header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ - АКТУЕЛНО arrow Сергеј Худијев: Клопка конформизма
Сергеј Худијев: Клопка конформизма Штампај Е-пошта
недеља, 26 новембар 2017
        Надбискуп кентерберијски Џастин Велби јавно се извињава хомосексуалцима „за бол и страдања, која им причињава Англиканска Црква“, и деликатно се уклања од питања да ли је по њему хомосексуализам грех; епископални и методистички „свештеници“ у Америци ни мање, ни више, него „благослове“ клинике за абортусе – такве примере можемо умножити. У протестанстком свету их је посебно пуно. У Католичкој Цркви присутна је напетост међу либералима, који су спремни да се наглавачке баце за горенаведеним прегаоцима и конзерваторима, што чувају приврженост ка традиционалној хришћанској етици.

Не тако давно, могли смо да говоримо да је тај проблем потпуно стран православљу, али, авај, живимо у том истом свету, и многи од нас су подвргнути истом притиску. Сада се већ од неких мирјана и свештеника могу чути речи које приметно вуку на ту страну.

У чему је узрок? Конфортизам је врло моћан људски инстинкт. Трудимо да се правимо компромисе са окружењем, посебно са онима од којих некако зависимо. Ценимо наклоност других људи, и плаши нас њихово неодобравање. Већина преферира избегавање конфликта. Најчешће у томе нема ничег лошег, као што нема ничег доброг у свађама и препирци.

Реч Божија нас много пута поучава да тражимо мир са свим људима. Ипак, догађа се да човек, који се, услед свог свадљивог, гордељивог карактера, посвађа са свима, приписује то својој верности високим идеалима: он је, вели, праведник којег свет гони.

Али, бива другачије: мучна жеља човекова да се уметне, да не буде сам, да се допадне, добије одобравајуће тапшање по рамену доводи до потпуног губитка достојанства, када га и они, којима очајнички жели да се додвори, гледају са гадљивом недоумицом.

Авај, то је приметно и у односима међу хришћанима и савременим светом, у којем се шире таласи идеологија: комунизма, национализма, либерализма, ако говоримо о најраспрострањенијим. Оне сакупљају велику жетву од пламених следбеника, који верују у њих као у последњу, крајњу истину о човеку и захтевају од свих осталих да се приклоне пред њиховим знамењем.

Од Цркве се, при томе, тражи или да стави веру у службу идеологије, или да скроз нестане са лица земље. Када се чини да су около сви захваћени актуелним таласом, и пливају у истој бујици, бити туђ и хватати на себи преке погледе, читати клевете на популарним мрежама, често бива јако непријатно. Још горе од тога, може имати врло осетне последице, најпре, по каријеру и зараду.

Жеља да се прилагоди, да се каже нешто мизерно, попут „немојте ме тући, ваш сам“, људски је разумљива. Човек је тако уређен, да, пошто се покори притиску средине, убрзо то објави као најразумнији, најблагороднији, па чак и најхрабрији избор.

Међутим, трагизам покушаја да се човек прилагоди, може се описати познатом анегдотом: „Што се тако продајете? Тако се нећете продати!“ Тоталитарне идеологије (а савремени либерализам, без сумње, то свакако јесте) не задовољавају се нејасним блебетањем и сумњивим компромисима. Или се човек покорава у потпуности, или постаје њихов непријатељ.

Деценијама уназад „присталице хришћанства“ су још могле да говоре, да ће прилагођавање свету, привући на црквене клупе „савремене људе“, који нису у стању да превазиђу традиционалне хришћанске доктрине. Сада је већ очигледно да политика прилагођавања доводи, насупрот, ка губитку верника. Прогресивно друштво како није долазило, тако и не долази, а верници се премештају тамо где се чува вера.

Ствар је у томе да, пристанком на преиспитивање традиционалних учења Цркве, под притиском света, људи у потпуности уништавају свако поревење према себи: уколико сте наследници традиције која је хиљадама година лагала људе о питањима принципијелно важним за њихово спасење, са каквим лицем сада поучавате? Ако је традиција била у праву све ово време, тим пре, како можете говорити у њено име, ако се пристали да је издате, и не би ли вас требало притиснути?

Нама, православним људима, преостаје само да не тражимо сукобе ни са ким, и да чврсто стојимо у истини: тамо, где свет противуречу Цркви, свет (као и увек) није у праву, а Црква је (као и увек) у праву.

Са руског:  Ива Бендеља

Извор: Портал «Православная жизнь»

Преузето са: „Православие.ру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Сиромаштво

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)

Корист

Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)

Жртва усрећује

Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује. (Св. Климент Александријски)

Убоги и богати

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)

Људско срце

По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.

Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи. (Св. Теофан Затворник)

Божури и трње

Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури. (Св. Николај Жички)

Мала сагрешенија

Ђаво нам приказује мале грехове као неважне, јер нас иначе он не би могао наводити у већа сагрешења. (Св. Марко Подвижник)

Непријатности

Мала ватра омекшава велико парче воска, тако и мале непријатности често омекшају, засладе и очисте све наше оштрине, неосећајност и тврдоћу срца. (Св. Игнатије Бријанчанинов)

Огањ

Ми сви једнако примамо благослов од Бога. Међутим, неки од нас примивши од Бога Огањ (то јест Његову реч) постају меки као пчелињи восак, док неки попут глине постају тврди као камен. (Св. Петар Дамаскин)

Опроштај

Чак и ако ти сви духовни оци, патријарси, архијереји и сви људи опросте, још увек ти није опроштено док се не покајеш на делу. (Св. Козма Етолски)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.