header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Чудо Свете Петке Изворске Штампај Е-пошта
петак, 22 децембар 2017

 Девојка Даница Грљановић, ћерка Ђорђа Грљановића из Бигренице, имала је 17 година када се навелико спремала за удају. Неуморно је радила на спремању ствари за удају, шила, везла и штрикла сваког дана, не гледајући на празнике и недеље.

- Не само она, него и ми остали укућани нисмо знали ни за пост, ни за православну веру, ни за цркву; трудили смо се само за оно што се види, а оно што се не види и што је најпотребније за душу то нисмо знали – прича отац Даничин, Ђорђе.

Даница је била вредна девојка, али без вере у Бога, као и њен отац и мајка, деда и баба и сви остали.

У мају 1962. Даница оде код своје комшинице Руже на седељку, ради плетења девојачке спреме. Ту су радиле до неког доба, а касно ноћу Даница се врати кући и легне потпуно здрава да спава. Ујутро, кад се пробудила, имала је шта да види: на левој су јој се руци прсти савили у длан и не може да их исправи.

Даница је постала неизмерно тужна, али и сви ми укућани, и њен момак Стево. А она своју руку не осећа, целу, од рамена до шаке, као да и није њена. Сви смо се нашли у ужасу. Ја, отац Даничин, као и сви укућани, почели смо да смирујемо Даницу, говорећи јој да се не секира, јер ће лекар, кажемо, да излечи руку, па ће бити као што је и била. Кад смо је одвели лекару, он гледа руку и каже да је то парализа, да прети опасност да пређе и на другу руку.

Почели су да је лече. Прође месец дана, а рука се све више суши, прође два месеца и рука поче да смрди, страшно је смрдела, прође три месеца, рука поче да губи боју и постаде сасвим тамна и сва трулежна. Лекари затим донеше одлуку да се рука сече до рамена и да јој се намести протеза. А ја, као отац, нисам хтео ни да чујем за то. После тога лекари су казали да они њу отпуштају, јер су све могуће лекове употребили, тако да је са њихове стране са лечењем завршено.

Саката Даница оста неизлечена. Једино је могла да чува свиње. Узме прут у десну руку, а леву сакрије да не виде људи како ружно изгледа, а и смрди неподношљиво. Тугује Даница за својом руком, јер види да остаде саката целог живота.

Прође доста времена, а лека ниоткуд. Многи су предлагали да иде у бању или да користи неке друге лековите воде и траве, али за мене су све то биле басне, које нисам прихватио.

Једна баба из наше фамилије препоручи нам да идемо у цркву и то у Раваницу, у Манасију и у Св. Петку. Да умесимо три колача и сваки колач да забележимо и наменимо за по један манастир, а Даница да изабере један од три колача. Па који изабере, у тај и да идемо. Пошто је Даница чувала свиње, мајка њена, пре него што је ујутро пустила свиње на пашу, рекла јој је да иде у кухињу и да узме један колач. Даница је тако и урадила, а кад је отишла, каже ми Ружа, њена мајка, да је наша ћерка узела од Свете Петке, што значи да ће Света Петка да излечи нашу ћерку.

Ја, грешни отац Даничин, свим срцем сам прихватио да идемо у Св. Петку, иако нисам знао ни за Бога ни за цркву.

Увече кажем ћерки да ћемо рано ујутру ићи у манастир Св. Петке да тамо лечи своју руку. Она, кад је чула, толико се обрадовала, као да је предосећала да смо пронашли правог лекара.

Тако ћерка и ја одосмо на Св. Петку на јутарњу Литургију. Кад смо стигли у зору, код црквених врата сретне нас свештеник, о. Лазар, а ми му кажемо зашто смо дошли и замолимо га да види њену руку. Кад је видео, пита нас да ли смо били код лекара? Ја кажем да смо били и да су лекари казали да нема вајде такву руку лечити, јер је прешла у распадање. Када сам од лекара то чуо, а будући да сам био убеђен сто посто да ће излечити моју ћерку, изгубио сам веру у све на овом свету, али, онда још нисам веровао у милога Бога истинитога.

Казао сам свештенику: „Ево, сад сам дошао у цркву да тражим лек за своју ћерку.“ А свештеник ми каже: „То су твоји греси пали на твоју ћерку.“ Ја сам му одговорио: „Грешан сам од главе до пете.“ Свештеник ми онда каже: „Ако се покајеш, добићеш од Бога шта желиш“, и оде у цркву да почне службу. Затим долазе две монахиње у цркву, а ја и њима покажем руку ћерке и испричам све. Оне нам рекоше да уђемо и ми у цркву и да лепо станемо: мушкарци са десне, а жене са леве стране. Напоменуле су нам и нагласиле да не излазимо из цркве за време службе: без обзира шта нас снађе морамо да претрпимо, јер није добро да се излази за време службе. Чим сам ушао у цркву, осетих мучнину, и немоћ и неки терет, не могу да дишем, боле ме леђа, ноге, раме, врат, стомак ми се надуо, душа да ми изађе, хоћу да умрем, али сам чврсто одлучио да не излазим из цркве за време службе, па ако умрем, нека умрем у цркви.

Кад се завршила служба, изашао је свештеник са крстом у руци и почео да дели неки хлеб – ја не знам ни шта је то. И каже, ко није ништа јео нека изволи да узме. Како нисам ништа јео, једва сам чекао да узмем тај хлеб, да би ми било мало лакше, али једва сам се померио с места, пришао и с напором узео, ставио у уста и једва, једва прогутао. Душа хоће да ми изађе, и кад сам напокон прогутао, осетих како ми се неки терет, попут воденичног камена, скиде с леђа. Одједном постадох весео као што раније никад нисам био.

После тога, о. Лазар нам је казао да идемо на бунар Св. Петке и да се тамо умијемо, а када се вратимо, да дођемо на ручак код њих. И ми смо прихватили са радошћу и ручали посни ручак: црни хлеб, пасуљ и салату, јер је био петак.

И ћерка и ја смо тада добили неко изванредно расположење и олакшање од те наше туге и невоље. Када смо стигли кући, сви нас укућани питају – како смо се провели у манастиру? Ми им испричамо све по реду. Ја и ћерка Даница смо и даље остали расположени, а остали укућани, мој отац и мајка, жена Ружа, син Драгољуб, који је тада имао 15 година, остали су тужни као што су и били. У томе паде и ноћ и дође време за спавање.

Ујутру, када је Даница устала имала је шта и да види. Рука јој потпуно оздравила као што је била и пре, само је на длану остало удубљење где су били притисли скупљени прсти. Сада Даница има две руке и сви смо сада весели.

Ја, грешник, посебно сам весео, јер видим да је Црква наша помоћница и да Бога има. И тако почнем из дана у дан да трагам за вером православном, да купујем побожне књиге и да читам. Затим сам купио Житија Светих и сва сам их прочитао. Хвала Господу Исусу Христу што је дао да остало време живота довршим у манастиру. За мене је овај свет као ђубре, пепео и пучина. Никакава земаљска лепота и богатство не привлаче ме, нити нешто материјално, само духовно, ништа земаљско, само небеско, где треба душа да иде. Амин.

 

Чудо се догодило 1962. године, а ово је писао о. Георгије из манастира Раванице, некада Ђорђе Грљановић из Бигренице, Даничин отац

 

Преузето из књиге „Чуда Божија у XXИ веку“, Образ светачки, Београд 2017. 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.