header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Отац Серафим Роуз: Обликовање младих душа
Отац Серафим Роуз: Обликовање младих душа Штампај Е-пошта
четвртак, 12 октобар 2017
           Поштовани читаоци, ево изузетних поука о васпитању деце за савремене хришћане, из оштрог монашког пера блаженог Серафима Роуза... „Ни једна поука се не сме занемарити приликом припремања за велику животну борбу. И правилна употреба многобожачких списа може донети извесну предност. Славни Мојсије, најпре је извежбао разум изучавајући египатску мудрост, да би потом приступио созерцавању Онога Који Јесте. Касније је Данило у Вавилону изучио мудрост халдејске филозофије и лако је разумео божанска упутства. Но, не треба све да прихватамо без изузетка, већ само оно што нам је на корист. Када је храна у питању, било би некорисно за нас да не одбацимо оно што нам штети. Истовремено, било би такође некорисно да се уздржавамо од онога што душу одржава у животу, када се ради о учењу, и да, као планински поток, бришемо све оно што нам се нађе на путу.“ Свети Василије Велики, година 379.

Пре пар година млади кандидат за искушеништво је отишао на Свету Гору. У разговору са уваженим игуманом манастира у којем је желео да остане, рекао му је: „Оче свети, моје срце жуди за духовним животом, подвижништвом, непрекидним заједништвом са Богом, послушањем духовном старцу. Посаветујте ме, молим Вас, оче свети, како бих могао духовно да напредујем?“. Пришавши полици са књигама, игуман је извукао књигу Чарлса Дикенса „Дејвид Коперфилд“. „Прочитај ово, сине.“ рекао је. „Али, оче, успротивио се узнемирени кандидат за искушеништво, то је неправославна викторијанска сентименталност, продукт западног ропства. То није духовно штиво. Чак није ни православно. Мени требају списи који ће ме научити духовности.“. Игуман се осмехнуо рекавши: „Уколико најпре не развијеш нормалан, људски, хришћански осећај и не научиш да посматраш живот као мали Дејвид, једноставно, детиње, са пуно топлине и праштања, ни сви духовни списи ти неће помоћи.“. Док је са браћом седео за трпезаријским столом, отац Герман је волео да прича ову причу, која је заснована на истинитом догађају. Он сам је доживео нешто слично, када му је као деветнаестогодишњем младићу отац Адријан рекао да прочита класичне руске романе. И док је он имао потребу да разговара о духовности, отац Адријан је уместо тога тему усмеравао на неки лик или идеју из дела Достојевског, Гончарева, итд.

Отац Серафим је из личног искуства са младим људима видео мудрост у приступу оца Адријана и поменутог атонског игумана. У есеју под насловом „Обликовање душе“, пажљиво је артикулисао православну филозофију која подупире овакав приступ.

„Образовању младих данас, нарочито у Америци, непоправљиво недостаје познавање најбољих израза људске уметности, литературе и музике. Због последица тога, људи се ненамерно обликују под утицајем телевизије, рок музике и других пројава данашње културе или, боље речено, антикултуре, које су и узрок и последица таквог стања. Али највећи проблем је што ни родитељи, ни учитељи, немају представу о томе шта је хришћански живот и како би млада особа требало да се васпитава у њему. У души младе особе, која је прошла кроз период адолесценције, често влада емотивна пустош и она у најбољем случају открива недостатак елементарног односа према животу, који се некада сматрао нормалним и неопходним. Мало је данас оних који јасно могу да изразе своје емоције и идеје и суоче се са њима зрело и одговорно. Многи чак и не знају шта се збива унутра њих самих. Живот је вештачки подељен на: посао и само поједини могу најбољи део себе, своје срце, да уложе у њега јер га обављају само због новца; забаву, у чему многи виде прави смисао својих живота; религију, обично јој се не посвећују више од сат или два недељно, и слично без повезивања, које даје смисао целокупном човековом животу. Многи, осећајући незадовољство у свакодневном животу, покушавају да живе у имагинарном свету који су сами створили, у који такође покушавају да уклопе религију. И целокупна савремена култура се темељи на самообожавању и обожавању сопствене удобности, што је убитачно за било какву идеју духовног живота. То је оно што човек данас носи са собом када постаје православан. То је нека врста културног наслеђа. Многи, наравно, опстају као православни без обзира на ове баријере, а неки духово потпуно пропадају. Али добар део њих остаје онеспособљен или макар духовно неразвијен, јер једноставно нису припремљени и немају свест о стварним захтевима духовног живота.

