header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Протојереј Георгије Митрофанов: Склони сада Лењина са Црвеног трга и ништа се неће променити Штампај Е-пошта
понедељак, 09 октобар 2017

Синод РПЦЗ је поводом 100-годишњице догађаја повезаних са револуцијом у Русији, апеловао да се склони тело Владимира Лењина са Црвеног трга. Ово је коментарисао прот. Георгије Митрофанов.

-      Како се ви односите према предлогу РПЦЗ да се тело Лењиново уклони са Црвеног трга?

-         По моме мишљењу, овај предлог касни четврт века. И иако је ово потпуно природно, сада је он изгубио сваку актуелност. Ми смо прихватили обрасце православне свести и православне културе, која претпоставља потпуно одређену форму сахрањивања представника најразличитијих религија, који насељавају нашу земљу.

Поклоњење остацима умрлих људи се код нас допушта само у случају када се ради о моштима канонизованог светитеља Православне Цркве. А Лењин не спада у ову групу, он је под анатемом Помесног сабора 1917-18. г, као и сви руководиоци бољшевика, који су православни по крштењу. Управо зато се оно што има место на Црвеном тргу јавља као вапијући изазов не само Православној Цркви, већ и традицијама свих народа Руске Федерације. А и чисто психолошки, да ли би хтели људи, који се боре за очување оне мумије у центру Москве, да њихови драги и блиски буду исто тако после смрти «препарирани» и постављени пред очи хиљада и чак милиона потпуно страних људи? Једва да би они пристали. Но са Лењином ово остварују његове присталице. Мени се чини да је његово сахрањивање обавезно у нашој земљи.

Што се тиче његове делатности, ја нећу давати њену оцену. На жалост, у нашој земљи није било суда над комунистичком партијом, није био осуђен бољшевизам, као злочиначка идеологија и пракса. И зато се увек на изјаву о томе да тело злочинца не би требало да се истиче у центру Москве, нађу људи, који говоре, да је Лењин само са вашег становишта злочинац, а са нашег – водећи политички посленик. И ако комунизам није био осуђен, са правног становишта овде не можеш приговорити.

А што се тиче стварног стања ствари, Руска Загранична Црква је свагда доживљавала специфично и врло апстрактно Русију. Ево, њима се чини, да само уклони сада Лењина, сав онај комунистички пантеон са Црвеног трга, преименуј све градове и улице, назване у част бољшевичких вођа, и све ће се променити. Не, неће се променити. Неће се изменити управо зато, што четврт века већи део овог наследства није био ни дирнут. Поврх тога, ми сада можемо констатовати, да се и допринос Руског Заграничја показао потпуно ништавним у декомунизацији наше свести.

Што се тиче нашег друштва, оно се зато и мири са тиме што постоји лењински маузолеј и споменици Лењину, да с једне стране осећа јаку носталгију за совјетском прошлошћу и ова се носталгија преноси чак и на омладину. А с друге стране, односећи се носталгично према совјетској прошлости, наши савременици постају исто тако безидејним и беспринципијелнима, као што су били у совјетско време. И они се не мире са маузолејем зато што им је драг. Он их подсећа сада на у многоме романтизирану прошлост велике совјетске земље.

И што је најглавније – њима је све свеједно. Они су одсечени од оне истинске, стварно трагичне историје земље, која је била у ХХ веку. И на овој равнодушности ће се истицати не само у погледу злокобних, крвавих симбола споменици Лењину и његов маузолеј, већ и меморијалне плоче рушиоцима Русије. Сва наша топонимика ће напомињати о томе, да совјетски период остаје за знатан део наших сваременика најбољи период наше историје. И ја као православни свештеник, могу са жалошћу констатовати ту чињеницу, да трагична судбина Православне Цркве у Русији у ХХ веку нимало не побуђује чак ни оне људе који сада долазе у храмове, да се отргну од совјетске симболике, која оличава собом гажење Цркве и њено исмејавање. Очувавајући Лењинову мумију, ми мумифицирамо своје пребивање у обрасцима совјетске свести. А то је оно најжалосније.

-         Неки предлажу да се тело Лењиново да комунистима, да би они одлучили о његовој даљој судбини.

-      А то већ није принципијелно. Поврх тога, могу рећи, да ако би сада наш председник, који има тако фантастичан рејтинг, издао указ о ликвидацији маузолеја, не би било никаквих проблема. Сви би то прихватили.

-      Председник управо говори, да питање премештања Лењиновог тела може довести до раскола у друштву у ово време, када је потребно изнад свега обједињавати друштво.

-      Ја не мислим, да питање тела Лењина може обједињавати наше друштво. И шта вреди ово друштво ако га обједињују тако злокобни симболи? Убеђен сам, да као што су у своје време склонили Стаљина за једну ноћ, његове многобројне споменике, и никаквих немира није било, иако су били живи људи, који су ридали на његовој сахрани, тако се ни сада не би догодило ништа страшно, али инертност и равнодушност су прожели наше друштво од врха до дна. А они који игноришу лекције своје историје, нарочито њене трагичне странице, ризикују да их поново доживе.

-      Да ли мислите, да је најбоље сахранити га тихо и мирно?

-      Као православни свештеник сматрам да тако и треба учинити. Треба имати некаквог поштовања чак и према лешевима гонитеља Цркве. На крају крајева и они су створења Божија, иако заблудела. И мислим, да Лењинова породица, када би знала, каква судбина очекује Волођу Уљанова, не би била одушевљена. И ово би било најправилније. Но, ово се не догађа управо зато што је то потпуно свеједно великој већини нашег друштва. И ово је најстрашније. Нама је избледела страшна цифра људских губитака у Другом светском рату. И свеједно нам је што леже на десетине хиљада несхрањених војника. И такође свеједно нам је што тобожњи центар православне Москве , крунише објава вапијућег незнабожштва, комунистичке квази-религије, која је тако драга срцима толиких наших савременика, који чак и не гласају за комунисте.

Разговарала Настја Дмитријева

превео Небојша Ћосовић

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 09 октобар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.