header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Светозар Поштић о књизи Владимира Димитријевића "Син песника Диса" ("Легенда", Чачак, 2017) Штампај Е-пошта
петак, 17 новембар 2017
         За време окупације Краљевине Југославије у Другом светском рату, српски народ  у Босни и Херцеговини суочио се са опасношћу од потпуног истребљења. Окружени од стране усташа, муслимана, немачке и италијанске војске, већина Срба која није побијена већ првих месеци након оснивања Независне Државе Хрватске нашао се у збеговима у планинама, без хране, топле одеће и крова над главом. Устаници са пушкама повели су борбу за очување народа, али нису могли сами против свих. У сталном бекству од усташке каме, Срби су били приморани да склопе савез са Италијанима, који су били најмање крвнички настројени против њих, и код њих затраже уточиште.

Згранути усташким злочинима, и окренути против комунистичког покрета, италијанска војна команда је у договору са четничким вођама прихватала Србе, одевала их и хранила. Упркос притисцима Хитлера, који је у Србима видео најопаснијег непријатеља на Балкану, Италијани су од НДХ одузимали територију, разоружавали их, и чак постављали српску грађанску власт у местима са већинским православних становништвом. За узврат, четници су се борили против партизана и нису нападали Италијане. Иако је Дража Михајловић до краја остао немачки непријатељ, ова сарадња је после рата послужила Титовим комунистима да оптуже четнике за издају и сарадњу са ратним непријатељем.

Један од официра који су водили преговоре са Италијанима у Херцеговини у циљу збрињавања српског народа у бекству од хрватског геноцида био је и син прослављеног српског песника Владислава Петковића Диса (1880-1917) погинулог у Првом светском рату, Мутимир Петковић. У београдској илегали после завршетка рата, Мутимира су комунисти ухватили приликом доласка на сахрану пријатеља 1945. године, и ту му се изгубио сваки траг.

Књига професора књижевности и православног публицисте Владимира Димитријевића о Дисовом сину  (Чачак: Легенда, 2017), описује све околности везане за Мутимирову "издају". Замишљена као роман, књига је постала збирка свеодачанстава о личном животу песника Диса и његовој породици, кратак преглед Равногорског покрета у Босни и Херцеговини, и рекапитулација његове улоге за време Другог светског рата.

Један од најзанимљивијих делова књиге је лирски запис мало познатог српског писца и новинара, Владана Стојановића Зоровавеља, чији је рад тек недавно почело да проучава неколико савремених српских књижевних критичара. Зоровавељ  у лирском стилу препричава детаље из својих сусрета са породицом Петковић, сцене са Дисовог импровизованог венчања са четрнаест година млађом поштанском службеницом Христином-Тинком, и о једном разговору са гимназијалцем Мутимиром.

Мутимир Петковић је 1940. завршио студије права, после окупације земље се придружио покрету генерала Драже Михајловића, и постао ађутант капетана Бошка Тодоровића, кога су партизани убили 1942. године. Да би дочарао атмосферу у редовима разбијених и изданих Равногораца на завршетку рата, Димитријевић наводи писма Војина Андрића, најмлађег београдског доктора права, који пише својој драгој у Београд. Андрић је ухапшен и убијен приликом покушаја да емигрира након двадесетогодишњег робовања у Титовој Југославији, а Мутимир, који се због љубави према једној непознатој жени вратио у престоницу, бесповратно нестаје. Као што се његов отац утопио у Јонском мору, тако се Дисов син утопио у послератној освети неимара бескласне утопије над кулацима, "буржујима", монархистима и неистомишљеницима.

Књига Владимира Димитријевића о Дисовом сину пре је ламент над нашим идеолошким поделама него апологија Чиче и његовог оружаног отпора. На крају крајева, четрдесетпетогодишње кривљење историје и клевета ројалиста у последње време само је делимично ублажена. На власти у Србији сада су синови над-националних опортуниста који родољубима, уз свесрдну подршку богобораца Империје одмах лепе јавну стигму клеро-фашиста. Звог тога је ово искрено сведочанство мали допринос успостављању објективности и повратку правим, ванвременим вредностима у намученој и девастираној земљи Србији.

 

Извор: backshopjournal.com

Последњи пут ажурирано ( субота, 18 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 7 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.