На самом почетку, приликом суочавања са овим проблемима и надајмо се пружања помоћи онима које то мучи, сагледајмо укратко православно учење о људској природи, које је изложио дубокоумни, православни писац из XIX века, истински свети отац новијег доба – епископ Теофан Затворник (година 1894.). У својој књизи „Шта је то духовни живот и како себе прилагодити њему“ он пише: „Људски живот је комплексан и многостран. Свака страна има своје тешкоће и потребе, своје методе, начине спровођења и извршења. Само када се све наше способности покрену и све наше потребе задовоље, тада човек живи. Али када је само један мали део ових способности у покрету и један мали део потребује задовољење, такав живот није живот. Човек не живи људски, осим када је све у њему у покрету. Човек треба да живи као што нас је Бог створио, а када човек не живи тако, може слободно да каже да уопште не живи“. У овим речима епископа Теофана можемо да препознамо уобичајену грешку савремених боготражитеља: нису у покрету све стране њихове природе. Они настоје да задовоље религиозне потребе не доводећи то у везу са неким својим другим, психолошким и емотивним потребама, или што је још горе, злоупотребљавају религију ради задовољења ових психолошких потреба.

Код таквих људи, религиозност је извештачена и није их још увек дирнула довољно дубоко. Често је третирају као неки узнемиравајући догађај у животу или је довољна само природна привлачност према свету да уништи њихов пластични универзум и одврати их од религије. Такви људи се често након неког горког искуства у живот враћају религији, али су често изгубљени или, у најбољем случају, обогаљени и неплодоносни.

Отац Серафим је искусио овај пластични приступ религији најсликовитије када је млади поклоник након неког проведеног времена у другом манастиру у Америци, дошао у Платину причајући о старцима, исихазму, Исусовој молитви, правом монаштву и подвижничкој мудрости Светих отаца. Једног дана га је отац Серафим видео како корача око манастира певајући рок песме, пуцкетајући прстима и поскакујући у ритму. Изненађен, питао га је да ли сматра да би то могло да буде супротно свим његовим интересовањима за духовност, али је младић само слегао раменима и одговорио: „Не, нема супротстављености. Кад имам потребу за духовношћу пребацим се на старца.“ мислећи да може да извади своју рок-касету или пусти касету старца, који даје духовне смернице. Отац Серафим је схватио да чињеница да овај младић на тај начин раздељује свој живот показује да нешто у основи недостаје у обликовању његове душе. Да би то појаснио поново нас је упутио на одељак из списа светог Теофана Затворника. „Нису све човекове потребе исто важне. Неке су значајније, а неке мање важне. А равнотежа приликом задовољења потреба човеку обезбеђује мир. Духовне потребе су најважније и када их човек задовољи, тада наступа мир, чак и ако друге нису задовољене. Али када духовне потребе нису намирене, иако су друге делимично задовољене, нема мира. Зато је то једина неопходна ствар. Када су духовне потребе задовољене, оне налажу човеку да намири још једну потребу такође, тако да се ни оно што задовољава душу, а ни оно што задовољава тело, не противи духовном животу, већ му помаже. И тада у човеку влада потпуно сагласје свих кретања и откривења у његовом животу. Хармонија мисли, осећања, жеља, прегнућа, односа, задовољстава. И то је рај.“

„У наше време“, истакао је отац Серафим, „основни састојак који недостаје овом идеалном сагласју људског живота, је нешто што би се могло назвати емотивним развојем душе. То није нешто директно духовно, али често омета емотивни развој душе. То је стање у којем човек, мислећи да жуди за духовном борбом и усавршавањем молитвеног живота, једва да је у стању да одговори на нормалну људску љубав и пријатељство. „Јер ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1.саб. посл. св. ап. Јов. 4,20). Код појединих људи тај дефект је исказан у екстремном облику, али је као тенденција присутан до извесне мере у свима нама, који смо расли у емотивној и духовној пустоши нашег доба.

Имајући то у виду, понекад је неопходно да умиримо наше сличне људске импулсе и борбе како бисмо преиспитали, да ли смо у људском и емотивном смислу спремни на њих. Понекад ће духовни отац свом чаду ускратити читање неких књига и уместо тога му дати роман Достојевског или Дикенса или га охрабривати да се упозна са неким врстама класичне музике без икаквих екстатичких намера. Јер, човек може да буде експерт за таква питања, и чак емотивно добро развијен, а потпуно незаинтересован за духовну борбу. И то је неуравнотежено стање. Треба обликовати његову душу и оспособити је за разумевање правих духовних текстова.“

