header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Светлост србског монаштва Штампај Е-пошта
понедељак, 20 новембар 2017
          У предговору за књигу „Без Бога ни преко прага“, која се бави србским духовницима 20. века, писао сам, мени већ далеке, 2005:“Ко не зна шта је србски манастир, прикраћен је за најлепше призоре, мирисе, укусе и додире који се на земљи могу имати. Прикраћен је за белину која изненада заблиста после пута кроз шуму – белину храма скривеног од очију туђина; прикраћен је за мирис тамјана који се меша са мирисима кујне, и који нас подсећа да су земаљско и небеско у манастиру једно; и за мирис босиљка с кога капљу сребрнасте искре свете водице; и за укус хлеба спрсмљеног од љубави, меког као душа; и за додир са хладном каменом плочом испод које почива неко од старих подвижника светиње...

Може ли се описати манастирска служба обасјана воштаницама, чекање у реду за исповест код доброг оца, читање Пролога док траје причешће свештенослужитеља у олтару, или појање ‘Помози нам, вишњи Боже’? А онај пут између два манастира, док са браћом и сестрама у Христу певаш богомолничке песме? А цвеће у порти манастирској, које монахиње гледају као децу? А жуљевита рука игумана који и служи Литургију, и спрема дрва у манастирској шуми, и копа? А топла реч игуманије, која зна да ти треба мајчинска благост јср си дошао из гротла велике пустоши, града? А слатко, коцка шећера и хладна вода, којим те дочекују као да си им род рођени? А питање: „Како напредује побожност? Има ли шта од нас, Срба?“ А дубина монаховог ока и висина на коју призива његова проповед? Не може се описати. Мора се доживети. И живети да би се доживело. Јер, како ће ти пријати манастирски мирис тамјана ако ти не кадиш кућу, или читање Пролога ако ти не читаш Пролог? Шта ће бити од Срба ако ти ниси добар Србин (а, по речима Св. Николаја Жичког, рећи неком: „Само ти буди добар Србин, а вера је споредно“, исто је што и рећи овци: „Само ти буди угојена, а паша је споредно“)? 

Од када сам постао верујући, србски манастири су ми дали све најлепше што сам од Мајке Цркве очекивао – сву пажњу и љубав без које у леденој пустоши данашњице не може да се дише. А у манастирима – монаштво: учитељ побожности и наде у васкрсење. То наше посебно, самосвојно монаштво, ти ватра – људи, који смирење никад нису изједначавали са туњавошћу и послушност вољи Божјој са човекоугодништвом! Потпуно сам схватио г. Жарка Видовића и његове речи о томе да су манастири увек били чувари наше националне свести и средишта србских Завичаја, предграђа Небеског Јерусалима, престонице Небеске Србије. Јер, сретао сам и срећем људе који ми, својим животом, сведоче да време србског спасења није прошло, и да се, као река, улива у вечност, у Осми Дан, Дан без вечери. Многи од њих су чеда Богомољачког покрета.

 Богомољачки покрет је настао у тешко доба после Првог светског рата, када се душа србског народа нашла на удару који је циљао у само срце националног идентитета – у Православље и Србство. Идеологија југословенства, која је славила и Светог Саву и Штросмајера, нудила химере паганског „видовданског месијанизма“, уз чињеницу да су Срби морали да потенцирају своју „троименост“ (Срби, Хрвати и Словенци – „један народ – с три имена“), као и стање у тек уједињеној Србској Цркви, нису нам ишли на руку. Изгледало је да је држава „наша“, а није била наша. Зато су многи који су преживели страхоте Првог светског рата почели да ссбе и мир свој траже у Богу и Цркви Сина Очевог. Но, ту су често наилазили на препреке и неразумевања. Архимандрит Венијамин из Овчарског Преображења прича како у то време у његовој родној Осечини свештеник није служио Литургију сваке недеље, па је народ долазио пред закључану цркву, где је клечао са иконама и појао молитве које је знао. Тек кад је један краљевски официр видео ову сцену, и запањено питао народ зашто је храм закључан, ситуација се променила. Официр је, наиме, запретио да ће овај скандал пријавити лично патријарху, и од тада су богослужења, на општу радост, постала редовна. (Касније ће Осечина постати једно од средишта богомољачког покрета.) Богомољци ће, до краја, остати људи из народа, домаћини, покајници и трудољубци у доба у коме је србска интелигенција јудински окренула леђа Христу и Светом Сави. Једини који су их познали и признали били су духовни дивови, Николај и Јустин, чије је знање било велико, али чији су подвизи и вера у Васкрслог били још већи. Они су умели да разликују пшеницу народне побожности од кукоља њене неуобличености и незнања (спиритизам, велико искушење раног богомољачког покрета, искоренио јс Свети Николај Жички скоро до „основанија“). И Јустин и Николај дивили су се младићима и девојкама који су остављали све и ишли за Христом. А то никад није било једноставно, и увек је било засецање у живо ткиво егоизма, тумора наших душа. Зато је лакоћа с којом су млади ишла у монаштво задивљивала и радовала. (Не заборавимо: да није било богомољаца пре Другог светског рата, у мушким и женским манастирима србским после рата скоро да никог не би ни остало.)          

