header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Артур Нобл: НАТО – оруђе европског неофашизма и папино „благословено ћутање“ Штампај Е-пошта
недеља, 24 децембар 2017

 Симболизам балканских ратова је злослутан. Ту је почео Први светски рат. То је такође место где су Немци и њихови хрватски помагачи починили неке од најварварскијих зверстава које познаје Други светски рат. Први пут после 1945, немачки авиони и бомбе обрушили су се на Србију 1999, сада уз подршку Британије и САД, које су издајнички пљунуле на свог савезника и пружили подршку историјским непријатељима

Двадесет четврти март 1999. био је дан великог стида и срамоте у историји Британије и Америке. То је био дан када је се НАТО претворио у терористичку организацију. Први пут од свог оснивања 1949. покренуо је неморалан и нелегалан напад, без повода, на суверену земљу – Југославију. Био је то унапред планирани акт агресије под покровитељством америчког председника Била Клинтона.

НАТО ваздушни напади трајали су 78 дана и извршени су без обавезујућег одобрења Савета безбедности УН. Нарочито је одвратно и што је Клинтон за насиље над Србима, који су били наши храбри савезници у борби против Хитлера и нацизма у Другом светском рату, добио и помоћ и подстицај од своје послушне пудлице, тада британског премијера, Тонија Блера.

Једним потезом, НАТО је срушио основну сврху своје оснивачке повеље која му ставља у задатак да гарантује слободу својим чланицама кроз чисто одбрамбени систем колективе безбедности пред претњама које је представљао тадашњи Совјетски Савез. Уместо тога, деловао је у дослуху са Сједињеним Државама као оруђе рата Европске уније чија је политика, предвођена Немачком, активно радила на разбијању Југославије.

Из историје је изронила политика нацистичке Немачке и Ватикана прогањања Србије током Другог светског рата када је фашистичка марионетска држава Хрватска починила најгрозније злочине против православних Срба.

Ратоборност подстакнута политиком Немачке

Немачки генерал у НАТО, Клаус Науман, који је изражавао поштовање према нацистичкој прошлости своје земље и захтевао да се на надгробним споменицима немачких војника из Другог светског рата, укључујући и есесовце, упишу и њихови чинови, изјавио је Шпиглу 1995. године: „Немачке трупе ће бити ангажоване на одржавању слободног тржишта и приступа, без ометања, сировинама у целом свету.“

Оваква бесрамна ратоборност одраз је метаморфозе немачке војне психологије из чисто дефанзивне 50-их до отворено агресивне 90-их.

На Лондонској конференцији 1999, приликом обележавања 50 година постојања НАТО, Науман је јасно изложио будуће планове организације, а нарочито улогу Немачке, претећи „…ко год се усуди да запрети оружјем НАТО, дуго ће трпети последице“.

Агресија Ватикана на Србе

Као изговор за бомбардовање НАТО је измислио непостојећу „агресију“ на Косову. Ова лаж је разобличена чињеницом да је тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК) увелико спроводила немилосрдну кампању терора против Србије. Око 60.000 Срба су постали жртва етничког чишћења које је спроводила ОВК у претходном периоду, што је изазвало разумљиву реакцију самоодбране, али су Западни медији манипулисали чињеницама и приказивали Србију као нападача.

Срби су, попут протестаната у Северној Ирској, непрестано остали трн у оку Ватикана, посебно у његовим плановима за успостављање ЕУ наддржаве. У време Хитлера, под покровитељством надбискупа Степинца – масовног убице којег је папа беатификовао 1998. – фашистичка римокатоличка државна творевина Хрватска систематски je извршила покољ четврт милиона Срба, а више од милион је било присиљено да прихвати римокатолочку веру.

ОВК је дошла као веома употребљив пион у опседнутости Ватикана разбијањем Југославије и напада на Србију. Искрено, целу кампању против Југославије –почевши од нелегалног отцепљења Словеније и Хрватске 1991. – згодно је описао руски националистички лидер Владимир Жириновски као „ватиканску заверу“. У Думи је 2001. изјавио: „Поход на исток преко Католичке цркве се већ дешава. Како се НАТО шири на исток, шири се и Католичка црква.“

Злочини хрватских усташа под покровитељством Ватикана и уз спонзорство нациста у периоду 1941–1943. најбоље су документовани и илустровани у књигама Ватикански холокауст Авроа Менхетна (Avro Manhattan) и Ждрање вукова Монике Фарел (Monica Farrell). Ни једну не препоручујем читаоцима слабих живаца. Чак је у неким земљама Менхетнова књига на списку забрањених књига.

