header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Ко нам руши Цркву: XX издање
Ко нам руши Цркву: XX издање Штампај Е-пошта
субота, 16 децембар 2017

Поштована редакцијо, читаоци:

Уз велико поштовање према сајту, уредницима, сарадницима и читаоцима, решила сам да напишем пар редова са искреном надом да се моје речи неће узимати у негативном смислу или као, не дај Боже, критика.

У последње време читамо много текстова о томе ко нам руши цркву. Иако су коментари у овим текстовима махом евидентно тачни, споља гледано, ипак сматрам цела прича може лако да се сведе на то као кад доктор покушава да лечи последицу болести а не сам узрок.

Ако су неке владике и свештеници лоши – а (не судећи него расуђујући) јесу, који је разлог и како смо до свега овога дошли? Није ли због наших небројаних грехова које ни не помишљамо да окајемо? Не заслужујемо ли такве „духовне вође“ будући слаби у вери и млаки? Није ли то попуштено по промислу како је пророковано за крај света? Саблазни морају да дођу али тешко оном кроз кога дођу!

Многи се поводе идејом пророчанства о руском цару који долази али мало је оних који схватају да Ако се народ покаје, Бог ће послати цара да нас укрепи пред крај света. А шта ако се не покајемо? И, ко то позива народ на покајање? Како ће се народ покренути на покајање кад га нико не позива, не буди, не учи. Мислим да сам од себе не може. Или врло тешко или само ако се сам Бог умеша у ток историје својом бескрајном љубављу.

Уз пут смо склони да мудрујемо о екуменизму а не питамо се колико смо ми сами заправо правоверни и Православни. Да ли смо способни да сами препознамо како нам се екуменизам подмеће или морамо добро да читамо и памтимо шта је то неко запазио како се мења литургија и на која места да обратимо пажњу? Потпуно се слажем ако сте слушали мати Ирину шта каже на ову тему. Да ли смо свесни да као народ више „знамо“ о томе „шта се ваља а шта се не ваља“ него што знамо како црква заиста прописује да се слави слава или сахрањује. Да ли после причешћа идемо у миру своме дому или одмах почињемо кафенисање и критику политичара? Заборависмо савет Светог Серафима: спаси себе па ћеш спасити и хиљаду других око себе. Можда грешим, али ми се чини да смо увек мање самокритични према себи а више критички према другима. И увек је неко други крив а од себе не полазимо.

Ко нам руши цркву? На жалост, ми сами.

Не замерите што одлучих да поделим ових неколико редова са вама и праштајте!

 

Сестра М.

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.