header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Рудолф Хензел: Последице употребе уранијумских пројектила у САД-НАТО бомбардовању Србије 1999. Штампај Е-пошта
среда, 06 децембар 2017

 Нико од политичара у Србији као и у другим државама које су затроване осиромашеним уранијумом (Блиски и Средњи исток), па ни у државама чланицама НАТО-а, није нашао за сходно да становништву каже истину. Нису хтели, између осталог, да дозволе да дође до тужбе и захтева за одштету, хтели су да несметано наставе бављење овим смртоносним занатом

Рат који још није завршен!

Прошло је више од деценије и по након агресије, коју су противно међународном праву започеле САД-НАТО снаге, користећи високотоксичне и радиоактивне уранијумске пројектиле, а последице се још увек осећају. У Србији су агресивна канцерогена обољења, како међу младима тако и међу старима, у порасту и попримају размере епидемије.

Људске патње су неописиве и неизмерне. Захваћена је цела Србија а посебно је погођен њен југ и Косово и Метохија.

Резултати које је објавило Министарство здравља Републике Србије, говоре да у Србији свакога дана по једно дете оболи од рака.

Земља је потпуно затрована. Услед оштећења генетског материјала (у даљем тексту ДНК), постоји опасност да се из генерације у генерацију рађају деца са деформитетима. Свесно и вољно је почињен геноцид.

До недавно су политичари уз помоћ медија, а под притиском починилаца злочина, скривали истину од узнемирених грађана.

Храбри и одговорни лекари, научници, бивши официри, бивши политичари успели су да пробију зид ћутања, због добробити народа Србије, али и других народа у суседним земљама, који деле исту судбину.

Уранијумски пројектили су оружје за масовно уништавање

Када су САД-е у Вијетнамском рату користиле „Agent Orange“ (хербицид диоксин, коришћен за уништавање растиња – код нас познат као „наранџасти агенс“ или „црвени гас“) и напалмске бомбе, свет је био шокиран. То више није био рат, то је био масакр цивилног становништва и потпуно уништење природе. И након 50 година тамо се из генерације у генерацију рађају деца са високим степеном инвалидитета, дакле-рођена да би убрзо умрла. Упркос томе, од Вијетнамског рата, војна индустрија и индустрија за производњу атомског наоружања и даље јачају свој „бизнис“.

Сви ратови који су вођени након установљења правних норми на Нирнбершком Трибуналу (Нирнбершки принципи), сходно истима, су илегални и сваки је бивао већих размера, смртоноснији, назаднији и геноциднији.

То је случај и са ратом који је од стане УС-НАТО војске вођен на европском тлу, а против СР Југославије. Војска САД-а је уз прећутно одобравање осталих чланица НАТО пакта-укључујући и Немачку, користила оружје за масовно уништавање, које је предходно испробала у Заливском рату 1991. и у БиХ 1994/95. а то су уранијумски пројектили, са високим степеном радиоактивности и токсичности.

Нато је признао да је испалио 30.000 пројектила са осиромашеним уранијумом (у даљем ОУ).

Војска Србије помиње 50.000. Ради се о 10-15 тона осиромашеног урана.

Иако постоји обимна литература о овом ратном злочину на немачком, енглеском и српском језику, као и филмски материјал (филм „Deadly Dust“ – Смртоносна прашина), изнео бих још нека запажања. Због дугог процеса разградње, радиоактивности и токсичности отпад уранијумске и атомске индустрије, претежно изотопа ОУ-238, морао би бити дуже време складиштен у посебно обезбеђеним депонијама.

 

Да не би плаћали високе цене складиштења, радије су ОУ бесплатно уступали онима који су заинтересовани, нпр- војсци.

ОУ поседује карактеристике које су веома примамљиве војној индустрији. ОУ пројектили, развијани по немачкој технологији (Зигварт-Хорст Гинтер) због високе густоће металног урана (1,7 пута већу него олово) имају јаку пробојну моћ, и користе се за уништавање тенкова и подземних бункера. ОУ и сам спада у запаљиве материјале, те приликом пробијања тенковског оклопа гори, при чему на 3000 степени по Целзијусу ствара прашину уранијумових оксида ослобађајући високотоксичне и радиоактивне супстанце.

