header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Велики повратак Григорија Божовића Штампај Е-пошта
недеља, 17 децембар 2017

 АНДРИЋ ЦИТИРА „НЕКОГ“        

Када је говорио о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли, Андрић је истакао да је ''Његош прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, 'Јеремија Косова'''. Драгиша Бојовић тим поводом каже:“Очигледно је да је тај ''неко'' Григорије Божовић и да се Андрић присећа његових речи да Његош ''није само највећи за Косовом Јеремија''», који је Божовић употребио у свом тексту на насловници «Политике» 18. септембра 1925, поводом преноса костију владике Рада у обновљену ловћенску капелу.

Али, ко је био писац кога су назвали«косовски Андрић»? 

ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ  

Григорије Божовић,  син Ибарског Колашина, оне области која је, вековима, била на стражи Србства, и која се, око Косовске Митровице, донедавно бранила барикадама, родио се у породици проте Вукајла Божовића, храброг борца у слободарским акцијама од националног значаја. Божовићи су, иначе, поколењима били србски попови, кнежеви и учитељи.                                         

Основну школу Григорије је завршио у Колашину, Богословско-учитељску школу у Призрену, а студирао је на Духовној академији у Москви. Од 1898. до 1913. био је просветни и национални радник у Призрену и Битољу. За време Првог светског рата, аустроугарски окупатор га је држао у интернацији. Био је посланик у Уставотворној скупштини 1920. и Народној скупштини Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.              

Прве радове објавио је у „Цариградском гласнику” и „Голубу”. Касније је сарађивао у „Новој искри”, „Српском књижевном гласнику”, „Делу”, „Мисли, итд. Био је сарадник и уредник „Политике”. Стрељан је у Београду 1945. године, због „четништва“ и „колаборације“ са италијанским окупатором у Пљевљима, где је објавио, формално потписан као уредник, неколико чланчића у локалном „Пљеваљском гласнику“. (Док су сарадници, па и уредници, усташких новина, попут Густава Крклеца, избегли такву судбину. ) У ствари, Божовић је новим властима сметао као „србски националиста“. Његов син Браторад, у то време припадник Прве пролетерске бригаде, касније је сведочио: ''Моји закључци данас су јасни: ничег озбиљног није могло бити због чега је мој отац стрељан. Његова ликвидација је коначно одлучена у вишим партијским круговима. Некоме је сметало то што је био национални лидер косовског краја  (па као такав није могао послужити интересима дневне политике за тај део земље). Григорије је некоме био кост у грлу. Нисам далеко од помисли (а немам непобитне, писане доказе) да је у томе значајну улогу одиграла 'кухиња' Ђилас - Зоговић.''

    Решењем Окружног суда у Београду од 4. априла 2008. године Григорије Божовић је рехабилитован, а пресуда Војног суда Команде града Београда од 29. децембра 1944. године проглашена је неважећом.      

Због тога што је увршћен међу „народне непријатеље“, Божовић је био скрајнут са обзорја србске културе иако су његове вредности уочили још великани попут Јована Скерлића и Слободана Јовановића, а Станислав Винавер је поручио читалаштву, далеке 1924, да је „дужност целокупне читалачке публике да се најзад истински обавести о лепоти и слави и јаду свога крвавога и ропскога Југа, и то не из фалсификованих и отужних извора, већ на моћноме и бистроме врелу које му је, својом књигом, у досад недоступноме кршу, створио г. Гр. Божовић”.               

После 1945, Божовићем се међу првима бавио Гојко Тешић, који је, почетком деведесетих, приредио његова изабрана дела. Завод за уџбенике Београд објавио је, 2016, Сабрана дела Григорија Божовића, у два тома, на више од 2.600 страна. Књиге је за штампу приредио Јордан Ристић. У првом тому, у две књиге, изашле су приповетке, а у другом, у четири књиге, путописи.

ДАНАШЊА РЕЧ О БОЖОВИЋУ

Драгоцени зборник посвећен рецепцији Божовићевог дела објављен је, под насловом „Поетика Григорија Божовића“, у издању Филозофског факултета Универзитета у Приштини у Косовској Митровици, такође прошле године. Подељен у три целине,  („Књижевност“, „Језик“, „Педагогија, социлогија, историја“), са Библиографијом радова о животу и раду Григорија Божовића (ауторке Јована Д. Бојовић Манић и Снежана Бојовић ), овај зборник непорециво доказује да је велики приповедач и путописац један од најзначајнијих наших књижевника прошлог столећа.                        

