header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свештеномученик Иларион Тројицки: Писма о Западу Штампај Е-пошта
понедељак, 23 октобар 2017

 Писмо прво. Уместо предговора

У сабору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Иларион (Тројицки). Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва.

Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

+ + +

Мени и теби je, драги мој Пријатељу, пало у део да живимо у страшно, но уједно и крајње интересантно и значајно доба. Каткад ме стварно хвата вртоглавица, нарочито при помисли на грандиозна светска збивања чији смо савременици предодређени да будемо. Као да наступа нека нова, изузетна епоха у животу и повести наше Русије. Недовољно је, чини ми се, само посматрати и доживљавати догађаје; корисно је и размишљати о њима. Надам се да ће садашњи страшни рат бити користан руској самосвести. При садашњем стању ствари, победа над непријатељем повољна је за победнике. Али, ја баш нисам довољно навикао да просуђујем животне појаве са становишта користи. Духовно усавршавање нације за мене је драгоценије од економског раста и културних успеха. А раст наше националне самосвести не зависи чак ни од исхода рата; довољан је већ сам сукоб са Западом. Подстицај је дат и мисао већ ради. Желим да у овом писму поверим теби, сродна душо, своје наде у будуће успехе управо наше, руске самосвести.

Најватренији од славенофила драгих моме срцу – Константин Аксаков – клицао је:

Хоће ли свагда за Европу ташту

Прикован бити словенски род?

Најтеже јесте ропство духовно,

Болнијих рана од душевних нема![1]

Зар није истина да су Словени приковани за Европу, а нарочито ми Руси? Јер код нас Западом нису усхићене само грибоједовске девојке. Кажем ти, Пријатељу мили, да би ми душу свагда обузимала некаква туга када бих прегледао течајеве нове руске историје или течајеве руске књижевности. Зашто? – упитаћеш. Па зато што сам схватао саму њихову општу идеју. Ту идеју бих могао да изразим приближно овако. Дуго је Русија живела, али никаквог смисла у њој није било. Било је само мрака, незнања и сујеверја. Најзад се појавио Петар I. У почетку је често посећивао Немачко предграђе, затим је „просекао отвор [прозор] у Европу“ и „преобразио“ Русију. Тек од Петра Русија је угледала светлост. Укратко речено, „он је био Бог твој, Русијо!“ – како су клицали песници-ласкавци. „Предпетровска Русија“ – збиља, то је већ погрдан назив. Како су извгрнути руглу животни идеали наших предака! „Домострој“[2]– то је нешто страшно и одвратно! Тако звучи ова реч у устима наших западњака. Уопште, без Немаца ми нисмо низашта и као такви остали бисмо заувек у мраку незнања. Ето какве мисли ми се јављају кад читам историјска дела. Као да Русија постоји свега двеста година, а оно што је било раније може да се проучава само као куриозитет, или пак зато што треба штогод проучавати. Чини ми се, Пријатељу мој, да последњих двеста година можемо назвати немачким периодом у руској историји. Кроз петровски прозор у нашу избу навалише Немци и заузеше у њој предњи [главни] кутак[3]. И почеше руски људи да се претварају у Немце. Прво скинуше – а ко сам није хтео са њега су силом свлачили – величанствену одећу и наденуше кус немачки кафтан. Почеше носити смешну и чудну одећу – камзоле [дуге мушке прслуке] и фракове – све одећу такве врсте да она, по речи митрополита Филарета, не одева толико колико обнажује. А за одећом почеше и душу да мењају, почеше да живе и мисле на немачки начин, заборавише чак и да говоре руски. Двеста година смо обожавали Немце. Ако смо се понекад дивили Французима, то је такође било по немачком налогу. У то време су и немачки дворци ослушкивали тон који је давао француски Версај.

Петар I. Серов

Тако смо, Пријатељу мој, пали у срамно ропство. Има разних робова. Једни мисле само како да се ослободе ропства, други плачу, као Јевреји у вавилонском ропству, а има и таквих сужњева који заборављају своју отаџбину и настоје да је уопште не спомињу. Руске људе можемо сврстати у ову последњу врсту заточеника. Руси су заборавили руску Русију. Знаш ли, Пријатељу мој, да су за Карамзина, када је написао „Историју Русијске Државе“, говорили да је открио стару Русију. Зар то није карактеристично? А зна се да је од старе Русије до Карамзина прошло свега сто година. Тешко да у свој светској историји можемо показати пример да је предмет открића била епоха минула пре свега сто година.