Честице ураноксида-аеросол-а чија величина се мери у нанометрима, кроз ваздух, воду као и ланац исхране доспевају у људски организам. У плућима се честице уранијумске прашине везују за црвена и бела крвна зрнца и продиру у остале органе, оштећујући ћелије мозга, бубреге и репродуктивне органе. На тај начин се у многим органима развија канцер и неповратно оштећује ДНК.

Јачина канцерогености ОУ је заснована на томе, што хемо и радиотоксичност делују синергично.

Кроз плаценту ОУ доспева до плода у материци, који такође бива угрожен. Могуће дугорочне последице су генетски дефекти код дојенчади, дечија леукемија, канцерогена обољења и оштећења бубрега.

Пошто честице ураноксида током сагоревања добијају карактеристике керамике, оне се не разлажу у води, него у таквом стању остају у организму и годинама шире радиоактивност.

Употребом уранијумских пројектила је свесно и вољно почињен геноцид

За биохемичара Албрехта Скота (Albrecht Schot) је употреба ОУ пример интервенције у стварању, која угрожава егзистенцију, и није само оружје против појединих држава, него против читаве планете. Познати немачки новинар и режисер Фридер Вагнер (Frieder Wagner), аутор филма „Deadly Dust“ („Смртоносна прашина“) назива уранијумске пројектиле оружјем за истребљење, а жртве овог смртоносног оружја „осуђеницима на спору смрт“.

Уранијумски пројектили су „перфектно оружје“ за масовно уништавање човечанства, што ће рећи за геноцид.

Конвенцијом Уједињених нација од 1948. год. геноцид је у међународном кривичном праву проглашен злочином који никада не застарева. Означен је као посебна намера да се на директан или индиректан начин припадници једне нације, расе, етничке или верске групе потпуно или делимично униште. Зато је окарактерисан као „јединствени злочин“ и најтежи злочин у Међународном кривичном праву – „злочин над злочинима“ (енгл. „crime of crimes“)

Аустралијска лекарка, специјалиста за атомско наоружање и мировна активисткиња Хелен Келдикот (Helen Caldicott) пише у својој књизи „САД-Нуклеарна опасност“ следеће: „Јасно је да је Пентагон много пре операције „Пустињска олуја“ (2. заливски рат 1991.г) био упознат са ризицима по здравље становништва у случају употребе уранијумске муниције. У многим војним извештајима се наглашава да уран-238 штетно делује на бубреге и плућа, изазива рак костију, обољења коже, доводи до неурокогнитивних сметњи, оштећења хромозома, узрокује рађање деце са деформитетима.“ (2003: 260)

Из овог разлога се ратови у којима су кориштени високотоксични и радиоактивни уранијумски пројектили, као и они у којима је свесно и вољно почињен геноцид могу окарактерисати као ратни злочин (укључујући и бомбардовање СР Југославије 1999.).

Према конвенцији УН против геноцида, обавезују се сви потписници уговора да казне оне који су починили геноцид, без обзира на то да ли су у питању чланови Влада, државни и јавни службеници или приватна лица.

Један велики тим састављен од адвоката и научника из Србије, Немачке, Француске, Италије, Русије, Кине, Енглеске и Турске тужи НАТО због тога што је, током рата против Србије 1999. бацао бомбе са ОУ.

Ова тужба ће помоћи свим народима који деле судбину Србије.

Агресивна канцерогена обољења у Србији попримају размере епидемије

Бомбардовање Србије трајало је 78 дана, 1031 војник је погинуо, 5173 војника и полицајаца је рањено, убијено је 2500 цивила, од којих су 78 деца, преко 6000 цивила је рањено. Осим пројектила са ОУ који садрже и високотоксичан плутонијум, употребљаване су и друге експлозивне материје и ракетна горива, као и одређена хемијска једињења која приликом експлозије ослобађају отровне материје, које узрокују канцерогена обољења. Стопа оболелих од канцерогених болести се повећава из године у годину.Такође расте број новорођенчади са деформитетима, као и број деце оболеле од леукемије.