Оно што је овде отац Серафим рекао о духовницима, још више важи за биолошке родитеље, јер са обликовањем душе треба почети још у раном детињству. Током предавања на ходочашћу светог Германа 1982. године, дао је родитељима неке практичне савете о томе како да све оно што је у свету позитивно употребе на добробит своје деце. Дете које је у најранијим годинама свог одрастања било изложено квалитетној класичној музици и има свест да му се душа захваљујући томе добро развила неће ни најмање искушавати груби ритмови и поруке рок музике или других савремених облика данашњих псеудомузика; што није случај са неким ко је одрастао без музичког образовања. Такво музичко образовање, што тврди и неколико оптинских стараца, оплемењује душу и припрема је за примање духовних импресија. У свом „Курсу преживљавања“ отац Серафим је рекао следеће: „Знамо да је старац Макарије Оптински (1788-1860), пре него што је постао монах свирао виолину. Очигледно је свирао музичке одељке који су били актуелни у то време, од прилике 1810. године. Шта су имали на Западу? Паганинија, Моцарта, Бохеринија, итд. Дете, које је одгајано на доброј литератури, позоришту или поезији и које је осетило њихове ефекте на својој души и истински уживало у њима, неће тако лако постати зависник од савремених филмова и телевизијских програма и јефтиних романа, који уништавају душу и скрећу је са хришћанског пута. Дете које је научило да види лепоту у класичним сликама и скулптурама, неће тако лако бити увучено у изопаченост савремене уметности или привучено блиставошћу продуката савременог маркетинга и пронографије. Оно, које помало познаје историју света, нарочито хришћанског доба, зна како су други људи живели и мислили, где су грешили, у какве су клопке упадали одвајајући се од Бога и Његових заповести и како су славним и узвишеним животом живели када су Му били верни. Оно ће бити разборито у вези са животом и филозофијом нашег доба и неће бити склоно да следи прву нову филозофију или правац који се појави. Један од основних проблема у образовању деце данас, је то што се у школама више не пружа осећај за историју. Опасно и погубно је лишити децу тога. То значи да она немају могућност да изучавају примере људи, који су живели у прошлости, а историја се стално понавља. Кад се једном заинтересујеш за одговоре на проблеме људи из прошлости видиш да је било људи који су се против Бога борили и како се то завршило, а са друге стране, показује ти се на који начин су људи променили своје животе и издигли се изнад тога и дали примере који и данас живе. Тај осећај за историју је изузетно важан и треба га пренети деци. Уопште узевши, људи, који су добро упознати са најбољим продуктима секуларне културе, који на Западу готово увек имају крајње религиозни и хришћански призвук, имају много боље шансе да воде нормалан, плодоносан, православан живот од неког ко познаје само популарну културу данашњице. Онај ко се из рок-културе обрати право у православље и уопште свако ко мисли да може да комбинује православље са том врстом културе, треба много да се намучи и пређе тежак животни пут, да би постао истински озбиљан православни хришћанин, који је у стању да пренесе своју веру другима. Без тог страдања, без ове свести, православни родитељи ће подизати своју децу да би их прождрао савремени свет. Најбоље културе света, ако се перципирају на прави начин, обнављају и развијају душу. Данашња популарна култура је обогаљује и онемогућава целовит и нормалан одговор на православну поруку.

Дакле, у нашој борби против духа овог света, можемо да користимо најбоље  што овај свет има да нам понуди, како бисмо га превазишли. Све што је добро у свету, ако смо само довољно мудри да то видимо указује на Бога и православље и треба то да искористимо.

Пре неколико година, када је први пут држао предавање на тему „Курс православног преживљавања“ 1975. године, отац Серафим је говорио управо о томе да најбољи продукти културе могу помоћи деци да одрасту са адекватним сексуалним моралом. У нашем данашњем друштву, дечаци са навршених 14 или 15 година знају све о сексуалним гресима, много више него што су некада знали ожењени људи. Потпуно им је јасно све што се догађа у филмовима, окружени су целом том атмосфером и почињу да живе распусним животом. „Зашто се борити против оваквих ствари?“, говоре многи „Па то је природно.“. Очито је да су припремљени за раскалашан живот у греху. Таквом дечаку се могу проповедати мерила истине попут девствености, неокаљаности грехом, али је то изузетно висок и тешко достижан стандард за њега уколико намеравамо да се апстрактном идејом о девствености боримо против свепродируће атмосфере сензуалности, која не напада само ум, него и срце и директно погађа тело. Он свуда види билборде, који воде ка искушењу. Часописи, којима је окружен су застрашујући и све ово надвладава ту једну идеју – да пребива у чистоти. Заправо, сви ће се изругивати тој идеји и јадни дечко ће имати великих потешкоћа, не само у погледу одбијања, већ и у томе да схвати да би требало да одоли искушењу, јер су сви докази уперени против њега, изузев тог малог делића истине, који му говори да би требало да остане чист.

