header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Светозар Поштић: Кратко размишљање о наметању русофобије у Србији Штампај Е-пошта
недеља, 08 октобар 2017

 Србија се у протеклих 25 година налази под великим притиском Запада, а у последњих неколико година и под непосредним његовим утицајем у државним медијима. Покушај "преумљења" српског народа, који је сада без икаквог стида предузео и председник Србије, треба посматрати у контексту западне русофобије и звецкања оружја на руским границама. Запад жели руске природне ресурсе, смета му моћ државе која заузима шестину копнене површине наше планете, а саветнику људи који на Западу доносе најважније политичке одлуке, ђаволу, највише смета руско православље. Србија, као "мала Русија", представља полигон за вежбање силе. Србију Запад види као нејаког, малог брата на којем може да искали бес проузрокован страхом од директног изазивања великог, далеко снажнијег евроазијског брата.


Покушај да се Србија меким и тврдим методама раздвоји од Русије није смишљен у Сједињеним Америчким Државама. Тим нечасним послом вековима се бавила и Аустроугарска. У време мира, кад на нас нису ударали војним силама, идеолози Хабзбуршке монархије радили су на подривању словенске и православне културе. Велика победа за русофобе на Западу било је одрицање од славеносрпског језика у Србији, и реформа заједничке, православне ћирилице. Ми Вука Караџића у школама славимо као једног од највећих Срба, а он је, можда и несвесно, био инструмент западне анти-српске политике. Руски прелазак са црквенословенске писмености на народну био је много блажи и спонтанији, и као резултат руски је сада сличнији старословенском, који је првобитно био јужнословенски језик. Црквенословенске речи само су обогатиле руски књижевни језик, и опште разумевање ћирилометодијевског језика отклонило је потребу да се он у цркви промени у народни. Руска православна црква због тога још увек без изузетка користи "словенски", а српска већ неколико деценија скоро искључиво савремени српски језик.

Друга победа за западне русофобе било је постепено губљење ћирилице у корист латинице у Србији. Да нису сви званични документи и страни филмови 90-их година прошлог века почели да се штампају и титлују на ћирилици, она би можда већ скоро потпуно изумрла. Латиницу тренутно користи најмање 80 посто становништва. Барем у истом том проценту преовладавају и латинични натписи на улицама, па чак и у срцу Србије, у градовима Шумадије. И оваква каква је, промењена, ћирилица води неравноправну битку са западном латиницом.

Ко год је боравио у Русији, па макар и кратко, сигурно је осетио неодвојивост два народа и две културе. Понижени и увређени бомбардовањем и ноторним лажима западних медија, већина Срба осећа понос због величине и снаге блиског народа који се не може тако лако оклеветати. Србе са Русима не везује само словенство, већ, што је још важније, византијско православље. Грци, православци, углавном позитивно реагују када сретну Србина. Западни Словени, католици и протестанти, на разне начине. И тамо је, нажалост, НАТО пропаганда против Срба учинила своје. Са друге стране, просечан Рус се, скоро без изузетка, обрадује када чује да му је саговорник из Србије. Исто доживљавају и Руси у Србији. Крв није вода, каже наш народ. Наклоност према Западу углавном је повезана са финансијском и политичком моћи земаља западне Европе и северне Америке, а љубав према браћи Русима природна је и некористољубива. За православне Русе Србија представља истурени штит отпора према безбожној, либералној, лицемерној и финансијски моћној "међународној заједници".

Политика је политика, и политичари у свим земљама света најчешће су неискрене особе у потрази за славом и новцем. Руса, наравно, има разних, као и свуда, и окрутних и себичних, али много више оних детиње поверљивих и безрезервно великодушних. Љубав која постоји између обичних Срба и Руса праисконска је, подсвесна, Богом дана. Због тога ни најновији противприродни покушај да се Срби срцем и умом окрену према Западу, иако лукаво и подробно осмишљен и суптилно спровођен, не може друго трајати. Два братска народа морају се кад тад поново спојити у органску заједницу. Србофобија је исто што и русофобија, а тријумф поновног уједињења биће заједнички.

backshopjournal.com

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 08 октобар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 111 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.