О богомољачком покрету је историографски већ писано. (Одлична студија др Драгана Суботића, „Епископ Николај и православни богомољачки покрет“ (Београд 1996.), до данас је извор поузданих обавештења.) Али, књига коју читалац има у рукама не бави се фактографијом него духовношћу и ликовима оних монаха који су се уобличили под благодатним покровом светониколајевског пастирског подвига. А то нису били неискусни и површни људи. (Довољно је, рецимо, напоменути да се отац Евстатије, игуман Преображења у Овчару, као светогорски калуђер годинама духовно крепио и руководио у манастиру Пантелејмону, код Светог Силуана Атонског.)  

Епопеја богомољачког покрета још није завршeна. Још су живи монаси и монахиње које је тај покрет упутио у светиње. Још има прекрасних милосрдника, вредних радника, молитвеника, свакодневних служитеља Литургије, самораспињатеља за добро свог народа, сузних молитвеника и молитвеница за грешни свет, игумана и игуманија чија рука мирише на тамјан, а душа на босиљак. Има монахиња које су биле неписмене, али којима је Бог, без школовања, отворио ум да умеју да читају Свето Писмо и молитве. Има манастира у којима се народ дочекује по завету Светог Николаја Жичког... Има, има, има наде за Србство, само ако се врати Господу Исусу Христу и Светом Сави! Увек сам знао – и сада то тврдим – када је Србин побожан, он је најцелоснији православац. Може да буде и сузни молитвеник, и домаћин, и ратник, ако треба (као игуман Тројица под Овчаром, Филимон, који је 1815. убио турског вођу што је, са ордијом, кренуо да пљачка Драгачево; или игуман никољски Неофит, који је тада одбранио збег нејачи, пуцајући са својим калуђерима у арнаутске зулумћаре). Они су доказ да смо народ Божји. Њихова целовитост и очинска озбиљност привлачила је многе и многе душе жељне спасења у близину таквих духовних руковођа. 

Прошло је дванаест година од када сам писао горње редове, а старих калуђера је све мање, као што је све мање богомолничког духа у нашем монаштву. Има све више духа новаторства, духа показности, духа мобилног телефона, духа компјутера, духа јавног наступа…Не кажем да нема молитвеника, али, осећам, све их је мање. При чему, да се зна, не осуђујем монаштво, какво год да је, јер се сећам речи оца Саве Вазнесењског да је сваки који се одрекао овог света већи од нас који смо у свету остали. Али ми је жао, али ми је тешко, али ме боли душа, јер знам да ће један народ изгубити веру ако изгуби, како је говорио Иван Иљин, свој религиозни акт – начин на који се односи према Богу и светињама Божјим. Остало је само да се сетимо правих србских калуђера, и да о њиховом примеру пишемо и говоримо, еда би Господ послао неког ко ће њихов дух наследити, и вратити се тамо где смо стали кад смо пут Владике Николаја заборавили. 

Зато драгој браћи и сестрама читаоцима нудим два примера старинских калуђера – пример Светог Јустина Ћелијског и пример оца Саве Вазнесењског. 

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ       

Отац Јустин је у Ћелијама живео истински подвижнички.

 Монахиња Олимпијада, која је својевремено живела у Ћелијама, о Светом авви записала је следеће: „За време свог земног живота, авва ништа није узимао у уста Чисте и Велике недеље Часног Поста, сем св. Причести и св. нафоре, кад служи св. Литургију. Уз Госпођин-пост, понедељком, средом и петком, такође ништа није јео, а другим данима – само воће! Јутром, често су сестре налазиле на његовом столу, преко књига, четири-пет марамица мокрих од суза.          

Једног летњег дана 1961. године, ава је био у дворишту, седео је за столом и писао. Наишла је једна група од дванаест људи из ваљевског СУП-а. Тражили су да се сви фотографишу са њим, говорећи: „Треба нам слика, када пођемо са земље на небо, понећемо је и рећи Богу – пусти нас у рај, ево, били смо са професором Јустином!”. Ава је то одбио рекавши: „Ја да се сликам са комунистима? Боже сачувај, нипошто! Којешта!”       

Једно вече (1978. г.) ава није ишао у цркву. Писао је нешто. Сестра, црквењак, увек је према његовом сату контролисала време. И овог пута је то учинила. Затим је узела благослов, а ава је рекао: „Помените ме у молитви!” Сестра је одговорила: „Аво, моје су молитве мале”. Он је тада рекао: „Мале молитве нема. Свака је молитва стуб од земље до неба!”  

Ава је увек био тачан у свему, у минут. Сат у кухињи су такође навијали према његовом часовнику.  