Литература може да му буде од помоћи. Он може да чита нешто попут „Дејвида Коперфилда“, књиге у којој се описује дечачко одрастање. Не одрастање неког монаха или аскетског хероја, већ само обичног дечака, који одраста у другачијем времену. Истина је да је то световна књига која говори о људима који живе у свету, али се тај свет поприлично разликује од данашњег света. Полако већ може да формира другачији поглед на свет. Он није одувек био овакав какав је сад. Стандарди који сада владају су у складу са савременим светом, али постоје и другачији светови. То је један другачији, нормалан свет у којем секс, иако је присутан, има одеђену улогу. Дечак бива оснажен када сазнаје шта се сматрало нормалним у то време. Чита о начину на који Дикенс описује свог младог јунака који одраста и заљубљује се. Непријатно му је да буде окружен девојчицама и никада не прича о безобразним стварима, јер се тако нешто и не помиње, а савремени романи су углавном испуњени непристојним стварима.

Ова књига показује једно толико узвишеније поимање љубави, које је свакако зарад брака, чији је смисао у рађању деце. Целокупан човеков живот је уско повезан са тим и нигде се у књизи не помиње да неко проживљава било какво тренутно задовољство, а да затим нађе неку другу девојку. Дејвид Коперфилд је пун снова о тој жени, о томе како ће живети с њом и бити важна личност у свету. Подразумева се да је након ступања у брак имао сексуалне односе, али ће оно што ради са том једном женом наставити да чини до краја свог живота. Дакле, то ће оснажити дечака, који је окупиран управо оваквим искушењима.

Кад упита: „Како да се понашам према девојци?“, неко апстрактно правило му неће много користити, али ако види да је та измишљена особа, која веома верно приказује живот тог доба био толико стидљив, забринут, учтив и суптилан дечко, идеалиста, то ће га надахнути да се и сам понаша нормалније, у складу са нормама прошлости. И у оваквом једном роману видимо колико је целокупно то питање љубави и сексуалности сложено. Колико је заправо компликовано за нашу људску природу. Иако се у роману не проповеда православље, целокупна атмосфера обилује хришћанским вредностима и дечаку на овом нивоу може много да помогне. Не у духовном смислу, него у његовом свакодневном животу.

Такође, Дикенс има један изузетно срдачан однос према животу и тако сагледава људске односе, што се у данашње време не учи у школама. Управо та топлина у опхођењу према људима, може више да подстакне дечака да чува своју чистоту, него апстрактни стандарди православља. Дикенсова срдачност му може помоћи да пробије једнострани разционализам више него годину дана расправа, јер чак и ако прихватиш истину и даље можеш да будеш хладан, рационалан и неосетљив. Читање Дикенса, код човека може да проузрокује сузе захвалности због истинског дара љубави. Поштење и саосећање Достојевског, може да помогне да се превазиђе самољубље и самоугађање. Чак и неко као што је Томас Ман, који не поседује топлину и саосећање, може човеку да омогући свеобухватнији увид у погрешност пута западњачког живота.

У истом предавању се отац Серафим присетио догађаја из његове младости у којем се његова душа обликовала сагласно стандардима истине. „Мој професор немачког језика на факултету је разговарао са мном пре него што сам стекао осећај за архитектуру.“. Ово је вероватно био доктор Хенри Корд Мајер, који је на Помони предавао немачку и европску историју. Мајер је био академски ментор главном професору Каицу Кубоу, који га је изузетно ценио. То је исти онај професор, који је био годину дана у одсуству када се Каицуова трагедија догодила. „Док смо корачали између две зграде, које су саграђене у распону од тридесет година у готово идентичном шпанском, штуко стилу, питао ме је: „Можеш ли да ми кажеш каква је разлика између ове две зграде? Обрати пажњу: једна има цигле, линије. Друга је од цемента и равна, нема ничег. Једна је топла, а друга хладна. Једна пружа неки осећај људскост – друга нема ништа, потпуно је апстрактна. Једна је погодна за живот...“

Из овога сам научио веома важну лекцију. Наиме, чак и мале ствари, попут присуства линија или ситних орнамената викторијанске архитектуре, које немају никакву употребну сврху, све ово даје неку врсту квалитета. Данас је потпуно изгубљен осећај за било шта друго, осим за оно што је апсолутно нужно. Овај утилитаризам, та практичност – за нас је ћорсокак. Свакако да је јефтиније начинити ствари само употребљивим и то је сасвим логично. Па ипак, много тога смо изгубили. Када родитељи макар имају могућност да покажу деци да је ова зграда добра, а да ова друга није, да делује беживотно – такво основно образовање ће деци помоћи да не мисле да је све што је модерно или савремено и најбоље.