Тако је Иван Чарота, оснивач катедре за србистику на Универзитету у Минску и познати преводилац србске књижевности на руски и белоруски, у зборнику указао да, иако Божовић пише живо, снажно, па чак и „кинематографски“, он врхунске књижевне ефекте не постиже спољашњом живописношћу, него дубином психолошке анализе и суочавањем са унутрашњим конфликтима својих јунака. У огледу Данице Андрејевић о женским ликовима у Божовићевом делу упућује се на драгоцену чињеницу: србски писац никад није био, у свој вилајет заточени, шовен, него је, свечовечански осетљивог пера, умео да опева и част и бол Другог, пре свега патријархалних Арбанаса. Тако је, на пример, у приповеци „Мајка“, у којој арбанашка мати што су јој муж и синови погинули у обрачуну са жандармима Краљевине СХС оплакује не само њих, него и једног младог жандарма, Словенца, који је такође настрадао у борби :“Лежиш овде у туђини, у муци, далеко од своје куће, од својега гробља, далеко од сестара и рођака, далеко од завичаја./…/У, како си диван као уписана лепота, као срндаћ, као змај. А, беса нека ти је: позвала бих срца свих уцвељених мајки на овом свету да ти заридамо издан бујне главе…Но, путуј у миру, сине! Изговарам ти ту реч уместо твоје мајке! Куку мени за тобом прво, па за мојим синовима!“                        

Јасмина Ахметагић, у огледу „Григорије Божовић и Иво Андрић“ објављеном у „Поетици Григорија Божовића“, пореди Божовићеву причу о Стрику Долгачу, комити и убици у име ослобођења Србства, и Андрићеву прозу о вечно тмурном јунаку и крволоку Мустафи Маџару, који подлеже садржајима сопственог несвесног. Ова ауторка је, иначе, написала незаобилазну студију „Невидљиво збивање / Православна духовност у прози Григорија Божовића“, у којој истиче:“У Божовићевој прози је присутна и актуелизација Аврамовог жртвовања Исака, књиге о Јову, јеванђеоске трагике кроз понављање архетипа жртвовања, косовског мита, који својом централном опозицијом сакрално/световно кореспондира са новозаветном причом; страдање његових јунака, усред духовне и етичке нефлексибилности, на трагу је новозаветне истине./…/И мада критика указује да он изједначава нацију и веру, тачно је рећи да су то чинили његови јунаци, док је аутор, упркос експлицитном исказу да је  национализам за њега вера, ако судимо по ономе што је у делу завештао, у томе видео догму и извор зла“.            

То показује и Бојан Т. Чолак, у огледу о слици Турака у Божовићевој збирци прича „Из Старе Србије“. Иако писац непрестано сведочи о тлачењу хришћанске раје од стране муслиманских господара, Чолак истиче да је књига „Из Старе Србије“ „прожета идејом хрићанско – муслиманске толеранције и образовања хумане, сложне универзалне заједнице“.

Новим истраживањима најзад је укинута духовна смртна пресуда коју је Божовићу донео комунистички комесар у књижевности, Ели Финци, у „Енциклопедији Југославије“:“У своме делу, које у основи представља низ монотоних ваијација на једну те исту тему, износио је патријархалне обичаје и чудне нарави, примитивних, заосталих крајева, приказивао муслимански, арбанашки, македонски живаљ, величао древне српске (углавном православне) церемоније и ритуале са конвенционално – конзервативноих позиција, чак са неприкривеном велокосрпком тенденцијом и монархистичким ставом“.        

ДРАГОЦЕНА КЊИГА ВЕЛИКОГ ПОВРАТНИК

Једно од најуверљивијих књижевних сведочанстава великог повратника Григорија Божовића је саборник под насловом „На хаџилуку/ Путописи и приче о храмовима и духовницима“, коју је 2016. објавио Службени гласник, а приредио и предговором снабдео стручњак за нашу средњовековну књижевност, професор др Драгиша Бојовић, уредник реномираног научног часописа „Црквене студије“ и, што није неважно, земљак Григорија Божовића. Књига се састоји од два дела -  „О храмовима“ и „О духовницима“. Пред нама се ређају слике Грачанице, Дубоког Потока, Црне Ријеке, Каленића, Студенице, Жиче, Љубостиње; ту су и Дајбабе, Морача, пљеваљска Тројица. Божовић се, својим путописима, јавља и из Босне, од Озрена до Тавне и Рмња. Стиже и у Книнску Крајину, па поглед баца ка Светом Прохору Пчињском, Леснову, Осогову. Затим даје портрете наших свештеника, калуђера и владика, али и светих подвижница, попут Стојне Девичке, чија молитва је блажила угњетену рају и чије су се оштре речи дивљи Арбанаси плашили као грома.

