не одобри. Постоје све основе да се сматра да су основне одредбе које су ушле у Циркуларно писмо потицале од Лењина.

У организовању репресивних и терористичких акција против сељаштва и козаштва учествовали су Лењинови најближи саборци: Стаљин, Калињин, Ђержински, Скљански, Орџоникидзе, Кшижановски, Луначарски, Крестински, Ворошилов, Буђони, Фрунзе, Сокољников, Курски, Авањесов, Середа, Гитис, Тухачевски, Мехоношин, Рогачов, Дибенко, Криленко, Белобородов, Данишевски, Базилевич, Герасимов, Весник... На њиховој савести су стотине погубљених људских живота, уништених судбина.

Лењин је чинио све што је било могуће како би с лица земље збрисао становништво Дона, Кубана и Урала, које се побунило. Одлучио је да пресели на Дон милионе радника и сељака из других губернија. То је био злочиначки акт, усмерен против читавог народа, који је рачунао на његово потпуно уништење.

У земљи је у току грађанског рата репресијама било подвргнуто укупно преко 4 милиона козака.

Лењин се на најсуровији начин обрачунавао са својим политичким супарницима. Прогласивши кадете за народне непријатеље бољшевици су почели да их физички истребљују без суда и истраге. Крајем новембра 1917. године кадетска партија је била обезглављена; ЦК је ухапсила и стрељала на хиљаде њених чланова. Сад су на реду били есери (СР – Социјалисти револуционари). Они су представљали већину у Совјетима. Лењин је распустио Уставотворну скупштину, чију већину посланика су чинили есери. Одлично је схватао да другачије не може да се одржи на власти. Стрељање мирних демонстраната, који су подржали Уставотворну скупштину 5. јануара 1918. године, представио је цинични акт највеће политичке провокације.

У борби с бољшевицима есери су имали очигледну превагу. 6. јула 1918. године власт бољшевика је висила о концу. Не зна се чиме би се завршила ова борба да бољшевици нису прибегли помоћи унајмљених (плаћених!) летонских стрелаца. После 6. јула Лењин приступа потпуном истребљењу есера и ликвидацији њихове партије. С подједнаком суровошћу Лењин се обрачунао и с мењшевицима.

Лењин је покушавајући да „научно” образложи примену терора од стране бољшевика писао: „Научно поимање диктатуре не означава ништа друго до ничим не ограничену, никаквим законима, апсолутно никаквим правилима не омеђену, власт која се ослања директно на насиље.” А Лењинов саборац Троцки је са своје стране дао јасну дефиницију појма „црвени терор”, који је по његовом схватању „оруђе које се примењује против класе која је осуђена на пропаст, а која не жели да пропадне.”

Руководилац апарата ВЧК М. Лацис на основу теоретских одредаба бољшевичких вођа израђује методу истраге и испитивања ухапшених: „Не водимо рат против појединих лица”, уверавао је он, „ми истребљујемо буржоазију као класу. Не тражите на истрази материјале и доказе да је тужени делом или речју радио против совјетске власти. Прво питање које треба да му поставимо јесте којој класи припада, којег је порекла, васпитања, образовања или струке. Ова питања треба да одреде судбину туженог. У томе је смисао и суштина црвеног терора.” Овој инструкцији бољшевичког џелата-комесара није потребан коментар.

Навешћемо само неколико чињеница о делатности ВЧК[1]. У градској тамници Јекатаринограда од августа 1920. године до фебруара 1921. године стрељано је око 3000 људи. За 11 месеци је у Одеској чрезвичајки (затвор ЧК) убијено око 25 хиљада људи. У новинама су објављена имена скоро седам хиљада стрељаних од фебруара 1920. до јануара 1921. године. У Одеси се још 80 хиљада налазило у заточеништву.

У септембру 1920. године у Смоленску је сурово угушен устанак војног гарнизона, у току којег је било стрељано око 1.200 војника.

У „Севастопољским новостима” објављен је списак првих жртава терора; убијено је 1.634 људи, од тога 78 жена. Саопштава се да су по „Нахимовском проспекту вешани лешеви официра, војника и цивила, ухапшених на улици и одмах, на брзину, убијених без суда.” У Севастопољу и Балаклаву, по речима сведока ЧК је стрељала до 29 хиљада људи. У Криму је било стрељано укупно 50 хиљада људи. Стари „ђеновски” бунари су били препуни стрељаних војника и официра. Жртве бољшевичког терора постали су и многи радници.