То није само лекција из уметности, већ животна лекција, саставни део сазревања у којем родитељи и учитељи могу да учествују ван оквира формалног образовања. Све ово укључује осећај за уметност. Насупрот томе, савремено школство велича окрутност, хладноћу и немогућност да се расуђује о томе шта је боље, а шта лошије. Влада потпуни релативизам, који човека само збуњује и помаже му да се уклопи у доба апостасије. Мора да постоји макар минимум свесне борбе, која би помогла да се дете васпитава под различитим утицајима.

На основу свега реченог можемо да стекнемо увид у то са којом озбиљношћу отац Серафим приступа образовању дечака и младића, које му је Бог дао на старање. Крајем школске 1981/82 године Теофил је похађао курс за дванаестогодишњаке у оквиру којег се отац Серафим трудио да га научи граматици енглеског језика, граматици руског, светској књижевности, познавању музике, историје, црквене музике и типика. Током исте те године, отац Серафим је држао курс под називом „Православно поглед на свет“, што је заправо продужена верзија његовог „Курса преживљавања“ из 1975. године.

Захтевао је писање текстова и семинарских радова. Одлуку да почне са овим предавањима донео је у августу 1981. године, када је један осамнаестогодишњи џорданвилски студент са својим родитељима посетио манастир. Родитељи, који су били дугогодишњи пријатељи братства, били су забринути за будућност свог сина. Као и многи други, који су васпитавани у нашем савременом распарчаном друштву, студент није могао да се суочи са својим емоцијама и идејама и искаже их и није знао шта му се догађа. Као што је отац  Серафим приметио, он не жели да ради ништа друго осим да се припрема за службу Цркви, али се такође и плаши депресије, која га је обузела прошле године у Џорданвилу и трајала је месецима и рефлектовала се кроз лењост, немогућност да примени сазнања из духовне литературе у стварном животу, и тако даље. Тренутно је у фази досађивања, плаши се да ће без блиског надзора, у чему се слажемо, у потпуности изгубити интересовање за служење Цркви. Сазнавши све ово од студената и његових родитеља, платински оци су дошли на следећу идеју: да му дозволе да остане у манастиру и ту похађа своја предавања под вођством и менторством оца Серафима. Након што су се помолили за то и примили наредног дана Свето Причешће, младић је прихватио понуду.

Отац Серафим је епископу Лавру упутио писмо у Џорданвил и питао да ли ће он и даље моћи да прими диплому под оваквим околностима. „На основу онога што смо сазнали о њему током последњих неколико година“, писао је отац Серафим, „стекли смо утисак да је изузетно надарен и надахнут дечко, који са лакоћом може да обави посао, који је од њега захтева, и верујемо да ће се под блиским надзором, његов емотивни проблем, који је изгледа повезан са сазревањем, такође решити.“ Након краће дискусије, Џорданвилски факултет је прихватио предлог оца Серафима.

Убрзо је још један осамнаестогодишњи џорданвилски ђак, Џорџ, такође дошао да похађа предавања у платинском манастиру. Џорџ потиче из протестантске средине из Рединга и крстио га је отац Серафим. Његову породицу је са православљем упознао човек, којег је отац Герман упознао у рединшкој књижари. Током летњег ходочашћа 1981. године, још један младић је дошао да борави у манастиру, студент по имену Грегори из православног друштва из Санта Круза при универзитету у Калифорнији. Отац Серафим је одсео у његовом стану када је други пут ишао у Санта Круз у мају. Реч је о озбиљном младићу, блиставих плавих очију и необуздане, густе риђе косе, који се недавно обратио у православље из англиканизма и сада је то називао харизманијом. Увек је желео да живи предано, буде близу природе, и сусревши се са православљем, постао је надахнут идејом пустињског монаштва. Северну Тиваиду је носио са собом као приручник на колеџу. Када је дошао у манастир у августу и одлучио да остане, оци су одмах запазили да се увек старао о другима и знали су да је његова жеља за пустињским подвигом била искрена, а не само егоистични бег. Такође је био невероватно ошторуман. Јасно је да се овде ради о још једној младој души, која је тек почињала да бива испуњена и обликује се у православном духу. Грегори је био обучен као искушеник и наредну школску годину је отпочео са курсом оца Серафима „Православни поглед на свет“. Укључујући манастриску и браћу и студенте лаике, седморо је похађало курс у целини, заједно са још неколико младића и жена, који су долазили да присуствују предавањима током викенда.