   Ава је благосиљао разне подвиге: пост и молитве. А завете није давао. Говорио је: „Завет мораш да држиш увек, док си жив. Нико не може да раздреши завет! А да се остави – грех је!”.          

Говорио је ава: „Монаси и монахиње немају ништа своје, немају новац да уделе сиромашном и бедном и ближњем свом. Али се зато могу молити Богу за њих. Исто тако, кад сестра помаже сестри у послу (послушању), стекне се велика љубав међу њима и то је онда прилог пред Богом.”

Увек када је излазио из конака, ава је погледао у небо и прекрстио се. Ава је служио св. Литургију сваки дан. Увек је имао код себе мирисног ’измирног’ тамјана. Једно зрно исече ситно, тако да траје скоро цело време Литургије. Увек је опомињао црквењака да за време јектеније за упокојене, стави део од њега ’да замирише тамјан и њиховим душицама на небу’”.

Као што су говорили за Светог Марка Ефеског, он је био „Атлант Православља”, човек који је небо Србске Цркве, у најтеже време њеног ропства, носио на својим плећима. А могао је, јер је од детињства свим својим бићем заволео Христа, и никада се Њега није одрекао.Владика Николај је на почецима свог духовног пута – лутао. И као јеромонах, доктор теологије, био је одличан ретор и уман хришћански философ, али беше то, искрено говорећи, „људско, сувише људско” хришћанство, које није зазирало ни од „протоекуменизма”. Маштао је млади Николај о реформи Цркве, о новој религији, о спајању православних, римокатоличких и протестантских Словена у нешто „универзалније”, што ће свету показати Христа. Сањарио је и о Свечовеку који у себи спаја индуизам и хришћанство. Све док, на Охриду, у близини Свете Горе Атоса, није постао мудри богомолнички Деда Владика, ученик Христа и Светих Отаца, син свога народа тежачког и јуначког, кадрог за велика дела (ако има кога да га води примером, а не фразама).       

А Свети Јустин Ћелијски, за разлику од младог јеромонаха Николаја, није маштао ни о чему и није се заносио „протоекуменизмом”. Он је пред собом свагда видео Христа у пуноти Светог Предања, и какав је, као Благоје, био у младости, такав је, као Јустин, остао и под старе дане. Иста љубав, иста вера, иста нада, иста ревност. Ко прочита његове чудесне молитвене дневнике, у којима је он, млад калуђер, скривајући то од других, бележио своје подвиге, своје метаније, своје сузе, видеће пред собом духовног дива што је подвигом примао благодат да богословствује. Зато код њега нема грешака, пропуста, падова у самовољност. Он је, између осталог, тврдио (у предговору за књигу „Монашки живот”) да србско монаштво неће моћи да крене у висоте Духа док год у манастирима буде животињског меса на трпези. Братији из манастира Раче украј Дрине, ради којих је „Монашки живот” и превео, писао је:  

 „Драги оци и света у Христу браћо, Надам се да сте с радошћу и великом по душу коришћу заједнички прочитали већ „Монашки живот”. Радосно сам извршио с љубављу послушање, које сте ми са толико смирене молбености наложили. Тиме сте ми много и много обогатили душу непогрешивим богатством. Сада и ја и Ви светоотачки знамо шта је монашки живот. Нема нам извињења, ако не почнемо живети таквим животом.     

Често размишљам о томе зашто код нас уствари нема правог монаштва. И дошао сам до болног и непорецивог закључка: да га нема зато што на нашем монаштву нема благослова Божјег. А благослова Божјег нема зато што наш монах, чим се замонаши, одмах првог или другог дана погази, и тако целог живота гази, први и основни завет монашки: испосништво. Или боље, пост по Типику: у мрсне дане јести сир, јаја, бели смок; у посне дане – зејтин, кад је разрешен, такође и рибе у разрешне дане, а осталих дана без зејтина и рибе.          

Погазивши тако први завет монашки, српски монах раније или касније погази и други завет који је у органској вези и зависности од првог: молитву. Не држећи се православног, светоотачког молитвеног правила, тако божански мудро разрађеног и прописаног у нашим светим богослужбеним књигама, српски монах никад и не постане оно што сачињава суштину његовог светог позива: молитвеник. Зато су наши мушки манастири давно престали бити молитвени домови. Отуда у нас монаси готово и немају никакво келијско правило. А и како би имао келијско, када се не обавља ни храмовско? А о умној молитви, да и не говорим. Међутим, монах без поста и непрекидне молитве, зар је монах?                       