Пре више од годину дана Друштво Србије за борбу против рака објавило је, да су студије показале да је услед употребе муниције са ОУ између 2001.г. и 2010.г. од 15.000 оболелих од рака, њих 10.000 је нажалост умрло. Председник друштва је радиолог и онколог, проф. др сц. мед. Слободан Чикарић.

Укупно је у овом временском периоду у Србији оболело 330.000 људи. Стопа смртности се од 1999. повећавала за 2,5 процента годишње.

Још 2013.г. проф. Чикарић је за лист „Блиц“ изјавио да се у Србији, иако је прошло 14 година од бомбардовања ОУ, очекује експлозија канцерогених обољења свих врста и облика. Имао је право.

Оштећења имуног система довело је до повећања инфективних обољења, тешких поремећаја функције бубрега и јетре, агресивне леукемије као и других канцерогених болести (често вишеструких), оштећења коштане сржи, генетски деформитети и компликације попут побачаја и превременог порођаја, као после чернобилске катастрофе.

Када се читају српске новине упада у очи велики број страница са читуљама, када се пролази кроз српска гробља, упада у очи велики број надгробних споменика са укуцаним годинама рођења и смрти, које говоре да покојник није дуго живео.

Можда би требало дописати „преминуо од последица тровања и зрачења ОУ“.

Велики број грађана Србије је годинама присуствовао патњама ближњих, оболелих од карцинома, и са стрепњом ишчекивао када ће се то и њима десити, што је стварало додатно психичко оптерећење. Понекад су и знали шта је узрок обољењу, па је зато била присутна стрепња и несигурност, што је појачавало стрес.

Нико од политичара у Србији као и у другим државама које су затроване ОУ (Блиски и Средњи исток), па ни у државама чланицама НАТО-а није нашао за сходно да становништву каже истину. Нису хтели, између осталог, да дозволе да дође до тужбе и захтева за одштету, хтели су да несметано наставе бављење овим смртоносним занатом.

Стрес, страхови и депресија слабе већ оштећени имуни систем, што доводи до појачане склоности ка инфекцијама. То показују резултати истраживања интердициплинарне истраживачке области – Психо-Неуро-Имунологије (ПНИ).

Становништво има право на истину

Да би могао да организује сопствени живот онако како жели, да одлучи да ли ће ступати у брак или не, да ли ће имати децу или не, сваки грађанин мора да реално процени економско, социјално и политичко стање у својој земљи. Али он то не може уколико истина надолазећим догађајима који могу озбиљно утицати на његов живот није реално представљена.

Зато је морална обавеза свих који су се сусретали са проблемом загађења земљишта-лекара, научника, новинара, контаминацијом погођених официра, војника и грађана, да стану уз своје грађане и изнесу им истину.

Уз то, идентитет једног народа се гради на знању сопствене историје и праву на истину. Историчари и остали научници као и представници народа (посланици) морају томе дати значајан допринос. Становништво не сме бити препуштено само себи. Потрага за истином и просвећивање становништва је такође политичка и свака друга обавеза за носиоце политичке и извршне власти. Они су одговорни за њено решавање, и ни у ком случају то не сме бити занемарено. Влада и Парламент морају се недвосмислено изјаснити и заузети став о томе, и то мора бити основ за све будуће активности. Како могу грађани да верују Влади или својим представницима у Парламенту, ако им не износе истину о проблемима који егзистенцијално дотичу и брину све њих?

Опрема: Стање ствари

(Сајт др Рудолфа Хензела)

Да не би плаћали високе цене складиштења, радије су ОУ бесплатно уступали онима који су заинтересовани, нпр- војсци.

