header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Прослава "ноћи вештица" - наш зaјeднички пораз
Прослава "ноћи вештица" - наш зaјeднички пораз Штампај Е-пошта
четвртак, 02 новембар 2017

 Ноћ 31-ог октобра. Сједим у стану и одмарам. Тога дана сам био код дугогодишњег пријатеља на славском ручку у част светога апостола и јевађелисте Луке. Лијепо се дружили и окупили. Причали, уживали, једном ријечју било је јако пријатно.

То исто вече при повратку у стан, примјећујем по граду пуно дјеце која су под разним маскама. При чему то нису маске које приличе дјеци и које смо у вртићу или у школама носили на маскембалима, приредбама и разним свечаностима. Тада смо се облачили у војнике или принчеве, дјевојчице у принцезе или краљице и то је све било некако лијепо, нормално, невино и питомо. Међутим, ове маске које су дјеца носила и под којима им је лице било прекривено представљају утваре, живе мртваце, лешеве, ђаволе и све оно од чега смо се плашили када смо били дјеца, а од чега и данас такође зазиремо јер смо  учили да је то лоше и да то није оно што би нас занимало већ од чега би требали да се чувамо.

Управо тај неугодан утисак који сам понио гледајући кроз град дјецу тако маскирану када сам ушао у стан, некако бих и потиснуо да у једном моменту нисам зачуо куцање на вратима. Отворио сам врата и примјетио двоје дјеце, маскиране у ко зна шта. Пожељеше ми срећну “ноћ вјештица” и затражише ми слаткише. Осјећај у мени је био осјећај пораза. Наравно не мог личног пораза, већ пораза нас као друштва. Сада ћу то подробније објаснити.

Да бих покушао некако да видим докле то све иде ја питам дјецу о каквом се празнику ради и шта се то слави, а они ми на брзака све објаснише, очекујући слаткише јер је то био главни разлог њиховог доласка на моја врата.

Успјео сам некако да провучем питање, како се зову, на шта ми одговорише и по именима сам схватио да су у питању “наша” православна дјеца. Затим сам им поставио питање  да ли су православци? Одговорили су ми да јесу. Онда сам их питао, а знате ли да ми данас не славимо “ноћ вјештица” већ св. апостола Луку и св. Петра Цетињског, после чега су ме блиједо гледали и рекли су ми да не знају да то постоји уопште.Покушао сам лаганим тоном да им објасним да је данас слава неким породицама и да ми православни не славимо никакву “ноћ вјештица”дајући све од себе да им на фин начин неосуђујући их приближим о чему причам. Наравно, пошао сам и до кухиње дао им слаткише јер нису та дјеца баш ничему крива, она су само дјеца и само прате своја маштања и жеље.

Када сам их са врата испратио, ушао сам у стан, сјео и признао да смо поражени. Нас браћо и сестре неће требати нико да покори нити да осваја. Са Турцима смо ратовали 500 година и нису нас уништили ни данком у крви, ни турчењем, ни набадањем на колац. Опет са друге стране ни Аустро – Угари са силном војском нису  нас истријебили у Првом свјетском рату, па ни после тога Хитлер, такође ни “браћа” усташе.

Али, џаба то све када ми сами себе уништавамо. Наша дјеца не знају да се прекрсте, не знају да изговоре Оче наш молитву, не знају шта је света литургија, не знају реда и понашања када се уђе у храм Божији. Полазим од себе. Ја сам изданак генерације 1982 године. Мене су родитељи учили да поштујем, да слушам старије, да будем  васпитан, да не крадем, да не лажем, да поштујем друге вјере, али ме хришћанској науци није нико научио. Нико ме није научио шта је моја вјера и у шта ја то треба да вјерујем. Али срећа у несрећи је била та да сам имао ђеда који ме упутио на Његоша и “Горски вијенац” који ми је очи отворио у животу и помогао ми да основе вјере православне ако не у потпуности а оно бар овлаш спознам и да у моментима недоумице се присјетим Његошевих стихова који су ме водили. Његош је био и треба да остане наша Библија, која нас је водила и која ће нас и у будућности водити ако већ немамо друге науке и знања о вјери православној.

То је исти онај “геноцидни” Његош кога су избацили задњих пар година из школа у Црној Гори јер он је пропагирао злочиначке мисли и идеје. Тај приступ је посве злонамјеран, са разлога јер Његош је само описао начин који је нас Србе у Црној Гори спасио од уништења и јасно објаснио ко смо “ми” и зашто се и по чему разликујемо од “оних”.

Због свега тога наша дјеца и омладина данас не читају Његоша већ Толкина, не иду у цркву већ на журке уочи ноћи вјештица, нису полазници на Божић већ полазници по кућама уочи “ноћи вјештица” и траже слаткише умјесто чеснице или да приступе светој чаши да се причесте.

Запитајмо се гдје смо и шта можемо да урадимо на томе да не буду опет стихови “геноцидног” Његоша актуелни: “Српској капи свуд име погибе. Постадоше лафи ратарима, истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало.”

Предраг

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.