header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Сергеј Худијев: Клопка конформизма
Сергеј Худијев: Клопка конформизма Штампај Е-пошта
недеља, 26 новембар 2017
        Надбискуп кентерберијски Џастин Велби јавно се извињава хомосексуалцима „за бол и страдања, која им причињава Англиканска Црква“, и деликатно се уклања од питања да ли је по њему хомосексуализам грех; епископални и методистички „свештеници“ у Америци ни мање, ни више, него „благослове“ клинике за абортусе – такве примере можемо умножити. У протестанстком свету их је посебно пуно. У Католичкој Цркви присутна је напетост међу либералима, који су спремни да се наглавачке баце за горенаведеним прегаоцима и конзерваторима, што чувају приврженост ка традиционалној хришћанској етици.

Не тако давно, могли смо да говоримо да је тај проблем потпуно стран православљу, али, авај, живимо у том истом свету, и многи од нас су подвргнути истом притиску. Сада се већ од неких мирјана и свештеника могу чути речи које приметно вуку на ту страну.

У чему је узрок? Конфортизам је врло моћан људски инстинкт. Трудимо да се правимо компромисе са окружењем, посебно са онима од којих некако зависимо. Ценимо наклоност других људи, и плаши нас њихово неодобравање. Већина преферира избегавање конфликта. Најчешће у томе нема ничег лошег, као што нема ничег доброг у свађама и препирци.

Реч Божија нас много пута поучава да тражимо мир са свим људима. Ипак, догађа се да човек, који се, услед свог свадљивог, гордељивог карактера, посвађа са свима, приписује то својој верности високим идеалима: он је, вели, праведник којег свет гони.

Али, бива другачије: мучна жеља човекова да се уметне, да не буде сам, да се допадне, добије одобравајуће тапшање по рамену доводи до потпуног губитка достојанства, када га и они, којима очајнички жели да се додвори, гледају са гадљивом недоумицом.

Авај, то је приметно и у односима међу хришћанима и савременим светом, у којем се шире таласи идеологија: комунизма, национализма, либерализма, ако говоримо о најраспрострањенијим. Оне сакупљају велику жетву од пламених следбеника, који верују у њих као у последњу, крајњу истину о човеку и захтевају од свих осталих да се приклоне пред њиховим знамењем.

Од Цркве се, при томе, тражи или да стави веру у службу идеологије, или да скроз нестане са лица земље. Када се чини да су около сви захваћени актуелним таласом, и пливају у истој бујици, бити туђ и хватати на себи преке погледе, читати клевете на популарним мрежама, често бива јако непријатно. Још горе од тога, може имати врло осетне последице, најпре, по каријеру и зараду.

Жеља да се прилагоди, да се каже нешто мизерно, попут „немојте ме тући, ваш сам“, људски је разумљива. Човек је тако уређен, да, пошто се покори притиску средине, убрзо то објави као најразумнији, најблагороднији, па чак и најхрабрији избор.

Међутим, трагизам покушаја да се човек прилагоди, може се описати познатом анегдотом: „Што се тако продајете? Тако се нећете продати!“ Тоталитарне идеологије (а савремени либерализам, без сумње, то свакако јесте) не задовољавају се нејасним блебетањем и сумњивим компромисима. Или се човек покорава у потпуности, или постаје њихов непријатељ.

Деценијама уназад „присталице хришћанства“ су још могле да говоре, да ће прилагођавање свету, привући на црквене клупе „савремене људе“, који нису у стању да превазиђу традиционалне хришћанске доктрине. Сада је већ очигледно да политика прилагођавања доводи, насупрот, ка губитку верника. Прогресивно друштво како није долазило, тако и не долази, а верници се премештају тамо где се чува вера.

Ствар је у томе да, пристанком на преиспитивање традиционалних учења Цркве, под притиском света, људи у потпуности уништавају свако поревење према себи: уколико сте наследници традиције која је хиљадама година лагала људе о питањима принципијелно важним за њихово спасење, са каквим лицем сада поучавате? Ако је традиција била у праву све ово време, тим пре, како можете говорити у њено име, ако се пристали да је издате, и не би ли вас требало притиснути?

Нама, православним људима, преостаје само да не тражимо сукобе ни са ким, и да чврсто стојимо у истини: тамо, где свет противуречу Цркви, свет (као и увек) није у праву, а Црква је (као и увек) у праву.

Са руског:  Ива Бендеља

Извор: Портал «Православная жизнь»

Преузето са: „Православие.ру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.