ОУ поседује карактеристике које су веома примамљиве војној индустрији. ОУ пројектили, развијани по немачкој технологији (Зигварт-Хорст Гинтер) због високе густоће металног урана (1,7 пута већу него олово) имају јаку пробојну моћ, и користе се за уништавање тенкова и подземних бункера. ОУ и сам спада у запаљиве материјале, те приликом пробијања тенковског оклопа гори, при чему на 3000 степени по Целзијусу ствара прашину уранијумових оксида ослобађајући високотоксичне и радиоактивне супстанце.

Честице ураноксида-аеросол-а чија величина се мери у нанометрима, кроз ваздух, воду као и ланац исхране доспевају у људски организам. У плућима се честице уранијумске прашине везују за црвена и бела крвна зрнца и продиру у остале органе, оштећујући ћелије мозга, бубреге и репродуктивне органе. На тај начин се у многим органима развија канцер и неповратно оштећује ДНК.

Јачина канцерогености ОУ је заснована на томе, што хемо и радиотоксичност делују синергично.

Кроз плаценту ОУ доспева до плода у материци, који такође бива угрожен. Могуће дугорочне последице су генетски дефекти код дојенчади, дечија леукемија, канцерогена обољења и оштећења бубрега.

Пошто честице ураноксида током сагоревања добијају карактеристике керамике, оне се не разлажу у води, него у таквом стању остају у организму и годинама шире радиоактивност.

Употребом уранијумских пројектила је свесно и вољно почињен геноцид

За биохемичара Албрехта Скота (Albrecht Schot) је употреба ОУ пример интервенције у стварању, која угрожава егзистенцију, и није само оружје против појединих држава, него против читаве планете. Познати немачки новинар и режисер Фридер Вагнер (Frieder Wagner), аутор филма „Deadly Dust“ („Смртоносна прашина“) назива уранијумске пројектиле оружјем за истребљење, а жртве овог смртоносног оружја „осуђеницима на спору смрт“.

Уранијумски пројектили су „перфектно оружје“ за масовно уништавање човечанства, што ће рећи за геноцид.

Конвенцијом Уједињених нација од 1948. год. геноцид је у међународном кривичном праву проглашен злочином који никада не застарева. Означен је као посебна намера да се на директан или индиректан начин припадници једне нације, расе, етничке или верске групе потпуно или делимично униште. Зато је окарактерисан као „јединствени злочин“ и најтежи злочин у Међународном кривичном праву – „злочин над злочинима“ (енгл. „crime of crimes“)

Аустралијска лекарка, специјалиста за атомско наоружање и мировна активисткиња Хелен Келдикот (Helen Caldicott) пише у својој књизи „САД-Нуклеарна опасност“ следеће: „Јасно је да је Пентагон много пре операције „Пустињска олуја“ (2. заливски рат 1991.г) био упознат са ризицима по здравље становништва у случају употребе уранијумске муниције. У многим војним извештајима се наглашава да уран-238 штетно делује на бубреге и плућа, изазива рак костију, обољења коже, доводи до неурокогнитивних сметњи, оштећења хромозома, узрокује рађање деце са деформитетима.“ (2003: 260)

Из овог разлога се ратови у којима су кориштени високотоксични и радиоактивни уранијумски пројектили, као и они у којима је свесно и вољно почињен геноцид могу окарактерисати као ратни злочин (укључујући и бомбардовање СР Југославије 1999.).

Према конвенцији УН против геноцида, обавезују се сви потписници уговора да казне оне који су починили геноцид, без обзира на то да ли су у питању чланови Влада, државни и јавни службеници или приватна лица.

Један велики тим састављен од адвоката и научника из Србије, Немачке, Француске, Италије, Русије, Кине, Енглеске и Турске тужи НАТО због тога што је, током рата против Србије 1999. бацао бомбе са ОУ.

Ова тужба ће помоћи свим народима који деле судбину Србије.