Искривљена медијска слика

У кампањи која неодољиво подсећа на нацистичку пропагандну машинерију Гебелса и засењујући слично приказивање украјинске кризе 2014, западни медији систематски су извртали и манипулисали чињеницама методично блатећи и вређајући Србе. Светске ТВ станице приказивале су слике колона избеглица – не само пристојно обучених, већ и у чудно контрадикторним климатским условима – како наводно беже од прогона Срба. Интересантно, овај спектакл није виђен пре него што је НАТО напао и у стварности ти несрећни људи су били присиљени да беже од НАТО бомбардовања.

Патријарх Руске православне цркве Алексеј II правилно је осудио НАТО за започињање рата и злочин „на правди Бога“ и „агресију на суверену земљу (Југославију)“ без одобрења УН, супротно међународном праву. Министар иностраних послова Русије Игор Иванов је такође био у праву када је 26. марта 1999. изјавио да је НАТО „починио двоструки злочин над Савезном Републиком Југославијом – агресију и геноцид над невиним људима“, укључујући и „тешко кршење Женевске конвенције из 1949“.

Папина „благословена тишина“

Светски познат аустријски књижевник Петер Хандке савршено је препознао стварни извор ове агресије и 25. марта је упутио отворено писмо медијима у којем саркастично „захваљује“ папи за његову „благословену тишину“! Треба да се подсетимо да је ватиканско ћутање током два светска рата представљало саучесништво са немачким нацистичким милитаризмом.

Колико симболике има у чињеници да је 27. марта у првом таласу НАТО напада немачки авион торнадо бацио четири огромне бомбе по 900 кг на Шумарице, место где су фашисти стрељали 7000 Срба у једном дану, укључујући 300 ђака. По речима српских информативних агенција, „фашисти новог светског поретка“ у свом „перверзном науму“ и који никада нису ни чули за Шумарице, „вратили су се на место злочина“.

Ово чини потпуно оправданом тврдњу да Немачка покушава да доврши у Југославији оно што није успела током Другог светског рата, сада уз помоћ својих бивших непријатеља, Британије и Америке. Радио Југославија објавио је 1. априла: „Агресијом на Југославију уз употребу енормних војних и потенцијала за разарање владе САД, Велике Британије и Француске бациле су у блато и поништиле историјско савезништво и пријатељство наших народа, а немачка влада је још једном сипала со на незацељене ране из Другог  светског рата.“

НАТО – оруђе европског неофашизма

Као и данас у Украјини, одбрамбени савез који се претворио у агресорски – НАТО обављао је прљаве послове неофашиста Европе. Радио Југославија је пренео „У четвртак, 1. априла око пет сати изјутра, НАТО злочиначка авијација срушила је мост на Дунаву који се налази око 500 метара од центра Новог Сада. (…) Овај мост је 1944. такође срушила и Хитлерова фашистичка војска.

Бомбардовањем овог моста НАТО агресор је још једанпут потврдио своју фашистичку стратегију засновану на разарању цивилних објеката и инфраструктуре, истовремено се приказујући јавности у лажном светлу, како су циљеви искључиво војни.“

Овај напад је на симболичан начин био понављање историје јер је у нападу оштећен споменик жртвама злогласне новосадске рације, када су мађарски фашисти убили и бацили у ледену воду Дунава више од 4000 Срба и Јевреја. Мост за који је Радио Југославија објавио да су „пресекли фашисти новог светског поретка“ налази се једва стотинак метара од овог споменика.

Инструмент у овом антисрпском акционом плану била је и Медлин Олбрајт, тада Државни секретар САД, чији живот су спасили Срби 1939. године, када је њена породица бежећи пред нацистима уточиште нашла у српском месту Врњачка Бања. Шездесет година касније ово место бомбардовао је НАТО, а људи који су је као дете спасавали натерани су у бег. Једна неексплодирана бомба украшена је графитом „Хвала госпођо Олбрајт за поклоне које шаљете у знак захвалности за наше гостопримство“. Мало се зна да је Медлин Олбрајт 1998. експлицитно изјавила да поштовање суверенитета које предвиђа Повеља УН Сједињене Државе више не признају.