Па зар није жалосно такво понижавање свега родног? Национално осећање и национална руска свест као да су замрли. Замрли, Пријатељу мој, али не код свих. Замрли су на врху, у „друштву“, али су будни били доле, у народу. Док је „друштво“ сматрало себе само европским, народ је осећао себе пре свега као Русе. И ево, чини ми се да се раскол између народа и такозване интелигенције нигде тако оштро не испољава као у погледу Запада. Интелигенција и врхови руског друштва поклонили су се Немцу, а народ се према Немцу свагда односио с потцењивањем, свагда критички, неповерљиво, па чак и иронично. Јер, у руском језику је сасвим књижевна реч „немец (њемец[4])“. Размотри шта она значи. У народном говору сви западни људи су „Немци“. Не чини ли ти се, мој Пријатељу, да је сам тај назив благо-ироничан? Јер, кад мало дете неразговетно тепа, њему говоре: „ах ти немче [Немче]!“ А затим, како Немца приказују у народној песми и народним вицевима? Обавезно као смешног, тупавог и плашљивог. Рус је пред њим права јуначина – и досетљив и одважан.

Моје размишљање посебно се задржава на оним светлим примерима када је руски геније устајао против туђинског јарма и смело показивао да Русија не само да може бити добра без Немаца, него да би она без њих била боља и да је још и питање да ли је Русија била „преображена“ у правцу добра или зла. Овде подразумевам првенствено словенофиле, те мудре, чисте и часне синове Русије. Без обзира на страшну хајку покренуту од стране западњака[5], упркос равнодушности широких кругова друштва, словенофилство је било значајна појава у руском животу током три четвртине XIX века. А што је најважније, какви су све то били изванредни људи – словенофили! Имена многих заувек су ушла у историју, јер ни њихови непријатељи нису могли да им оспоре блистав ум и богате таленте – философске, књижевне и песничке. Али, такође је необично: онога ко се бавио само проповедањем словенофилских идеја настојали су да предају забораву. Нису могли да забораве само оне који су били писци и песници. Било је тешко заборавити Гогоља, Хомјакова, Ивана Аксакова и Достојевског. А Хилфердинг, Константин Аксаков и њима слични? Јер неке су тек у последње време почели да „откривају“. Но, добро је већ и то што се није само народ односио према Немцу са потцењивањем. Народни поглед делили су и најдаровитији и најобразованији људи XIX века. Уопште, драги мој Пријатељу, напоредо са обожавањем Запада нехотице запажаш у руској мисли и сталну критику Запада и осуђивање Запада. Ниси ли запажао како код нас често говоре о идејној кризи Европе? „Криза западне философије“ – тако се назива први озбиљни философско дело самобитног руског мислиоца Владимира Соловјова[6]. А колико у нашим духовним часописима сведоче о кризи римокатолицизма и немачког протестантизма и о краху моралних идеала Европе! Не знам да ли има ичега сличног у западној литератури о Русији и Русима, али то некако не могу да претпоставим. О чему може говорити Немац, спомињући Русију? Он може да говори о кризи наше трговине житом, о кризи наше индустрије, али да Немац проговори о нашој идејној кризи – не, то уопште не могу да верујем!

Дакле, још се није из руске душе искоренила свест о својој вредности и својој самобитности. Али, Пријатељу мој, пратећи штампу и пажљиво ослушкујући јавно расположење, ипак са жаљењем примећујем како је занемарена истинска руска мисао, како руски људи бојажљиво мисле на руски начин, као да се извињавају ако се њихове мисли не слажу са западним мислима. И ево овде започињу моје наде у бољу будућност. Ми смо се сукобили са Западом. Несумњиво, у том сукобу подносимо болне ударце. Али то ће нас нагнати да размислимо о својим односима са Западом и о себи самима. Можда се приближио крај руском срамном пузању пред Западом. У том случају више ћемо заволети своје рођено, руско.