По сведочанству М. В. Фофанове на Криму су бољшевици стрељали рањенике, болесне војнике и официре беле армије директно у војним болницама, болницама и санаторијумима. Стрељани су и лекари, медицинске сестре и болничари. Стрељани су старци, жене, чак и дојенчад. Градски затвори били су препуни талаца. По улицама су се ваљали лешеви стрељаних, међу којима је било и деце. У току истраге Фофанова је установила: у Керчу су заробљене војнике и официре бољшевици тегљачима одвозили у отворено море и давили. Број жртава бољшевичког терора на Криму износи на десетине хиљада.

Није било губерније, среза и села у којем бољшевички џелати не би оставили крвави траг. У годинама совјетског режима објекти прогона су постале све класе и социјалне групе руског друштва без изузетка. Али, можда су се најмасовније, најкатастрофалније репресије обрушиле на оне који су чинили саму основу и душу нашег народа – на руско сељаштво.

Посвудашње наоружане побуне сељака имале су такве размере да се сад називају „сељачким ратом”. Само 1918. године (по подацима који ни из далека нису потпуни) избило је до 245 велике сељачке буне, а малих сељачких буна је било на стотине.

 

Кулминација борбе био је устанак под руководством А. С. Антонова у Тамбовској губернији 1919–1921. године и устанци у Западном Сибиру и по целој Русији који су затим уследили (укупно у 118 срезова).

За гушење сељачких устанака користила се редовна војска – њене пешадијске, коњичке и артиљеријске јединице, чак и авијација. Као одговорно лице за „ликвидацију банди” био је одређен М. Тухачевски. Свуда је деловала институција талаца, због чега су старци, жене с новорођенчади и деца од годину дана до десет година у очекивању своје судбине као таоци држани у концентрационим логорима. Против устаника, који су се крили у шумама Тамбовском крају, Тухачевски је издао наредбу да се примењују бојни гасови.

Из Наредбе Команданта војске

Тамбовске губерније бр. 0116 од 12. јуна 1921. г.:

„НАРЕЂУЈЕМ:

1. Шуме, у којима се крију бандити, треба очистити отровним гасом, тачно прорачунати да се облак бојног гаса шири по читавој шуми, уништавајући све што се у њему крије.

2. Инспектор артиљерије на лице места треба да допреми потребан број боца с отровним гасовима и потребне стручњаке.

3. Начелник војних јединица треба упорно и енергично да реализује ову наредбу.

4. Треба обавестити о предузетим мерама.

Командант војске Тухачевски,

Начелник штаба војске Генералштаба Какурин.”

Рат са сељацима се одликовао крајњом суровошћу. Губици на страни лоше наоружаних сељака били су огромни. Број убијених је био на стотине хиљада.

Горе изложене чињенице погибије и патњи милиона невиних људи су несумњиво на Лењиновој савести. Почетком марта 1921. године побунили су се морнари Кронштата незадовољни трогодишњом комунистичком владом. 8. марта новине „Известија” су писале: „Нешто најгнусније и најпреступније јесте морална збрка коју су створили комунисти: они су почели да убијају и унутрашњи мир радника, приморавајући их да размишљају само како они хоће, привезавши их за машине, створивши ново ропство. Сам живот под влашћу диктатуре комуниста је постао страшнији од смрти...”

Совјетска влада је кронштатски устанак угушила у крви. Уз помоћ најамних убица „интернационалиста” (Летонаца, Кинеза, Башкираца, Мађара и др.) било је убијено 11 хиљада устаника.

 

Земљу је покривала мрежа концентрационих логора. Само у Орловској губернији је 20-их година било 5 концентрационих логора. Кроз њих је прошло на стотине руских грађана. Само у логору бр. 1 је за 4 месеца 1919. године било 32.683 људи. Број концентрационих логора је непрекидно растао. Док их је у новембру 1919. године било свега 21, у новембру 1920. године је већ било 84.

Лењин је (заједно с Троцким) био организатор првих концентрационих логора у Русији. Изражавајући се речима А. Солжењицина, Лењин се с правом може сматрати оснивачем „Архипелага ГУЛАГ”. Тако он у телеграму, који је послат 9. августа 1918. године Пензенском Губернијском исполкому, захтева да се „спроведе беспоштедни масовни терор против кулака, попова и белогардејаца; сумњиве треба затворити у концентрационим логорима ван града.”

Бољшевичка влада је стварала вештачку глад у земљи. На пример, кад је у многим губернијама у Русији 1921. године била неродица, у централним регионима је добро родио кромпир, влада га није послала у губерније у којима је владала глад да би спасила људске животе. Она је наредила да се летина кромпира преда Главспирту (за прављење алкохола, нап. В. Д.).

