header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Протојереј Андреј Ткачов: Не аплаудирајте глумцу
Протојереј Андреј Ткачов: Не аплаудирајте глумцу Штампај Е-пошта
четвртак, 09 новембар 2017
         У свету, лишеном сакралних и дубоких обреда, ми, неизбежно, измишљамо своје. Човек не може да живи без обреда. Данас бих желео да попричамо о једном обреду, који је недавно постао популаран, а који доживљавамо као древни. Управо: испраћање умрлог глумца благодарним аплаузима гледалаца.

Ову појаву можемо приметити са разним људима, када из Дома Културе или позоришта износе тело умрлог, познатог глумца, којег гледаоци обожавају. Њему аплаудирају као последњег пута, као да нешто представља. Као глумац, он више не игра никакву улогу. Њему је потребна молитва. Али, пошто не зна молитву „Са светима упокој“, пошто не уме да отпева „Вјечнују памјат“, народ почиње да аплаудира. Данас је то представљено као древни обред, који као да вековима постоји. У крајњем случају, од постојања позоришта, од грофа Шереметјева, од Останкинског позоришта у Подмосковју. Не!

Заинтересовало ме је ово питање. Испоставља се да, ни великог Шчепкина нису уз аплауз сахрањивали, ни Јермолову, ни Веру Холоднују нико није аплаузима испраћао на последње путовање, већ их је сав народ испраћао молитвом за упокојене, литијом, опелом и осталим.

Када, зашто, где и ко је измислио ове опроштајне аплаузе?

Занимљиво је да, у почетку, нису тако испраћани после грађанске сахране, са говором, бубњевима и транспарентима, већ после опела. Тако је било на сахрани Инокентија Смоктуновског. Када су се опростили са њим црквено, према нашој традицији, када су за њега узнели молитву Богу и када су износили његов гроб из храма, поштоваоци талента овог великог глумца, који су се у великом броју окупили у храму и који су стајали на улици, почели су да аплаудирају. Изразили су своје присуство и своју љубав према овом човеку на овај начин, јер нису могли другачије.

Када су Достојевског сахрањивали, износили из Александро- Невске лавре, сав окупљени народ је запевао „Свјати Боже, Свјати Крепки, Свјати Бесмертни, помилуј нас“. То је још увек био период до револуције. Када су износили другог човека који је, узгред, добро играо у неколико адаптација дела Достојевског, то јест „Идиота“, молитве није било. Нешто треба радити! Ето и запљескали су. То је био први случај да се глумац испраћа у Царство Небеско аплаузом. Али после молитве, не пре ње.

Пљескање је ритуални чин. Синтоисти у Јапану, када улазе у храм, пљескају својим боговима. То јест као да веле, погледајте ме, ја сам овде, еј ви, сви, погледајте. Тапшу неколико пута. Десна на леву, лева на десну ̶ ритуал. Наш народ се срозао до паганства. Зато што је заборавио своје, а треба измислити нешто туђе уместо свог. Појавила се нека дивља ствар ̶ испраћење аплаузом човека, коме ваше пљескање никако није потребно. Потребна му је молитва, и само молитва. Милост Божија и ништа више. Опроштај грехова и ништа друго. Ваше аплаудирање је за њега попут увреде. Требају му само сузе за његов живот, милостиња и заупокојена литургија.

Желео бих да обратите пажњу на то. Зато што људи умиру. Умиру и велики глумци, и режисери. И опет ће над покојником неко аплаудирати. Желим да на те ствари не посматрате свакодневним погледом, него погледом верника. То је нови обред, који нема ништа заједничко са правим чином сахране. Између осталог и глумаца. И они су људи.

Са руског:  Ива Бендеља

Извор: Телеканал «Царьград»

Преузето са: "Православие.ру"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 09 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.