 

У периоду од девет месеци обрађена је огромна количина градива. Отац Серафим је доста времена поклонио догматском богословљу и историји Цркве, упознајући студенте са животима и учењима многих светих Отаца. Истовремено их је научио много тога што би иначе сазнали на универзитетима и ускладио то са хришћанским начином сагледавања што је свему дало смисао.

На предавањима су били обрађени религиозни учитељи попут Јоакима Фиорског, Мартина Лутера, Тејара де Шардена. Западни филозофи: Тома Аквински, Кант, Волтер, Хегел, Маркс, Русо, Прудон. Научници: Коперник, Кеплер, Ламарк, Лајл, Дарвин и Хекел. Писци: Данијел Дефо, Џонатан Свифт, Толстој, Чехов, Гогољ, Алан По, Дикенс и Вордсфорд. Политичке личности попут Јулијана Апостате, Оливера Кромвела, Бориса Годунова, Петра I, Николаја I (омиљеног цара оца Серафима), Вајсхаупта, Бабефа, Бакуњина, Фуријера, Буркеа, Победоносцева, Овена, Наполеона, Хитлера, Доносоа Кортеза, Сен Симона, Метерниха и Деместра.

Отац Серафим је са слушаоцима дискутовао о радовима бројних сликара и скулптура од древних уметника до ултрамодерних. Држао је предавања о музици ренесансе, барока, класицизма и периода романтизма, као и о новим токовима у музици, који су касније уследили. Говорио је чак и о саврменом феномену у вези са Битлсима, у складу са православним погледом на свет. Студенти оца Серафима нису ни били свесни колико имају среће. Ово је засигурно био најсвеобухватнији курс, који је икада држао и неће доживети да одржи ни један више. Као што је и сам био свестан, тако широко образовање у световном знању и искуству, заснованом на православним принципима, је готово изумрло у наше доба.

Као додатак курсу „Православни поглед на свет“ отац Серафим је одржао предвање о енглеској граматици, песништву, композицији (у смислу састављања састава, писању), а отац Герман о црквеној историји и књижевности. Студенти су у просеку проводили око дванаест часова недељно на овим предавањима. На то су двојица полазника додала још по десет сати учења под назором за курс богословије друге године уз литературу коју су им слали свештеници и професори из Џорданвила. Читање класичне литературе је био важан део испита. Септембра 1981. године отац Серафим је забележио: „Наша два студента су отпочела своје предтеолошке студије. Теофил је коначно увидео значај појединих нерелигиозних учења и схватио их као припрему за теологију. Управо чита Платона и након што је прочитао два Пушкинова дела открио је да је оно што недостаје његовом образовању управо светска књижевност. Изгледа да је синдром прераног упуштања у теологију узрок многих проблема и код појединаца и у Цркви у целини.

Један од младих богослова није био у стању да се концентрише на читање више од једне стране или није био у стању да преприча оно што је прочитао. Отац Серафим се око њега додатно ангажовао и давао му да наглас чита занимљиве књиге као што је „Злочин и казна“ сваког дана уз кратку дискусију која је следила. „То је“, забележио је, „у најкраћем року дало добре резултате и што се тиче разумевања и интересовања.“. Другом полазнику је додао курс гласног читања. Чини се да се православно буђење своди на једноставне ствари попут ових. Отац Серафим је написао концепт за трећу, четврту и пету годину курса за два младића из Џорданвила, који је обухватао све главне предмете, који се налазе у богословији Свете Тројице. Стари Завет, Нови Завет, користећи уџбеник архиепископа Аверкија, Апологетику користећи уџбеник Ј.М. Андрејева, Историју Цркве из уџбеника Николаса Талберга, Патрологију, Догматско богословље из уџбеника Михајла Помазанског, Омилитику из уџбеника архиепископа Аверкија, Канонско право, Литургику, Пастирско богословље, Морално богословље, итд. Али је умро пре него што је почео курс трећу годину.