Агресивна канцерогена обољења у Србији попримају размере епидемије

Бомбардовање Србије трајало је 78 дана, 1031 војник је погинуо, 5173 војника и полицајаца је рањено, убијено је 2500 цивила, од којих су 78 деца, преко 6000 цивила је рањено. Осим пројектила са ОУ који садрже и високотоксичан плутонијум, употребљаване су и друге експлозивне материје и ракетна горива, као и одређена хемијска једињења која приликом експлозије ослобађају отровне материје, које узрокују канцерогена обољења. Стопа оболелих од канцерогених болести се повећава из године у годину.Такође расте број новорођенчади са деформитетима, као и број деце оболеле од леукемије.

Пре више од годину дана Друштво Србије за борбу против рака објавило је, да су студије показале да је услед употребе муниције са ОУ између 2001.г. и 2010.г. од 15.000 оболелих од рака, њих 10.000 је нажалост умрло. Председник друштва је радиолог и онколог, проф. др сц. мед. Слободан Чикарић.

Укупно је у овом временском периоду у Србији оболело 330.000 људи. Стопа смртности се од 1999. повећавала за 2,5 процента годишње.

Још 2013.г. проф. Чикарић је за лист „Блиц“ изјавио да се у Србији, иако је прошло 14 година од бомбардовања ОУ, очекује експлозија канцерогених обољења свих врста и облика. Имао је право.

Оштећења имуног система довело је до повећања инфективних обољења, тешких поремећаја функције бубрега и јетре, агресивне леукемије као и других канцерогених болести (често вишеструких), оштећења коштане сржи, генетски деформитети и компликације попут побачаја и превременог порођаја, као после чернобилске катастрофе.

Када се читају српске новине упада у очи велики број страница са читуљама, када се пролази кроз српска гробља, упада у очи велики број надгробних споменика са укуцаним годинама рођења и смрти, које говоре да покојник није дуго живео.

Можда би требало дописати „преминуо од последица тровања и зрачења ОУ“.

Велики број грађана Србије је годинама присуствовао патњама ближњих, оболелих од карцинома, и са стрепњом ишчекивао када ће се то и њима десити, што је стварало додатно психичко оптерећење. Понекад су и знали шта је узрок обољењу, па је зато била присутна стрепња и несигурност, што је појачавало стрес.

Нико од политичара у Србији као и у другим државама које су затроване ОУ (Блиски и Средњи исток), па ни у државама чланицама НАТО-а није нашао за сходно да становништву каже истину. Нису хтели, између осталог, да дозволе да дође до тужбе и захтева за одштету, хтели су да несметано наставе бављење овим смртоносним занатом.

Стрес, страхови и депресија слабе већ оштећени имуни систем, што доводи до појачане склоности ка инфекцијама. То показују резултати истраживања интердициплинарне истраживачке области – Психо-Неуро-Имунологије (ПНИ).

Становништво има право на истину

Да би могао да организује сопствени живот онако како жели, да одлучи да ли ће ступати у брак или не, да ли ће имати децу или не, сваки грађанин мора да реално процени економско, социјално и политичко стање у својој земљи. Али он то не може уколико истина надолазећим догађајима који могу озбиљно утицати на његов живот није реално представљена.

Зато је морална обавеза свих који су се сусретали са проблемом загађења земљишта-лекара, научника, новинара, контаминацијом погођених официра, војника и грађана, да стану уз своје грађане и изнесу им истину.

Уз то, идентитет једног народа се гради на знању сопствене историје и праву на истину. Историчари и остали научници као и представници народа (посланици) морају томе дати значајан допринос. Становништво не сме бити препуштено само себи. Потрага за истином и просвећивање становништва је такође политичка и свака друга обавеза за носиоце политичке и извршне власти. Они су одговорни за њено решавање, и ни у ком случају то не сме бити занемарено. Влада и Парламент морају се недвосмислено изјаснити и заузети став о томе, и то мора бити основ за све будуће активности. Како могу грађани да верују Влади или својим представницима у Парламенту, ако им не износе истину о проблемима који егзистенцијално дотичу и брину све њих?

Извор: Сајт др Рудолфа Хензела  / "Стање ствари"

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 79 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.