Знам Вашу давнашњу жељу, молитвену и уздисајну, за обновом нашег монаштва. Обнова је могућа само у буквалном светоотачком испуњавању монашких завета. То је једини пут, освештан и посведочен двехиљадугодишњим искуством православних подвижника монаха. Тај пут је и дао безброј светих и праведних монаха. Ка другим путевима монаху нема спасења. Знајући Ваша христочежњива срца, мила моја браћо, ја сам слободан у љубави Христовој к вама да Вам предложим оно што ми је давно у души о Вама. А то је ово: Отпочните у Вашој светој обитељи са постом по светом Типику; престаните са употребом масти и меса. Тако испуните, и непрекидно испуњавајте први завет монашки. Не реците: „Не можемо издржати због тешких физичких послова”. – Али, зар су мање тешке послове радили св. Теодор Студит, св. Пахомије Велики, св. Теодосије Велики и њихова многољудна братства? Читајте њихова житија и правила, па ћете видети да су били у тежим трудовима и у строжијим постовима од нас. И данас? Погледајте неке узорне женске манастире код нас: сестре непрекидно раде тешке послове, иако се испоснички хране по Типику. – Такво изговарање долази или од маловерја, или од полуверја, или од неверја.                    

Таквоме посту неизоставно додајте богослужења по Типику: сва редом, са светом Литургијом свакодневном као круном. А умна молитва нека не престаје у срцима Вашим ни дању ни ноћу.

 Поступите ли тако, моја христољубива браћо, благослов Божји ће се несумњиво почети изливати на Вашу свету обитељ. И Господ ће на чудесне начине почети умножавати Ваше братство, приводећи Вам пробуђене монахе и христочежњиве искушенике. При таквом узор-манастиру у нашој Цркви, Вама ће се са свих страна почети слати душе, жедне правде и истине Божје”.            

Истовремено, отац Јустин је, од почетка до краја живота, иако доктор теологије и један од оснивача Српског философског друштва, био народни човек.   

Отац Јустин није мислио да је изнад свог побожног народа, кога је волео синовском и очинском љубављу – синовском као Србин, а очинском као духовник. Зато је целог живота волео простосрдачне у Христу богомолнике. У свом часопису „Хришћански живот”, млади калуђер и професор богословије је редовно извештавао о богомољству и његовим плодовима. Он је писао: „Када хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; када хоћу да се не угушим у отровним низинама нашег христоборског културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности./…/ Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. Они – кротки и смирени, жалост моју претварају у радост; они – благи и тихи, тугу моју обраћају у молитву. Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје”.          

Један побожан Србин, чија се мајка упокојила као монахиња у Жичи (пре монашења звала се Новка), прича како је она једном, са неком својом у Христу сестром отишла до Ћелија. Поклониле се у цркви, узеле шта треба, и кренуле назад. Пре тога, питале једну монахињу да ли могу да добију благослов од оца Јустина. Она им рекла да отац Јустин ради (седео је и писао на тераси ондашњег новог конака, тамо где је храм Светог Златоуста и где је његова келија). Чуо то ава, па рекао монахињи да их пусти да му дођу. И ове две жене из народа проведу, на Јустинов захтев, два сата с њим у разговору! Касније, кад је видео мајку овог човека у Жичи (често је ишао код владике жичког Василија), рекао јој: „Сестро Новка, кад ћете поново у Ћелије да се Богу молимо?” 

То је био Свети Јустин, и том љубављу према народу у Христу је постао то што јесте.

 ОТАЦ САВА ИЗ ВАЗНЕСЕЊА И ДУХ ОВЧАРСКО – КАБЛАРСКОГ МОНАШТВА

Србски народ је од првих својих светитеља и краљева везан за Свету Гору Атонску. У тој чудесној монашкој држави Дух Свети је Србе благословио царском лавром Хиландаром, иконом Пресвете Богородице Тројеручице, испосницом Светог Саве у Кареји; зов многобројних атонских светиња Срби никада нису могли пречути. Током читаве своје историје настојали су да молитвени мирис,онај светогорски, пренесу у Србију, да цвет тамошњих храмова и манастира пресаде у дивљине наших шума и планина. Тако су многим крајевима Отаџбине настали читави гроздови монашких обитељи који су као узор имали светогорски начин подвига – у Црној Гори, у Старој Србији, крај Охрида, на плодним обронцима Фрушке горе. Један од најлепших плодова овог сустопичног праћења атонске вертикале су и манастири изникли на обалама Западне Мораве, у клисури коју је река издубила између планина Овчара и Каблара. 

Када су манастири настали и ко су им оснивачи, не зна се. Предање каже да су у давна времена, присиљени да беже од папиних јуришника, многи Светогорци утекли су из Грчке и нашли прибежиште међу богољубивим Немањићима. Тражећи места на којима ће наставити своје освајање Царства Небеског, они су кренули по краљевству својих домаћина и оснивали обитељи тамо где би пронашли најбоље услове за молитвено тиховање.

Стигавши у Овчарско-кабларску клисуру били су запрепашћени њеном дивљом лепотом, складом између стене, шуме и воде; све их је подсећало на атонску домовину коју су напустили. И од тада Србска Света Гора почиње да цвета.  

У близини манастира Преображења налази се и позната Савина вода. Крај ње је била испосница за коју је тврди да је припадала првом архиепископу независне Србске Цркве, у доба кад је он боравио у Студеници као игуман, путујући по свим крајевима ради пастирске службе. Свакако, ни једна од ових претпоставки не може се доказати археолошким методима; то су предања која живе у народу силом његове духовне интуиције.