С радошћу ти казујем, мој Пријатељу, да повремено запажам добре знаке. Чим су затутњали громови рата са његовим страхотама, чим је потекла крв наших бранилаца, код нас су се зачули гласови о „свргнутом идолу“, а под тим идолом су подразумевали немачку културу. Почели су све дубље да преиспитују западне вредности. Идоли којима су се руски људи клањали двеста година још нису сви збачени са стрмих гора у брзе реке, али неки су већ збачени и отпловили у море заборава, иако многи трче по обали узвикујући: „Изрони из воде, боже!“. Наш је посао да отискујемо те пловеће идоле, ако буду пристајалу уз обалу.

Међу савременим мислећим руским људима видим, Пријатељу мој, како једни са бешчашћем вуку немачке идоле ка обалама Лете[7] и како други по обалама те реке дозивају своје глуве богове: „Изрони, боже!“

Још у октобру прошле године Религиозно-философско друштво у знак сећања на Владимира Соловјова организовало је јавну седницу са говорима и предавањима о насталом рату. Хтео сам и ја, Пријатељу мој, да учествујем на том сабору, али сам се затим предомислио. Јер, мислио сам, предавања и говори биће објављени и ја ћу се упознати с њима седећи у својој келији. Заиста, у децембарској свесци „Руске мисли“ били су објављени говори и предавања представника наше религиозно-философске мисли. Да ли си их читао, мој Пријатељу? Нека нова откровења нисам тамо нашао, али говори и предавања су веома мудри. За мене су они драгоцени као јавно исповедање погледа наших савремених мислилаца. Сазнајеш шта је за њих драгоцено, шта желе и чему се надају. Ја само примећујем да се, у сваком случају, сав скуп религиозно-философског друштва ипак претворио у критику западног идеала и западних животних начела. Али, на том скупу јасно су се показали и двојаки односи руских мислећих људи према Западу. У говору председника друштва Г. Рачинског још се осећа глас дивљења немачкој култури. Он је говорио: „У нашој борби на живот и смрт ми се не сукобљавамо са старом и поштовања достојном културом Немачке. Не боримо се ми са Немачком Албрехта Дирера, Холбајна и сликара који су створили бесмртне слике и скулптуре њених древних катедрала, нити са Немачком Лесинга, Хердера, Шилера, Гетеа и Новалиса, нити са Немачком Канта, Фихтеа, Шелинга, Хегела и Шопенхауера, тих учитеља како руских словенофила, тако и руских западњака, не боримо се са свом том великом културом недавне прошлости“[8]. Осим тога, говорник преправља песникове стихове[9], приписујући их немачкој култури:

Нек буде помрачен срамотом

Онај малодушни ко у овај дан

Безумним огорчи прекором

Њену избледелу сен!

Предавање кнеза Јевгенија Трубецког читао сам већ са жалошћу, нарочито ове редове: „Немојмо сада, после толиких лекција историје, оживљавати... националну гордост и клањати се Русији, као идолу“[10]. Сасвим су другачије мисли у предавањима Вјачеслава И. Иванова, професора Сергеја Булгакова и В. Ерна „Рат, – пише први, – се води за избор основних путева човечијег духа. Да ли ће се поново покорити, коначно већ, сада полуслободан народ, који је себе назвао народом Речи, но одавно носи обличје слуге и знатно је преименован у народ робова (Slavi – Sclavi – Sclaven), да ли ће послужити као нови слој ђубрива за немачку „културу“, као његови безбројни преци, збрисани са лица земље паразитском крвожедношћу некада најјаче врсте у борби за опстанак? Или ће пак Словени најзад рећи своју до сада неисказану реч?“[11] Професор Сергеј Булгаков у рату види „кризу нове историје и неуспех ствари новоевропске цивилизације“[12], зато што се дух новог европског човека удаљио од мистичког центра, одступио од Цркве, рационализовао и механизовао живот. У том духу влада ванрелигиозни хуманизам и протестантизам који је сасушио, осиромашио и посветовњачио хришћанство. „Русија није активно учествовала у греху новоевропеизма, она се само заражавала њиме. Незаведена чарима кнеза овога света, није она утврђивала култ човекобога-човекозвери... Није она вршила протестантску замену хришћанства његовим свођењем на практичан, световни морал. Она може да одбаци та духовна начела нове историје и да пође својим посебним путем. Она може да се одрекне вавилонске куле и да зажели Град Божији... Она може да започне подвиг земаљске изградње не у своје име, него у име Христа Долазећег. Она може да успламти светом ревношћу за дело Божије, која ће помоћи и Европи да претвори цигле вавилонске куле, која се руши, у камење града Божијег. Русија није до сада успевала да преваспита себе у стилу нове Европе, јер она не може да задобије право чуло укуса за то, она нејасно чује један други зов, другачију заповест: хтети неспојиво, немогуће, чудесно, жудети уједно за земљом и небом, светом муком мучити се...“[13] „Догодила се велика и по свом значају потресна чињеница: ми смо опет поверовали у Русију! А овај духовни препород дугујемо свештеном рату и смиреној пожртвованости велике руске војске“[14]. Ето како је Сергеј Булгаков одредио смисао и значај рата.

