header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Ко нам руши Цркву: XX издање
Ко нам руши Цркву: XX издање Штампај Е-пошта
субота, 16 децембар 2017

Поштована редакцијо, читаоци:

Уз велико поштовање према сајту, уредницима, сарадницима и читаоцима, решила сам да напишем пар редова са искреном надом да се моје речи неће узимати у негативном смислу или као, не дај Боже, критика.

У последње време читамо много текстова о томе ко нам руши цркву. Иако су коментари у овим текстовима махом евидентно тачни, споља гледано, ипак сматрам цела прича може лако да се сведе на то као кад доктор покушава да лечи последицу болести а не сам узрок.

Ако су неке владике и свештеници лоши – а (не судећи него расуђујући) јесу, који је разлог и како смо до свега овога дошли? Није ли због наших небројаних грехова које ни не помишљамо да окајемо? Не заслужујемо ли такве „духовне вође“ будући слаби у вери и млаки? Није ли то попуштено по промислу како је пророковано за крај света? Саблазни морају да дођу али тешко оном кроз кога дођу!

Многи се поводе идејом пророчанства о руском цару који долази али мало је оних који схватају да Ако се народ покаје, Бог ће послати цара да нас укрепи пред крај света. А шта ако се не покајемо? И, ко то позива народ на покајање? Како ће се народ покренути на покајање кад га нико не позива, не буди, не учи. Мислим да сам од себе не може. Или врло тешко или само ако се сам Бог умеша у ток историје својом бескрајном љубављу.

Уз пут смо склони да мудрујемо о екуменизму а не питамо се колико смо ми сами заправо правоверни и Православни. Да ли смо способни да сами препознамо како нам се екуменизам подмеће или морамо добро да читамо и памтимо шта је то неко запазио како се мења литургија и на која места да обратимо пажњу? Потпуно се слажем ако сте слушали мати Ирину шта каже на ову тему. Да ли смо свесни да као народ више „знамо“ о томе „шта се ваља а шта се не ваља“ него што знамо како црква заиста прописује да се слави слава или сахрањује. Да ли после причешћа идемо у миру своме дому или одмах почињемо кафенисање и критику политичара? Заборависмо савет Светог Серафима: спаси себе па ћеш спасити и хиљаду других око себе. Можда грешим, али ми се чини да смо увек мање самокритични према себи а више критички према другима. И увек је неко други крив а од себе не полазимо.

Ко нам руши цркву? На жалост, ми сами.

Не замерите што одлучих да поделим ових неколико редова са вама и праштајте!

 

Сестра М.

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.