Поменули смо да су платински оци издвајали време како би обликовали душе млађе генерације пуштајући им да слушају класичну музику. У данашње време, међутим, омладина није једина којој је потребно такво обликовање. Већина данашњих родитеља су такође били формирани грубом музиком. Зато је на ходочашћима светог Германа сваком дато да искуси рафинирану хришћанску културу кроз музички опус који су им оци припремали. На ходочашћу 1979. године отац Серафим је, док је држао предавање о пророку Данилу, пуштао плочу са Хендловом композицијом „Валтазаров пир“ заснованом на књизи пророка Данила, а 1981. док је говорио о Постању, одјекивало је Хајдново „Стварање света“. Отац Герман би пуштао нека друга музичка дела, нарочито свог омиљеног композитора – Моцарта и разговарао о композицијама. Отац Серафим је користио чак и модеран, филмски, уметнички израз као средство за обликовање душе.

Као што је једном приликом објаснио: „Неки родитељи кажу: „О, свет је тако зао, одбијам да моја деца иду у биоскопе, желим да очувам њихову чистоту.“, али деца ће се ухватити у коштац са светом без обзира на све и чињеница да су лишени било какве душевне хране тј. онога чиме се храни средишњи део душе, указује да ће највероватније зграбити оно прво што им падне под руку чим буду у прилици. Зато је боље бирати оне филмови који макар у себи немају зла и не подстичу склоност ка греху.“ После васкршњих празника 1980. и 1981. године, оци су изнајмили филмски пројектор и пажљиво одабрали филмове за младе. Класике попут Шекспировог „Хамлета“ и Дикенсових „Николаса Никлбија“ „Божићне песме“ (британска верзија из 1951. године са Алистером Симом у улози Скруџа), и „Пиквиковог клуба“, као и „Школске дане Тома Брауна“.

Уз све оно што је отац Серафим већ рекао о Чарлсу Дикенсу, требало би поменути да је током својих раних година, као православни ревнитељ, био попут искушеника за монаха на Светој Гори, који је одбацивао Дикенсонове романе сматрајући их носиоцима викторијанског сентиментализма. Сада, међутим, када је његово срце загрејано и када је као православан поново задобио простодушност, могао је слободно да цени „Пиквиков клуб“ као што је то чинио и као дечак док је остајао будан до касно и читао га испод покривача. Док је гледао екранизовану енглеску верзију, годину дана пре своје смрти, био је поново као дете, кикотао се Дикенсовом хумору, који је толико волео и плакао када је Дикенс донео кући хришћанску поруку. Још једном приликом су оца Серафима питали о филмовима и њиховом приказивању хришћанских врлина. „Има доста таквих филмова“, одговорио је, „али их више не снимају. Можда понеки, с времена на време, али веома ретко. Стари филмови, нарочито драматизације романа или класичних комада често су веома добро урађени и садрже смисао. Код Дикенса све одише хришћанством. Уопште не помиње Христа, али је испуњен љубављу. У „Пиквиковом клуби“, на пример, јунак господин Пиквик особа особа је која одбија да се одрекне своје невиности и вере у људе. На крају бива бачену дужнички затвор, јер је некоме веровао. Дошао му је човек који га је сместио у затвор, завео његову рођаку и на крају и сам завршио у затвору. Господин Пиквик је плакао због тог човека и дао му новац да би могао да плати себи оброк у дужничком затвору. Кад је угледао тог човека, криминалца који је све злоупотребио, појавила му се мала суза у оку. На крају је победник био господин Пиквик, јер је веровао човеку. Он побеђује, јер су се људска срца променила.

Постоји доста старих филмова као што је овај који или показују човекове страсти или његову невиност, или различите хришћанске врлине. Заправо, ови романи из 19. века на којима су засновани филмови веома су приземни и реални и показују како треба нормално хришћански живети, на који начин се носити са различитим страстима и уздићи се. Они то не омогућавају на духовном нивоу, али су веома корисни, јер у основи садрже хришћанско поимање живота и показују како то применити у животу. Није ми познат ни један такав савремени филм. Можда се може наћи понеки, али су постали јако чудни. Примера ради, Дикенс има топлину, која се осећа у нормалном свакодневном животу, а за разлику од њега филм „И Tи“ (ET), који је недавно изашао показује топлину у вези са неком језивом ствари која постаје нека врста спаситеља.