Лењинова бољшевичка влада је у периоду који се анализира свесно уништавала становништво Русије. То је фактички био геноцид.

Само 1918–1920. године погинуло је преко 10 милиона људи, а жртве страшне глади 1921–1922. године износиле су још пет милиона људи. У годинама грађанског рата живот је изгубило преко 15 милиона људи.

1921–1922. године земљу је захватила страшна глад и епидемија колере. У информативном прегледу ГПУ за Самарску губернију од 3. јануара 1922. године читамо: „...Може се видети гладовање, с гробља се вуку лешеви да би били поједени. Има случајева да децу не носе на гробље, остављајући их као храну...”

О вештачкој глади, између осталог, у Петрограду, у свом дневнику пише царичин дворска дама А. Вирубова: „Бољшевици су забранили увожење намирница у Петроград, војници су стражарили на свим железничким станицама и одузимали све што је довожено. Пијаце су изложене пљачкању и претресању; хапшени су продавци и купци.”

У земљи је беснела страшна глад, гинуло је на милионе људи, а совјетска влада је за то време извозила пшеницу у иностранство. 7. децембра 1922. године Политбиро доноси злочиначку одлуку: „Признати да је државно потребан извоз пшенице у висини до 50 милиона пудова.”

Редовно шаљући у Немачку десетине милиона пудова пшенице и обезбеђујући је за вишемилионску војску унајмљених „интернационалиста”, совјетска влада је варварски пљачкајући сељаке самим тим очигледно доносила смртну пресуду многим милионима руских грађана.

Ево неких чињеница из фондова бившег Централног партијског архива Института марксизма-лењинизма при ЦК КПСС. За превоз терета Црвеног крста као помоћ губернијама захваћеним глађу 1921. године совјетска влада је издвојила свега 125.000 „дрвених” рубаља док је у септембру исте године за куповину у иностранству 60 хиљада комплета кожних униформи за чекисте ЦК РКП(б), на молбу Президијума ВЧК за своје чедо издвојила 1.800.000 рубаља у златној валути.

У овим гладним годинама бољшевичке вође су живеле раскошно. Ево сведочанства жене Троцког – Наталије Ивановне Седове: „...Црвеног кавијара од лососа било је у изобиљу... Овим сталним кавијаром прве године револуције нису обојене само у мом сећању.”

 

Масовне репресије, које су учињене по налогу Лењина не могу се никако описати. Ево неких чињеница. Од 1826. до 1906. године, односно за 80 година царског режима, по одлуци судова на смртну казну је било осуђено 612 људи. А од јуна 1918. године до фебруара 1919. године само на територији 23 губерније, по подацима који ни из далека нису потпуни, по налогу ВЧК било је стрељано 5.496 људи.

Опуномоћеном Наркомпрода, А. К. Шајкесу Лењин светује „да одређује своје начелнике и да стреља заверенике и оне који се колебају, никога не питајући и не дозвољавајући идиотско затезање.”

Лењин је по суровости превазишао најгоре јакобинце. Запис, који је по куриру послат председнику Исполкома Пензенске губерније В. В. Курајеву, председнику Совдепа Ј. Е. Бошу и председнику Пензенског губкома партије А. Ј. Минкину 11. августа 1918. године – представља јарку илустрацију реченог:

„...Другови! Устанак кулака у пет области треба немилосрдно угушити.. Ово захтева интерес целе револуције, јер је сад предузета „последња одлучна борба” с кулацима. Треба дати пример.

1. Треба обесити (обавезно обесити да народ види) најмање 100 познатих кулака, богаташа, крвопија.

2. Треба објавити њихова имена.

3. Свима одузети сву пшеницу.

4. Одредити таоце – по јучерашњем телеграму. Треба учинити тако да на стотине врста народ види, да дрхти, зна и виче: гушити и угушити крвопије-кулаке.

Телеграфишите да сте примили и извршили. Ваш Лењин.

П. С. Нађите тврђе људе.”

Заиста сатанистичке размере Лењинових злочина пред народом Русије свест не може да прими и оне не могу бити описане људским језиком.

 Наставиће се...


[1] ВЧК при СНК РСФСР (Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем при Совете народных комиссаров РСФСР – Сверуска ванредна комисија, наследио је НКВД од 1922., потом КГБ. Од ЧК потиче назив чекиста – припадник тајне полиције.)

Извор: Љубав је јача од смрти – Свети цар Николај II, света царица Александра, света књегиња Јелисавета и мученици дома Романових, житија, поуке, страдања и чуда. Образ Светачки/Очев Дом,Београд, 2008.

Извор: „Православна породица“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.