Храмови манастирски посвећени су празницима Христовим и Богородичиним – Сретењу, Преображењу, Ваведењу, Благовештењу, Вазнесењу, Успењу; један је подигнут у славу Свете Тројице; а остали угодницима Божијим – Светом Илији, Светом Јовану и Светом Николи. Сви они празници које је народ осећао као најприсније сабрали су се на једном месту, окупљајући око себе подвижнике који су се ка Богу упутили у дане "тешке и усилне", када су Турци жарили и палили. Много пута храмови су рушени, конаци са земљом сравњивани, благо пљачкано. Оно што је остало, ипак сведочи да су овдашње светиње биле жижа духовног, културног и привредног живота западне Србије.

Најпознатији писани споменик овдашњих светиња је рукописно НИКОЉСКО ЕВАНЂЕЉЕ. Настало је крајем 14. века и припада босанским рукописима србске редакције; могуће је да је у питању препис ранијег глагољског споменика. Ђура Даничић је мислио да је његов преписивач познати "крстјанин Хвал". Књига је живописно илуминирана. Некада се чувала у Народној библиотеци у Београду, али је за време Првог светског рата украдена. Данас се налази у Ирској, у даблинској колекцији Честер Бити. Постоји и неколико других богослужбених књига које су или настале или биле чуване у манастирима крај Мораве, али оне нису толико познате. Што се храмовног сликања тиче, почетком 17. века велики део живописа радио је зограф Митрофан; потоњи сликари, као Симеон Лазовић и Јанко Михаиловић из Драгачева, такође су оставили трага. Поред овога, ризнице неких манастира (Никоље има и мали музеј) сачувале су лепе примерке кујунџијске вештине из 18. века (кандила, петохлебнице). 

Овчарско-кабларске светиње делиле су судбину свог народа: кад је народ гоњен, околне шуме пружале су му скровишта; кад се дизао на устанак, ту су се окупљали његови вође.  Кнез Милош је боравио у овдашњим обитељима. У планинама су и две пећине – Турчиновац и Кађеница. И за једну и за другу везана је прича о збегу. Кађеницу су, пуну жена, деце и стараца, запалили Турци. Мученичке мошти у камени саркофаг сабрао је владика Николај Велимировић. Живо историјско памћење ових манастира може се поткрепити и разнородним записима овдашњих калуђера који су описивали прилике животне и времена страдалничка, остављајући  сведочење о турским зулумима, великој скупоћи и природним непогодама, каква је често изливање Мораве.     

Колико су овчарско-кабларске обитељи значајне за Србство, потврђују и посете које су им учинили Вук Стефановић Караџић, Јоаким Вујић и познати немачки путописац Феликс Каниц. Караџић је своје недовршено "Описаније српски намастира" и почео баш овде, нотирајући рукописне књиге које се ту чувају и легенде о појединим топонимима. Слично је поступио и Вујић, а Каниц се много више задржао на опису монаха с којима се сусрео. Овај умни Немац је био одушевљен "Атосом Србије" (тако га сам зове), његовом природом, чедном и дивљом у исти мах. Највише су га, међутим, задивили калуђери које је срео, "предани раду и молитви, час за ралом, час са Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда Светог Василија".

Они су "ЈЕДНОСТАВНИ, КОНТЕМПЛАТИВНИ И СЛОБОДОЉУБИВИ". Западна Морава је за Каница србски Нил, који омогућује да је овај крај "најбогатији кутак Србије". 

Континуитет монашког живота је, после  Првог светског рата, био озбиљно угрожен и ко зна шта би се с манастирима десило да се није појавио свенародни Богомољачки покрет на челу са Владиком Николајем. Николај је запуштене храмове обновио, срушене наново сазидао и вратио их на живот по вековним уставима.

Ту, у тој свештеној средини, просијао је пред Господом и отац Сава.  

Отац Сава бејаше калуђер који је сасвим одговарао Каницовом опису: предан реду и молитви, час копајући и телесно се трудећи, а час са служебником и требником у руци, био је ЈЕДНОСТАВАН, СОЗЕРЦАТЕЉАН И СЛОБОДОЉУБИВ. Једноставност његова огледала се у одбијању свега сувишног, непотребног, луксузног; он је тврдио да манастирске њиве и стока не смеју одузимати време за молитву, презирао претерано одмарање и разнеженост, није примао дарове чија употреба не би била на корист монасима. Сви велики православни духовници били су такви: старац Пајсије Светогорац је, рецимо, говорио да монаси морају да буду корак иза осталих људи у употреби средстава савремене технологије (а не корак испред, уз оправдање да би данас апостол Павле редовно користио мобилни телефон и "лап топ".) Јер, монах је ИНОК; он је ИНИ, други и другачији у односу на овај свет. Он има исту природу као и други људи, али се према свету односи свештено, онако како је Бог благословио човека – да буде свештеник који, у храму свог срца, свом Творцу благодари "о всјех и за всја" (зато је отац Сава онима који су му долазили стално говорио: "Благодарите Богу што сте побожни!")