Другим речима, бомбардовање Србије спроведено је уз потпуну свест да се ради о кршењу међународног права.

Гажење сопствене повеље

НАТО, који је некада био угледна организација која је штитила Запад у данима постојања СССР, постао је инструмент вођења рата и спровођења терора упркос чињеници да одредбе његове оснивачке повеље предвиђају да се ради искључиво о одбрамбеном савезу. У повељи се наводи да је сврха НАТО „промоција заједничких вредности својих чланица“ и „уједињавање њихових напора за колективну одбрану“ (преамбула), „мирно решавање спорова“ (члан 1) и коришћење оружаних снага земаља чланица искључиво за потребе „колективне самоодбране“ (члан 5). Све земље потписнице су у складу са тим дале свечану изјаву да никада неће да нападну другу државу. Међутим, 24. марта 1999. заједнички и систематично напале су Србију.

То је било групно силовање под руководством Вашингтона, кукавичка операција грандиозних пропорција, карактеристична за менталитет Клинтона – човека који није имао храбрости да изврши своју грађанску дужност – човека који у свом животу никада није обукао војну униформу, а ипак је у неком, здравом разуму несхватљивом, процесу постао главнокомандујући најмоћнијих оружаних снага на свету.

Руси, којима је пружен форум за консултације са НАТО у оквиру Савета Русија-НАТО основног 1991, са правом су били љути што од њих није тражена сагласност – јер не само да Британија и САД нису поштовале одредбу о „заједничким консултацијама“ (члан 4) и према томе, деловали нелегално, већ су то урадили у ситуацији када није постојала никаква „претња некој чланици“ (члан 4).

Срби нису угрожавали ни једну чланицу НАТО. То је мали балкански народ који је показао највећу храброст, чврстину и стабилност током бурне историје Европе. Поред тога, повеља НАТО-а (члан 7) предвиђа да је у случају оваквог преседана потребна не само потврда УН већ и да је примарна обавеза чланица које су и чланице УН придржавање Повеље УН, која изричито забрањује чланицама УН директно или индиректно мешање у унутрашње ствари других земаља. Ово кршење је изазвало гнев тадашњег Генералног секретара УН Кофија Анана.

Увод у Украјину

Симболизам балканских ратова је злослутан. Ту је почео Први светски рат. То је такође место где су Немци и њихови хрватски помагачи починили неке од најварварскијих зверстава које познаје Други светски рат. Први пут после 1945. немачки авиони и бомбе обрушили су се на Србију, сада уз подршку Британије и САД које су издајнички пљунуле на свог савезника и пружили подршку историјским непријатељима.

Председник Русије оптужио је Клинтона и Блера, чији је очигледан недостатак познавања историје довео до неразумевања српског сензибилитета, за стварање хаотичне ситуације која може да изазове Трећи светски рат. Убрзо након нелегалне агресије на Србију проширено је насиље у суседним земљама на Балкану и драматично се погоршала ситуација на Косову, које се одвојило од Србије 2008. без одржаног референдума – супротно Обамином незналачком позивању на „референдум на Косову“.

Постоје упадљиве сличности са садашњом ситуацијом у Украјини, где Вашингтон, Брисел и НАТО поново засипају пропагандном реториком која треба да замагли чињенице и обезбеди „моралну“ основу за агресивну акцију. Овог пута жртва је Русија. Они представљају да су циљеви крвавог пуча који су спонзорисали у Кијеву, уз ангажовање милитантних наци-фашиста Десног сектора, успостављање „демократије“ и „људских права“, а данас, када нелегална пучистичка администрација у Кијеву покушава да војно угуши демократске протесте Украјинаца из руског говорног подручја на југоистоку земље, нема ни трага осуде са Запада.

Историја покушава да се понови. Непознати аутор је изрекао пословицу која каже да када се историја понавља цена расте – цена коју траже терористи као и цена коју плаћају невини. Вандализам НАТО у Украјини, који је спонзорисао Обама уз моралну подршку Хага, попут вандализма НАТО у Србији, који су спонзорисали Клинтон и Блер, мора да буде заустављен пре него што изазове нови светски сукоб.

Артур Нобл је професор емеритус немачког језика универзитета у Мецу и Нaнсију

Са енглеског посрбио: Aerial6

Извор: InSerbia, 14. 12. 2017

Преузето са: "Стање ствари"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 24 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.