Мислим да би требало да потражимо више старих филмова. На пример, за црквену заједницу би било јако корисно да скупи и прикаже ове старе филмове, нарочито младим људима.“

Осим што је у посебним приликама пуштао филмове, отац Серафим је издвајао време да младе лаике, који су боравили у манастиру поведе на живо извођење класичне драме. Примећујући овај и остале покушаје оца Серафима да обликује душе младих, отац Алексеј се присећа: „Неколико пута је отац Серафим свраћао до наше куће на путу ка Ешленду у Орегону или у повратку када је водио браћу лаике да виде различите комаде на Шекспировом фестивалу. Једном приликом је дечаке водио да гледају „Ромеа и Јулију“, комад који су пре тога прочитали и о њему дискутовали. Када сам изразио чуђење због тога што води младе студенте да гледају такав комад, рекао је: „А зашто да не? Они су људи, имају емоције и страсти као и сви други. Боље је за њих да уз надзор и контролу буду изложени оваквим стварима, уместо да се сами боре са тим.“

Таква ми је упутства давао и кад год је Теофил долазио у намери да код мене проведе лето. „Допусти му да гледа ТВ, чак и ТВ-сапунице, ако је заинтересован, води га у биоскопе. Теофил је опчињен светом и најбоље је да то сада проживи. Само се постарај да све гледате заједно и да о томе разговарате, како би могао то да сагледа у правом хришћанском контексту.“ Чинило ми се да је то веома мудар савет. Сматрао је да ће мале, контролисане дозе световности деловато као вакцина и да ће му као крајњи резултат обезбедити имунитет на искушења овог света.

Једном приликом ме је питао да поведе Теофила на извођење Моцартовог комада „Дон Ђовани“ у опери Сан Франциска, што је и учинио. Други пут ме је замолио да га одведем на Марловог „Доктора Фауста“ у Ешланду. Јако добро је познавао ове комаде. Чак ми је и препричао и посебне поуке које треба да извучем из ових извођења и поделим их са Теофилом. Увек је захтевао детаљан извештај и одговор на то како је Теофил или неко други реаговао, да ли је схватио суштину, итд. Сећам се и како је охрабривао Мајкла Андерсона, оца горепоменутог богослова Џорџа, да чита Платона и остале филозофе, разговарајући о свему томе детаљно, док се Мајкл студиозно борио са овим текстовима. Отац Серафим му је показао, како је све то повезано са православљем и патристиком.

Слично је и са музиком. Пре много времена сам му рекао да предпостављам да ћемо морати да се одрекнемо Моцарта и тако даље, ако намеравамо озбиљно да се посветимо духовном узрастању. Одговорио је: „Јадни човече.“. Још увек ми одзвањају његове речи. Затим ми је објаснио место лепоте у духовном свету и да су велика уметничка дела било које врсте у потпуности у складу са човековом духовном природом. Тада сам то први пут схватио. Касније сам и сам то открио код појединих Светих отаца и често у каснијим годинама то сазнање делио са другима, али сам до тада све то помало пуритански схватао.

У годинама после смрти оца Серафима наишао сам на овај одељак из Друге саборне посланице Тимотеју 1, 7 и одмах помислио на њега, јер имам утисак да је у њему сажет читав његов приступ: „Јер нама Бог није дао духа плашљивости, већ силе и љубави и целомудрености.“. Уопште узевши, ја бих то рекао свакоме ко је спреман да то чује, а нажалост, таквих је било мало. Добио сам истинско богатство мудрости од њега, а нисмо га довољно ценили за време његовог живота.

Као и сваки други отац и отац Серафим је патио због синова о којима се старао. Свака од младих душа којима је помогао да се оформе, укључујући и оне које нисмо поменули, имала је своје тајне ране и ожиљке. Један од њих је био нежељено дете, васпитано у окружењу без љубави, без оца и са религиозно неуравнотеженом мајком. Други, иако је потицао из дома пуног љубави, није могао да се пронађе. И како је сазревао он више није имао уз себе родитеље да га штите од сурове реалности живота. Један младић, који је потицао из растурене породице и који се сељакао од мајке до оца имао је ране које је требало зацелити. А један други брат је у манастир дошао из мрачног света дроге, криминала и црне магије, са утицајима који су у њему још увек били присутни.

Касно увече би отац Германи видео оца Серафима како се моли за ове младиће и све људе у невољи који су ушли у његов живот – жртве савременог нихилистичког друштва, чије горке плодове је искусио пре много година. Младићи би у то доба већ чврсто спавали у својим постељама, а отац Серафим је у хладној, мрачној цркви, осветљеној само једним кандилом клечао пред Часном Трпезом. Плачући, преклињао је Бога да их благослови, заштити и зацели. Они то нису ни знали све до његовог упокојења, када су у потпуности схватили каквог оца су имали у оцу Серафиму.

 

Извор: Отац Серафим Роуз - Житије и дело, 2. део, Манастир Хиландар, 2007. гл. 96. "Обликовање младих душа". https://drive.google.com/drive/folders/0B1WTbqgelmNPOEF5TmRkQjlwRkU

Прекуцавање и припрема: "Православна породица"

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 12 октобар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.