header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Драган Милашиновић: Балканске скице - папа и Тачи
Драган Милашиновић: Балканске скице - папа и Тачи Штампај Е-пошта
петак, 06 октобар 2017
          Без превише пажње у српским медијима (испраћена је само као агенцијска вест)протекла је посета Хашима Тачија римокатоличком поглавару папи Фрањи, 28. 09. 2017. године. Посета је, због познате чињенице да Ватикан не признаје Косово као државу, третирана као приватна аудијенција, а Тачи је добио пола сата папиног времена, што је максимум за посете у том рангу. Званично гласило Ватикана, Радио Ватикан, није известио о овом пријему, а на списку дневних обавеза папе Фрање сусрет са Тачијем се не помиње(1). Но, из овога не би требало извлачити ни погрешне, ни исхитрене, закљачке. Пада ми нешто на памет да је и прва посета Павелића Ватикану била приватна и такође трајала пола сата.

Тачи није губио време већ је папу одмах подсетио, пазите сад, да “Kосово наставља да чува стрпљење, веру и вредности које има као друштво – љубав и солидарност у породици, поштовање достојанства сваке особе, толеранцију и сарадњу”(1), а није заборавио ни Мајку Терезу, чији хуманитарни рад и значај у промоцији католичке вере шиптарски сепаратисти не само већ дуго баштине, него га малтене приписију и себи у заслугу:

“Ватикан је водич и мотив да останемо непоколебљиви у заштити и промовисању ових вредности. Зато смо ми и поносни на Мајку Терезу, јер нико није боље од ње штитио и ширио ове вредности свуда по свету”(2) – надовезао се Тачи на горње излагање, па прешао на конкретније теме.

Након што је папи Фрањи захвалио на на подршци коју је „Ватикан пружао Косову у гајењу мира и демократије”(3) он је изразио жељу да се успостављени пријатељски односи Приштине и Свете столице „подигну на исти ниво који уживају остали народи у свету”(4).

Како је објавила РТК 2, а пренео Танјуг, Тачи је папу обавестио о „консолидовању косовске државе, о суживоту међу различитим заједницама и верама”, али и о дијалогу Београда и Приштине ради, како је рекао, „изградње добрих суседских односа, нормализације односа и међусобног признавања”.(5)

Такође, како додаје РТК 2, Тачи је папу обавестио и о оснивању некакве Комисије за истину и помирење, која има за циљ да „закључимо поглавље сукоба и да отворимо поглавље сарадње”(6)

Све ове податке о разговору Тачија и папе изнела је шиптарска страна, а просто боде очи да се нигде не наводи шта је папа одговорио Тачију на све ове само-хвале. Могао би се стећи утисак да је папа само слушао и ћутао, што би свакако било погрешно. Вероватно да је такав приступ одабран као још један показатељ безначајности Тачијеве посете. Но, понављам, не би требало размишљати онако како нас “усмеравају” из Рима или Приштине. То што посете Тачија нема у протоколима Ватикана, а папини ставови се нигде не помињу, није доказ да посета Тачија Светој столици није била важна. Била је важна.

Пре свега, њоме се наставља континуитет Тачијевих посета Фрањи једном годишње(претходна је била прошле године у октобру, а примљен је и 2015.)што свакако представља одржавање дипломатских односа Косова и Ватикана (без обзира што нису званични).

Друго, овогодишња посета била је прва станица Тачија на путу за Америку и званични сусрет са потпредседником Пенсом.

Треће, Тачи се састао и са државним секретаром Ватикана, кардиналом Пјетром Паролином, са којим је разговарао знатно дуже него са папом и коме је говорио о унутрашњем и спољашњем јачању косовске државе и оценио да је независност Kосова донела мир и стабилност у регион.

“Награда за достигнућа Kосова било би признање од целе међународне заједнице. Признање Kосова значи признање тежње за слободном, једнакошћу, признање људских права и слобода”(7) – рекао је Тачи Паролину, човеку који кроји спољну политику Ватикана.

Све ово наша дипломатија, али и званичници СПЦ морају узети у обзир у својим контактима са Ватиканом и не гајити превише илузија о односу Курије према Косову. Он није принципијелан, већ прагматичан, и тренутно је у сенци покушаја Ватикана да ојача екуменистичке снаге унутар српске и руске православне цркве. А ако у томе успе …

_________________________________

(1)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(2)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

(3)​ Исто

(4)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(5)​ Исто

(6)​ Исто

(7)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

 

Извор: "Фонд стратешке културе"

Последњи пут ажурирано ( петак, 06 октобар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.