header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Непознати господин Штампај Е-пошта
понедељак, 18 децембар 2017

 Испричаћу један доживљај који се догодио у Приштини нашем тадашњем кућевласнику, који је у дугим зимским ноћима седео са мојим оцем и причао о свему и свачему. Ја сам као дете први пут дошао у варош са села 1925. и уписао се у први разред Гимназије у Приштини. Као дете, слушао сам сваки њихов разговор па и ову исповест нашег газде, деда Димитрија кројача:

“... После рата, годину, две, беше добро. Посао је ишао. Зарада прилична. Али једне јесени код мене поче нешто назад. Нема посла. Код других и некако, код мене никако. Слава за славом, иде Свети Никола, Божић се приближава, а муштерија слабо. Ниоткуд динар да дође. На два дана пре Светог Николе враћам се из вароши кући. Уз пут размишљам: шта да радим? Како ћу славу, Светог Николу да дочекам? Дођем кући, отворим врата од собе и видим своју жену са децом око мангала са распаљеним ћумуром, греју се и кувају нешто. Некако ми сви тмурни, невесели. Викнем мало у збиљи, мало у шали:

- Ајде, шта чекате? Што не чистите? Слава иде. Ајде, одмах сви на посао. Поњаве, јастуке, рогоз напоље - и истресите прашину. Собу опајајте, изветрите. Да буде чисто до довече. Имало-немало, слава мора да се слави.

Жена ме погледа мало чудно и нареди шта ће које дете да ради, а ја изађох на степениште и седох. Размишљам: шта сад? Где новац да нађем? Касније уђох у собу. Деца као деца - дигла прашину. Све изнели у предсобље, које је прилично велико. Само икону Светог Николе нису изнели. Рекох им:

- А што ову икону не изнесосте?

Узмем је ја, прекрстим се и кажем:

- Свети Никола, буди задовољан ако те са сољу и хлебом дочекам.

Пољубих је и изнесох и оставих на сигурно место. Опет изиђем напоље, али куда? У том, трже ме лупање звекира на капији. Приближим се и назрем кроз разређене даске неког непознатог, лепо обученог човека. Отворим и видим: непознат човек! Питам га:

- Кога тражите, господине?

- Димитрија, шнајдера тражим! Да ли си то ти, Димитрије?

- Ја сам, одговорих му с поштовањем.

- Дошао сам код тебе, одговори непознати господин, да ми сашијеш пар одела. Можеш ли? То ће ми требати за идућу суботу.

- Како да не могу, господине. Одмах ћемо отићи у чаршију, у мој дућан, да узмем меру и да изаберете штоф какав желите. Пођох кући да узмем капут, кад ће он мени:

- Знаш Димитрије, ја немам времена да идем у варош. Журим неким послом. Узми ти овде меру, а штоф узми црн, јер ми је потребан за празничне дане.

- Добро, господине, како ви желите!

Узмем му меру и кажем да дође на пробу, не ове већ идуће суботе. Он се сложи и изађох с њим да га испратим, и да му напоменем да да нешто пара унапред, јер немам ни динара за хлеб, а камо ли за цео пар одела. Одлучих се најзад и рекох:

- Молим вас, немојте се љутити, али ја немам пара. Ако је могуће... Ту ме он пресече и рече:

- Колико ти треба?

- Па, колико дате, рекох ја молећиво.

- Непознати извади кесу од коже и даде ми пет златних лира. По ондашњем кретању, лира се могла купити за 400-450 дин. Узех ја лире, а он ме упита:

- Је ли довољно, Димитрије?

- Уха, рекох ја, бин берићет врсн, што у преводу значи: Хиљаду пута да ти се врати.
Испратих непознатог доброг човека и вратих се у собу, дозивајући децу по имену:

- Видо, Слободане, узмите зембил и хајдете са мном у варош.

Деца се спремише овлаш, и са зембилом у руци, једно с једне, друго с друге стране мене, пођосмо. Купио сам шећера, бомбона, зејтина, брашна, тамњана, свећу и др. Деци ципелице, жени шамију. Сваком по нешто. Сутрадан повечерје. Гости долазе. Дан славе свечан. Другог дана већином старе жене и деца долазе.

Слава прође лепо. Сада на посао, Димитрије! Узмем штоф, скројим и сашијем, па чекам на пробу. Дође субота, господина нема. Недеља, нема га. Са сином наизменично дежурамо тако недељу дана, две, три недеље. Бринемо се: сигурно му се нешто догодило. Најзад, престадосмо да дежурамо у радњи. Прођоше два месеца, три, пола године. Њега нема, па нема. Најзад се одлучих и одох у наш еснаф и све испричах и затражих да ме они саветују шта да радим са оделом. Најстарији еснафлија, знајући моје стање, рече:

- Слушај, Димитрије, продај то одело, а ако он дође, ти реци да си га нама дао и надокнадићемо му све, а ако жели и ново да му сашијемо.

Тако и учиних. До дана данашњега тај се непознати добри човек не јави, а многе моје еснафлије, кад су чуле све ово, говорили су ми:

- Е, Диме, Диме, то ти се јавио Свети Никола, нико други.

Заиста Бог долази у помоћ кад изгубимо сваку наду, а од куда долази непознато нам је.

 

Вој. Јоцић (1968)

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.