Оца Саву је красила и созерцатељност. Загледан у своју душу, он је пребивао у сталној молитви. Никада ниси могао да га затекнеш неусредсређеног, духовно неутегнутог: то је био војник Христов увек спреман на јуриш на позив Војводе наших душа – јуриш ка Небеском Јерусалиму, с мачем речи Божје, оружјем праведности десним и левим, како би рекао Апостол. То је захтевао и од долазећих му: да не буду распојасани, да буду учтиви и пред Богом и пред људима, да пазе шта причају и коме причају, да чувају уши и очи, и надасве језик, који нас духовно сатире својом необузданошћу. 

И трећа особина овчарских монаха, по Каницу, била је СЛОБОДОЉУБИВОСТ. У доба најжешће брозоморе, најстрашније комунистичке страховладе, отац Сава је био спреман да каже шта мисли, па и по цену затвора, па и по цену да га лише живота. Волео је слободу као сваки прави Србин: слободу крста часног, која, само ако је таква, сија златом. Непријатеље србске пророчки је разобличавао, казујући да их Господ неће оставити на миру због њихових злодела и неправде према Србима. Али, и Србе је прекоравао за све оно што у њима ратује против Бога и правде Његове, против душе и Царства светлости... "Ни по бабу, ни по стричевима, / већ по правди Бога истинога"...  

Није лако бити монах; још је теже бити јеромонах; и још теже бити духовник у женској обитељи. Монах носи самог себе на путу ка Христу; јеромонах се подвизава приносећи бескрвну Жртву Евхаристије; а духовник одговара за душе Богом му поверене. Отац Сава је очински брижно помагао духовно узрастање сестринства манастира Вазнесење, старајући сe да се његове духовне кћери свагда угледају на свете монахиње хришћанске и србске прошлости.    

  Монах је призван да буде КАЛО-ГЕРОС, што на грчком значи "ДОБРИ СТАРАЦ", али и "ЛЕПИ СТАРАЦ". Наиме, православно подвижништво изражава древни идеал "калокагатије" (доброте која је и лепота) и филокалије – добротољубља које је у исти мах и љубав према Лепоти, лепоти Христовој која ће, по Достојевском, спасити свет. Свештеник Павле Флоренски каже да православно подвижништво не ствара толико пуког, плотски, и чулно доброг, човека, колико духовно лепог, који зрачи светлошћу преображене личности. И заиста: могао си сатима да седиш поред оца Саве и да га гледаш, уживајући у његовом погледу и покрету, у присуству човека који је живео за Бога и ближњег, и који је ради Христа, умро себи. Испод његове спољашње "намргођености" крила се нежност оца који преко дана грди своју децу (да га не обрукају ни пред небом, ни пред људима), али ноћу се моли за њих, плаче над боловима њихове душе и покрива их да не озебу. Из ове књиге се то најбоље види – нарочито из сведочења деце и младих, који непогрешиво осећају свачију лаж и лицемерје (тако су деца једном официру рекла да их је он узалуд плашио строгошћу оца Саве, јер је отац Сава, у ствари, предиван.)   

Многи су причали: "Кад дођеш код оца Саве, он те изгрди, али кад те испраћа, заборављаш све због чега те је он изгрдио."

Добри и лепи старац Сава – добар добротом србских монаха, духовник синова Св. Саве, и леп лепотом Немањића Саве, кога је Владика Николај звао "најлепшим србским дететом". И прави отац, који је, с пуним правом, могао да каже, као и апостол Павле: "Угледајте се на мене, као и ја на Христа". Јер, суштина очинства је управо у томе да свом детету, можеш рећи: "Угледај се на мене."       

На једном старом србском споменику пише:"А сад, децо и унуци моји, добро знате шта вам дужност стоји:/ поштуј Бога и ближњега свога,/ придрж’те се карактера мога". 

Ове речи је, увек, могао рећи и отац Сава.

 Читајући поуке оца Саве, видимо да је реч  о једном честитом човеку, који није пожалио себе, приносећи се на жртву Господу, неуморно радећи и трудећи се и око себе и око других. Много пута у животу било му је тешко; али, како је рекао једном свом духовном чеду: "Цар Давид је говорио: "Сетих се Господа и лакну души мојој". Тако се и ти сећај Бога и биће лакше души твојој". 

Од 1974. све док, 2003. године, није пао у постељу, свакодневно је служио Литургију; и живео је литургијски – причешћујући се, он је сваку другу храну јео мало или нимало, говорећи да Тело и Крв Господња не смеју нечисту душу и тело човеково.