 У  предговору за саборник „На хаџилуку“, Драгиша Бојовић истиче  да се Божовић није бавио сувим описивањем онога што је видео и чуо, него је, као танани песник у прози, долазио и до чудесних визија које су кадре да оживе описану прошлост. Тако је овај мајстор речи насликао славног Рада Неимара како гради Каленић:А он, песник и пророк, забринут и остављен, загњурио се у своје Богом дане дубине да с белим образом отпева лабудову песму, и своју и српскога неимарства. Донео однекле погодне масне иловаче, па док су работници довозили велико камење и каменари га тесали, он, скрајнут под оближњи храст, на уздигнутој полици почео прстима и дашчицом да из иловаче ваја ту своју песму, да уобличава замишљен храм. Тек кад је са овим био готов, он је насред данашње порте размерио основе и наредио да отпочне грађење, загледајући како се сваки камен меће и како је исклесан.“

Божовић, сведочећи „са седла и самара“ (наслов његове  збирке путописа), тугује над нашим запуштеним светињама и олтарима, које треба обновити, да не посрну и не пропадну до краја. Устаје против немара као против светогрђа. Уз то, по Драгиши Бојовићу, „није Божовић само овековечио здања, он је сведок живе вере православне.“ Путописац среће смирене и кротке старице из врањског краја, описује душевност и доброту босанског православца, подсећа на наша мучеништва у Старој Србији. Његови свештеници и монаси су, осим ретких изузетака, часни људи и прегаоци духовног и националног узмаха. Они носе крст свога народа и бране његове светиње, крстом и мачем. Ипак, попут свештеника Дејана из приче „Чудни подвижник“, они и приносе покајање за крв коју су пролили, макар у борби са зулумћарима.Они знају да је тешко, али часно, бити П(астир)О(ваца)П(равославних).                               

СВЕДОК НАШЕГ РЕЛИГИОЗНОГ АКТА 

Што се добрих архијереја тиче, и за њих Божовић има праведну, а господску, реч. Бојовић уочава да се велики писац диви будућем Светом Николају Охридском и Жичком: У Охриду је Николај Велимировић преживео свој коначни прелом./…/Од гласитога, много помоднога прелата са најружичастијим изгледима постао је тајанствени смиреник. Први беседник земље, спустио је глас да га мали схвате а не да му се диве. Редак уметник, писац изграђена китњаста слога отурио је на страну велике књижевне прохтеве и пише обичне омилије за народ. Дубоки философ спустио се да проучи ону неупадљиву науку народа и краја, на којој се држи живот, држи снага нације за њено обнављање у свој свеструкости његовој.“ За владику призренског Серафима каже да је постао поштован у Призрену, да му верници истински изговарају свети владико. То је, сведочи Григорије Божовић, несумњив доказ његове потврдности и част иначе гласитом месту његова рођења. Јер је одиста у Призрену тешко бити признат, а још теже стећи глас добра владике.         

Руски философ Иван Иљин говорио је да сваки народ има свој „религиозни акт“ – начин на који доживљава Бога и живи својом вером. То је оно што је код нас Владика Николај звао светосављем - „православљем србског стила и искуства“. Књига „На хаџилуку“ показује да је Григорије Божовић био један од најбољих познавалаца србског религиозног акта, и да је, како истиче Драгиша Бојовић у предговору, заслужио велики помен у Цркви Светог Саве, коју је тако волео и разумео.  

А једног дана, када Србија поново буде сасвим слободна, Григорије Божовић ће, после великог повратка у србску књижевност, ући и у ђачку лектиру. Да наша деца знају да су са Косова и да потичу од Кнеза Лазара и његових саподвижника.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у Печату 8. децембра 2017.                                                                                           

Последњи пут ажурирано ( недеља, 17 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.