header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Светозар Поштић: Јунгов појам "индивидуацијe" из угла православног хришћанства Штампај Е-пошта
недеља, 29 октобар 2017
          Карл Густав Јунг (1875-1961) је био швајцарски психијатар, психоаналитичар и оснивач аналитичке психологије. Његов рад није био пресудан само за развој психоанализе у 20. векu, већ је био веома утицајан и у другим наукама, као што су антропологија, књижевност, философија и теологија.

Јунг се рано одвојио од свог учитеља, Сигмунда Фројда, због превеликог наглашавања сексуалних жеља и фантазија код свог старијег колеге, оснивача психоанализе из Беча, и тежио је, највише због личних визија и искустава, ка анализи духовне стране човекове личности. Његово учење снажно је одјекнуло у психологији и философији 20. века првенствено због сличности његових концепата са духовном и душевном стварношћу. Јунгова идеја о "колективном несвесном" слична је постојању "духа" у човеку, његовом замагљеном суштином која га спаја са Богом творцем. Јунгови "архетипови" су символи у човековом несвесном што се најчешће откривају кроз снове, који су одувек фасцинирали људе својим садржајем и потенцијалним скривеним значењем. Карл Густав Јунг је своје излагање источњачког света палих духова тумачио кроз научну призму и на тај начин хиндуизам/будизам приближио и учинио привлачним савременом европском интелектуалцу.

Књига Владимира Димитријевића, Татјане Калашњикове и Михаила Медведева "Обожење није индивидуација" (http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/obozenje-nije-individuacija.pdf) упоређује Јунгову теорију са православним хришћанским учењем, и указује на опасност од прихватања Јунгових начела у духовном животу. Први, већи део ове књиге састоји се од неколико текстова Владимира Димитријевића. У уводном излагању он описује Јунгову психологију као резултат општења са демонима. Димитријевић Јунгово учење одређује као гностицизам који се, нешто преобликован, развио током прошлог века. Он даље представља  немачког писца Хермана Хесеа, изузетно читаног међу младима у другој половини 20. века, као Јунговог следбеника и пропагатора Јунговог учења у области белетристике. Други, краћи део ове књиге је рад "О аналитичкој психологији Карла Јунга", у којем Татјана Калашњикова и Михаил Медведев детаљно упоређују методе Јунгове психоанализе и основне поставке његове теорије са учењем светих отаца Цркве и православних психолога о природи човекове душе. Поред ова два дела, књига садржи још неколико краћих текстова различитих аутора.

У уводном делу, Владимир Димитријевић објашњава како је Јунг у младости био духовно подучаван од стране свог "гуруа", кога је назвао Филомен, демона с ликом старца, роговима бика и крилима птице водомара. Божанство кога он следи је Абраксас, који представља јединство супротности, лик "бога-ђавола", јер у гностицисму Бог стоји насупрот материји, којом влада њен творац, нижи бог, демијург. Индивидуација, по Јунгу крајњи циљ сваког човека, подразумева ритуално спајање ове две супротности (5-8). Швајцарски психоаналитичар замењује Христову двоприродност са двополношћу, која је особина сексуалности, телесне и душевне, али не и људске природе, која је јединствена (17).

Јунгови "архетипиви" су, по Димитријевићу, "аутономне животиње", које, ако им се човек не потчини, насрћу на њега. У Православљу, међутим, све је другачије, вели он: "Архетип је Један, Христос, Смисао Божји и човеков. Логос свега створенога. Кроз човека, сва твар је устремљена ка Њему, а то значи ка Цркви, која је тело Христово". Димитријевић колективно несвесно описује као "мутно језеро палости Адамових потомака у коме каткад запламса невечерња светлост жеђи за Христом" (36). Религиозност не може никако припадати колективном несвесном јер она спада у најличнија човекова определења, заснована на одлучном напору воље и срца, и није стихијска и принуђена. "Јунгова аналитичка психологија човека своди на паганско биће примитивне религијске свести", закључује Димитријевић (37).

Аутор савремени паганизам, чији су Јунг и Хесе представници, види као резултат општег отпадништва од православног хришћанства, који води ка антихристу, и упоређује га са причом о духу који се, након лутања, врати у човека са још горима од себе (Мт 12:43-45). "Дух старог незнабоштва, истеран из човечанства Христовом жртвом на крсту, вратио се са седам других духова, горих од себе; и гле, потоње стање на Западу (а данас је цео свет Запад, јер је запао у безбожничку таму) горе је од оног првог" (48). Са догматског и са етичког становишта, објашњава Димитријевић, "ићи за Хесеовим и Јунговим заблудама значи скретати са пута који води у Живот вечни" (56).

Водећи се истим, православно хришћанским погледом на свет, Михаил Медведев и Татјана Калашњикова на почетку свог рада детаљно описују суштину Јунговог учења и његове психоанализе. По Јунгу, објашњавају они, раскид између човековог свесног и несвесног је узрок унутрашњег несклада личности. Свој задатак Јунг је видео у разоткривању линије живота пацијента и у довођењу до свести пацијента оног правца по којем сада протиче психичка енергија. "Јунгов 'морални релативизам', његово признање да су ' добро и зло једно' у човековој души појачава стање 'моралног хаоса', стање које [...] представља један од главних извора психичких обољења. Према светоотачком схватању, зло је болест душе, болест која разара прихватање истине", пишу аутори (61).

Медведев и Калашњикова објашњавају сличност између Јунгових концепата "индивидуално несвесног", "колективно несвесног" и "архетипова" са схватањем хришћанске антропологије кроз учење о човеку као образу и подобију Божијем. Налик на Јунгов однос између свесног и несвесног, "динамички однос између лика и подобија и представља онтолошку основу човековог развоја и усавршањавања" (63). Православна антропологија учи да након грехопада и сам човек као да се дели на два дела: то су спољашњи (емпиријски, стари, распадљиви човек) и унутрашњи (скривени). Човеков унутрашњи свет с његовим микрокосмичким садржајем испада из области контролисане свешћу и постаје област несвесног (65).

Постоји велика разлика, међутим, између Јунговог и хришћанског учења, говоре аутори. У хришћанству кретање се обавља у правцу духовног Ја, "у истину стицања лица (ипостаси) кроз очишћење савести и самоодрицање, кроз победу над нижим Ја (двојником, сенком); а код Јунга у правцу стицања сопства кроз стапање са тим нижим Ја, кроз губљење лица (маске), кроз избављења од сасвети [...] и јачања еогизма, тј. пут индивидуације" (68). Према томе, хришћански пут је процес откривања Царства небеског у себи, пут ка очишћењу, христоцентричности и поништавању себичних порива, а Јунгов пут је процес индивидуализације, отуђења и, што је најгоре, потпадања под власт духова поднебесја. Занимљив је и завршни текст Вере Абраменкове о могућностима хришћанске психологије или помирења науке са православним учењем.

Књига "Обожење није индивидуација" представља важан допринос осветљавању савремене психоанализе, указивању на опасности спиритизма, и истицању разлика између Јунговог, у суштини паганског учења, и православног хришћанства. У савременом свету, где поједини интелектуалци, укључујући и познатог српског психоаналитичара, не виде разлику између пута у егоизам који стоји иза индивидуације и пута у Царство небеско човековим обожењем кроз молитву и евхаристију, оваква студија је више него насушна.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.