Беседе оца Саве биле су светле, јасне и чисте, пуне примера из свакодневног живота. Свако је осећао, слушајући га, како отац Сава говори баш њему, а не неком другом. За овог духовника,  спасење наше народне заједнице (као и по схватању Светог Николаја Жичког!) било је у врлини, а не у вештини. Говорио је: "Кад се побожност узме као главна потреба у народу, онда ће све друге потребе да дођу на своје место, и ваљано. А без тога неће никако. Ја сам једном политичару казао: "Ако ти не мариш да ти народ буде побожан, неће ти ни бити побожан, нити ћеш моћи с њим шта да учиниш.Никад Бог није помагао вође непобожне, и народ непобожан"“.

Свима је падало у очи његово милосрђе, та прва особина Христовог човека ("Давао је где год је коме требало", каже једно од  духовних му чеда.) Али, његова милостиња није била једино за живе, него и за мртве – годинама их је помињао на Св. Литургијама, и од свију тражио да се моле за упокојене, јер они себи више не могу помоћи.   

Уз све то, отац Сава је био и духовит; не само на туђ рачун, него пре свега на свој ("Јесам смешан, а доста сам и шашав", рекао је једном приликом.) Никад себе није производио у "старца", "авву", "геронду"; држао се смерно и скромно, учећи томе и своју духовну децу... У том смислу, био је прави и здрави србски калуђер: непретенциозан, а зналац срца и путева људских на путу Онога Који Јесте, Бога живога.

Иза себе је остваљао речи – крилатице, попут оне: "Свети Оци су мало јели, мало пили, мало друговали, па се онда спасли!"              

ЈОШ МАЛО О ОЦУ САВИ    

Отац Саве из манастира Вазнесење под Овчаром родио се у породици Ћировића у гружанском селу Годачици. Ћировић потичу од Ћира Божовића, који се, почетком 19. века, доселио у Гружу из Црне Горе. Село је настало око манастира Згодачица ( данашње званично име села је Годачица ), који су порушили Турци, побивши много народа који се око манастира окупио на сабору. Ћиро  Божовић, досељеник у Гружу, имао је два сина – Василија и Стојана Ћировића. Василије је имао сина Сретена, а он Љубисава. Љубисав је погинуо као бранитељ отаџбине у Првом светском рату, 9. септмебра 1914. године, бранећи Београд. Сахрањен је на Топчидеру, а по аманету његовог сина, монаха Николаја, и његовог унука, јеромонаха Саве, посмртни остаци Љубисављеви су крајем 2004. пренети у манастир Светог Димитрија у Годачици, што су извршили архмандрит Серафим и монахиње Серафима и Параскева, брат и сестре оца Саве. Касније су поред Љубисава сахрањени и посмртни остаци његове супруге Јоване, с којом је Љубисав имао петоро деце: Милосава, Михајла , Николу, Станку и Љубицу.

Никола Ћировић је био ожењен Ангелином ( девојачко Андрић) из села Сирче. И Николини и Ангелинини родитељи били су веома побожни, па су благочешће пренели и на децу.      

Најастарије дете био је отац Сава, рођен 1924. године; отац Серафим је рођен 1925; монахиња Серафима 1928; Десанка ( умрла као дете ) 1930, а монахиња Параскева 1932. године.

Кућа Ћировића била је имућна и угледна. Њихов деда Сретен био је изабран за доживотног сеоског кмета, а дом у коме су живели био је најбоље грађен у целом селу. Никола Ћировић је, иако богат, био веома миосрдан и добар човек: као пчелар, доносио је комшијама мед на поклон, а кад је био мрс, давао им је и сира и кајмака. Пред Николом Ћировићем, који је имао велики углед у селу, нико није смео да опсује, а њихова мати Ангелина, која је имала четири разреда гимназије учила је децу да од малена читају Свето Писмо и да побожно живе. Деца су васпитавана да у свему слушају родитеље. Никад нису имали „свој“ новац – ако им је нешто требало, тражили су и добијали од оца и мајке. Отац Сава је настојавао на томе да се у кући мора знати домаћин управо сећајући се реда и поретка који је владао у његовом дому: „У нашој кући ми, деца, никад нисмо имали грош. Имало је онда неких дечака који су имали и пиштоље и ножеве и новац. Те су куће пропале/…/ Мајка није смела да купи ни вретено без дозволе оца“.    

НиколаЋировић је пешке ишао и пешке се враћао из Жиче – на Свету Литургију.         

Брат Првослав, који се исповедао код оца Саве, се сећа:“Дешавало се да дођем кад ме нешто мучи и пече данима од оних тешких ствари које човека оптерећују, кад имам неки проблем. И тако, кад долазим ту, где ме год на порти сретне, он одмах каже:“Првославе, немој да се секираш! Није то ништа опасно! Све је то нормално.“ Као да је био са мном. И други то причају. Осетили смо да је у све наше проблеме био упућен. Као да је некако знао. И није требало ништа ни да кажемо. Кад год се неки проблем појавио, нисам га морао ни износити. Одмах је он сам то већ осећао, као да је у нама он сам. То се више пута десило“.