Можеш мислити, драги Пријатељу, с каквом утехом сам читао те уистину „руске мисли“! Тако је и насловљено предавање Сергеја Булгакова. В. Ерн је насловио своје предавање „Од Канта до Крупа“. Историју последњих дана он овде изводи из философских принципа и протествује против „упрошћеног схватања светске историје“ по коме је „немачка култура – једно, а зверства – друго“. Своје предавање Ерн завршава молитвом „да катарзу европске трагедије доживимо у свој дубини и да заувек надвладамо не само периферна зверска испољавања немачке културе, него и да се ослободимо од њених најдубљих принципа, који се сада разобличавају пред онима који имају очи да виде и уши да чују“[15].

Збиља, како не поздрављати такво исповедање словенофилских гледишта у слушаоници Политехничког музеја!

У последње време и против воље размишљам о појавама у западном свету. Поверићу ти своје мисли Пријатељу, драги и блиски души мојој. Али нећу описивати Запад.

Је ли потребно описивати Запад? Њега су већ толико описивали. Ко није читао о брзини немачких возова, о удобностима иностраних хотела, о чистоћи берлинских улица? Не, хтео бих да прислушнем уздахе западне душе, куцање западног срца, да западну душу упоредим са руском. Каткад небитни утисци наводе на значајна размишљања. Такви утисци су падали и мени у део, а о њима размишљам и сада.

---------------------------------------------------------------------------

[1] Словенима. – Песме А. Хомјакова и К. Аксакова. СПб., 1913, стр. 156. (Овде и даље у овој књизи примедбе су издавача, а посебно су назначене примедбе преводиоца.) – прим. прев.

[2] „Домострој“ – домаћи устав, зборник практичних правила, поука и савета о управљању домаћинством, заснованих на предањском патријархалном начину живота. Књигу је у XVI веку написао свештеник Силвестер, савременик цара Ивана Грозног. – прим. прев.

[3] Предњи [главни] кутак – угао у изби на чијем су горњем делу стављане иконе, а доле, испод њих – сто. – прим. прев.

[4] Немец (њемец), рус. – нем, мутав човек, немак, нéмац, онај који не говори руски, иностранац са Запада, Европејац, а посебно Германац, Герман, Германин – Немац. – прим. прев.

[5] Западњаци – присталице западништва, друштвено-политичког правца у Русији у 40–50-им годинама XX века, чији су представници, за разлику од словенофила, заступали западноевропски пута развоја Русије. – прим. прев.

[6] В. С. Соловјов Криза западне философије. Против позитивиста. М., 1874.

[7] Лета (грч. митол.) – река заборава у подземљу (доњем свету) чијим водама се напајају душе мртвих да би заборавиле свој земаљски живот. (И. Клајн и М. Шипка: Велики речник страних речи и израза) – прим. прев.

[8] Руска мисао, 1914, фебруар, стр. 85.

[9] В. Пушкинову песму „Наполеон“.

[10] Руска мисао 1914, фебруар, стр. 95.

[11] Руска мисао 1914, фебруар, стр. 105.

[12] Исто, стр. 110.

[13] Исто, стр. 114.

[14] Исто, стр. 115.

[15] Исто, стр. 117.

 

С руског: Мирослав Голубовић

Извор: „Православие.ру“

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 24 октобар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.