header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свети Исаак Сиријски: Уздање у Бога је стена необорива Штампај Е-пошта
субота, 18 новембар 2017

 На свим путевима којима у свету ходе људи неће наћи мира док се не приближе уздању у Бога и надању на Њега Јединога.

Ко се у Бога узда, стамен је у срцу, и сви људи виде честитост његову и пред  непријатељима је вазда хвала његова.

Ко уста своја уздржава одклевете, тај срце своје чува од страсти.

А ко срце своје чува од страсти, тај непрестано гледа Господа.

Ко стално о Богу размишља, тј од себе демоне одгони и искорењује семе њихове злости.

Ко душу своју непрестано надгледа, у њега се срце откривењима увесељава.

Ко вид свога ум унутар самога себе усредсређује, тај зору Духа у себи сазерцава.

Ко се сваког блуђења ума узгнуша, тај сазерцава Владику свога унутар срца свога.

Ако волиш чистоту, у којој је могуће сазерцаватиу Владику свију, онда никога не клевећи и не слушај онога ко клевеће брата свога. Ако се други пред тобом препиру, затвори уши и бежи одатле да не слушаш изразе гневне, и да не умре душа твоја, лишивши се живота. Срце раздражено не прима у себе тајне Божије, а кротки и смиреноумни (човек) источник је тајни новога века.

Ко је болестан и зна своју болест, тај је дужан да себи тражи лека. Ко сазна од чега је болестан, тај је већ близу излечењу своме, и лако ће га пронаћи. Отврдлошћу срца умножавају се болесзти његове; и ако се болесник противи лекару, мучење његово се увећава. Нема греха неопростивога, осим греха непокајанога.

Држи у себи свагда у сећању оне који те добродетељима превасходе, да би свагда у себи сагледавао недостатке своје спрам мере њихове. Држи свагда у уму најтеже невоље невољних и огорчених, да би сам приносио дужно благодарење за мале и ништавне невоље кроз које пролазиш и да би био у стању да их са радошћу подносиш.

Тешко је младости да се без вежбања под јарам светиње упрегне. Почетак помрачења ума (када знаци његови почну у душу да се пројављујују) пре свега огледа се у лености за службу Божију и молитву.

Јер, путу ка душевној саблазни, по правилу претходи отпадање душе од овога (двога). Када се, пак лиши помоћи Божије, душа лако пада у руке противника својих.

А такође и, чим ппчне да занемарује дела добродетељи (врлине) душа се неприметно увлачи у оно што је добродетељи супротно.

 

Са руског: Матеј Арсенијевић

Извор: „Православни одговор“

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.