Брат Жико из Ужица, велики сарадник и помоћник оца Саве, једном је био оперисан. Све је прошло лепо, са очевим благословом. Док је лежао на интензивној нези, видео је како се отварају врата и неко улази. Био је то отац Сава, који је изгледао као да лебди двадесетак центиметара изнад тла.        

Погледао га је и отишао. Брат Жико је почео брзо да се опоравља. Већ сутрадан је устао са постеље и звао телефоном оца Саву, да се чује с њим. Овај му је најавио посету, али је брат Жико рекао да не мора да долази, јер је већ био код њега. Када је Жико изашао из болнице ( свега три данан после опарације ), отац Сава је дошао да га види у Ужице. Жико му, приликом сусрета, рече:“Оче, хвала вам што сте дошли, али ви сте били пре три дана и посетили ме“. Отац Сава на то ништа није рекао. Само га је ћутке погледао.

Брат Радисав, такође вишедеценијиски посетилац Вазнесења, тврди да је отац Сава знао шта људи мисле. Једном је он, на служби, док је игуман беседио, помислио како је лепо бити свештеник. Касније, у трпезераији, отац Сава му је рекао:“Јес, јес, лепо је бити свештеник. Ако твој син мисли, нека буде свештеник“. Када је Радисављева супруга помислила:“И, како је отац Сава смешан!“ он се врати два корака и каже јој:“А, шта, јесма ли ја смешан? Јесам смешан, а доста сам и шашав!“

Брат Веселин је, 1999, за време НАТО рата против Србије, био на караули Кошаре. Било је ужасно. Он је имао огромну потребу да се види са оцем Савом, али – ко ће да га пусти на одсуство за време рата? Изненада, половином маја, долази командир и каже Васелину да иде кући, у Ужице. Он, сав срећан, похита. Кад је стигао, чекају га монахиње из Вазнесења, које му поруче да га отац Сава прима на разговор. Веселин оде, и отац Сава му на крају каже:“Веселине, ти ћеш доћи жив и здрав. Бићеш добро“. Тако и буде.  

Хришћанка С. памти како јој је отац Сава помагао да чува помисли. Једном је, док су подупирали жицу за качање веша мотком, она помислила како је отац Сава човек мали растом. Он јој је, касније, пришао и рекао:“Видиш ли ти како сам ја мали човек?“ Други пут,док је помагала у кухињи манастира Вазнесење, пила јој се кафа, а није јој било пристојно да тражи од некога да јој кафу скува. Отац Сава се појави у кухињи, па рече:“Јелена, кувате ли ви овој сестри кафу? Ајде, скувајте брзо. И ја ћу са њом да попијем кафу“. Једном приликом, она падне у страшну чамотињу – осећала је као да су је оставили и Бог и људи. Одједном, нанајављена, стиже мати Јелена из Вазнесења – послао је отац Сава да им донесе поврћа из манастирске баште. Чамотиња прође, као да је руком однета.    

Једна побожна девојка много је волела да иде код оца Саве и да слуша његове беседе. Једном приликом, дуже се задржала, а од манастира до пута има повише да се иде да би се стигло на аутобус за Чачак у једанаест сати. Она је била са једном сестром у Христу, и отац Сава им каже да не журе, јер ће их чекати кола. Отац Сава их је пратио, и нешто им причао, а она је молила да се пожури, јер ће закаснити на аутобус. Отац Сава, кроз шалу, рече:“Што је ова мала досадна! Чекаће вас доле кола!“Ова девојка се чудила таквим његовим речима, и пред својом сапутницом изразила сумњу. Ипак, кад су дошле до пута, доле су их заиста чекала кола. Један човек их је позвао да их повезе ка Чачку,рекавши:“Да ли сте биле у Вазнесењу? Ја сам из секције за путеве, па вас чекам, ако хоћете да вас повезем до Чачка.“

Сестра Вида сведочи:“Он је знао моје муке; увек би их прочитао и помагао ми да се снађем. Питао би ми, чим дођем, за оно што ме тишти. А кад бих му испричала, он се молио. Осећала сам молитве и њихово дејство; било је увек побољшање. Неизмерна је то била помоћ. И сад кад се нађем у муци, ја узвикнем:“Јој, оче Саво, моли се Богу за мене“. И одмах осетим његову помоћ“.

Једна хришћанка сведочи да јој је, кад је била упала у тешку духовну кризу, изненада зазвонио телефон. Био је то отац Сава:

- Сестро С.        

- Молим, оче Саво.

- Ма, ти си мени нешто много тужна.Немој да се ти секираш, биће то све до добро.    

Сва брига је спала са њене душе, и стигла је светлост.

Та светлост је светлост нашег богомолничког монштва, које је подигао Господ преко Владике Николаја. Надајмо се да се она неће угасити ни у ово мрачно доба. 


Последњи пут ажурирано ( понедељак, 20 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.