header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Сергеј Худијев: Клопка конформизма
Сергеј Худијев: Клопка конформизма Штампај Е-пошта
недеља, 26 новембар 2017
        Надбискуп кентерберијски Џастин Велби јавно се извињава хомосексуалцима „за бол и страдања, која им причињава Англиканска Црква“, и деликатно се уклања од питања да ли је по њему хомосексуализам грех; епископални и методистички „свештеници“ у Америци ни мање, ни више, него „благослове“ клинике за абортусе – такве примере можемо умножити. У протестанстком свету их је посебно пуно. У Католичкој Цркви присутна је напетост међу либералима, који су спремни да се наглавачке баце за горенаведеним прегаоцима и конзерваторима, што чувају приврженост ка традиционалној хришћанској етици.

Не тако давно, могли смо да говоримо да је тај проблем потпуно стран православљу, али, авај, живимо у том истом свету, и многи од нас су подвргнути истом притиску. Сада се већ од неких мирјана и свештеника могу чути речи које приметно вуку на ту страну.

У чему је узрок? Конфортизам је врло моћан људски инстинкт. Трудимо да се правимо компромисе са окружењем, посебно са онима од којих некако зависимо. Ценимо наклоност других људи, и плаши нас њихово неодобравање. Већина преферира избегавање конфликта. Најчешће у томе нема ничег лошег, као што нема ничег доброг у свађама и препирци.

Реч Божија нас много пута поучава да тражимо мир са свим људима. Ипак, догађа се да човек, који се, услед свог свадљивог, гордељивог карактера, посвађа са свима, приписује то својој верности високим идеалима: он је, вели, праведник којег свет гони.

Али, бива другачије: мучна жеља човекова да се уметне, да не буде сам, да се допадне, добије одобравајуће тапшање по рамену доводи до потпуног губитка достојанства, када га и они, којима очајнички жели да се додвори, гледају са гадљивом недоумицом.

Авај, то је приметно и у односима међу хришћанима и савременим светом, у којем се шире таласи идеологија: комунизма, национализма, либерализма, ако говоримо о најраспрострањенијим. Оне сакупљају велику жетву од пламених следбеника, који верују у њих као у последњу, крајњу истину о човеку и захтевају од свих осталих да се приклоне пред њиховим знамењем.

Од Цркве се, при томе, тражи или да стави веру у службу идеологије, или да скроз нестане са лица земље. Када се чини да су около сви захваћени актуелним таласом, и пливају у истој бујици, бити туђ и хватати на себи преке погледе, читати клевете на популарним мрежама, често бива јако непријатно. Још горе од тога, може имати врло осетне последице, најпре, по каријеру и зараду.

Жеља да се прилагоди, да се каже нешто мизерно, попут „немојте ме тући, ваш сам“, људски је разумљива. Човек је тако уређен, да, пошто се покори притиску средине, убрзо то објави као најразумнији, најблагороднији, па чак и најхрабрији избор.

Међутим, трагизам покушаја да се човек прилагоди, може се описати познатом анегдотом: „Што се тако продајете? Тако се нећете продати!“ Тоталитарне идеологије (а савремени либерализам, без сумње, то свакако јесте) не задовољавају се нејасним блебетањем и сумњивим компромисима. Или се човек покорава у потпуности, или постаје њихов непријатељ.

Деценијама уназад „присталице хришћанства“ су још могле да говоре, да ће прилагођавање свету, привући на црквене клупе „савремене људе“, који нису у стању да превазиђу традиционалне хришћанске доктрине. Сада је већ очигледно да политика прилагођавања доводи, насупрот, ка губитку верника. Прогресивно друштво како није долазило, тако и не долази, а верници се премештају тамо где се чува вера.

Ствар је у томе да, пристанком на преиспитивање традиционалних учења Цркве, под притиском света, људи у потпуности уништавају свако поревење према себи: уколико сте наследници традиције која је хиљадама година лагала људе о питањима принципијелно важним за њихово спасење, са каквим лицем сада поучавате? Ако је традиција била у праву све ово време, тим пре, како можете говорити у њено име, ако се пристали да је издате, и не би ли вас требало притиснути?

Нама, православним људима, преостаје само да не тражимо сукобе ни са ким, и да чврсто стојимо у истини: тамо, где свет противуречу Цркви, свет (као и увек) није у праву, а Црква је (као и увек) у праву.

Са руског:  Ива Бендеља

Извор: Портал «Православная жизнь»

Преузето са: „Православие.ру“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 7 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДАНАС ПРОСЛАВЉАМО:

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ

+ + +

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.