header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свештеномученик Иларион Троицки: Писма о Западу Штампај Е-пошта
четвртак, 28 децембар 2017
           Писмо четврто. Богослужење

Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва. Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

Било је то на живописним обалама чудесног Женевског језера у Лозани...

Ја не могу, драги мој Пријатељу, да будем равнодушан према Швајцарској. Родио сам се и сада живим у Средњој Русији, али волим горе и море. Прекрасан је и страшан наш Кавказ, али тамо је нека строга лепота, каткад сурова. Тамо недостају горска језера. А Швајцарска је баш богата дивним и прелепим језерима, каква могу да буду само међу горама. У ствари, то је планинска земља и готово сву њу могуће је пропутовати паробродом! Пловиш паробродом, а до самих обала допиру чудесни планински масиви, чији се врхови каткад беле од снега. Са планина се хучно стропоштавају потоци и често претварају у водопаде. Наши кримски туристи путују из Јалте да би гледали водопад Учан-Су. После швајцарких водопада некако је неумесно спомињати наше знаменитости. Сједињавање планинских красота са лепотом потока и језера оставља у мени утисак нечег величанственог и, у исто време, благог и нежног. Волим ја, мили мој, красоту Божијег света. Колико пута сам се одушевљавао и био дирнут том лепотом. Колико пута сам желео да се молим у великом храму природе. Присећам се приче о архиепископу Инокентију (Борисову)[1], коју сам негде прочитао. Он је посматрао излазак сунца на Чатир-Дагу (о, то је такође прекрасно место!). Требало је да служи литургију. Рекао је: „Јутрење сам већ отслушао на Чатир-Дагу“. Сећам се тог епископа-песника, епископа-уметника са нежном и узвишеном душом. Планински врхови приближавају човека Богу и отржу га од земље. Међу планинским лепотама сва наша „дела“ намах ми се учине некако ситним и ништавним, недостојним пажње. Али, ако се отргнеш од свих тих „дела“ и нехотице ћеш осетити Бога у срцу своме. Веома ми је жао што нисам имао прилике да учествујем у богослужењу у храму који је подигнут на самом врху Атонске горе. Чини ми се да тамо литургија мора бити нешто изузетно. Али, међу природним лепотама потребна је управо наша православна литургија, наша православна служба – величанствена и благодарна.

Знаш ли, мој драги и дивни Пријатељу, са чиме је моје сећање на Лозану нераскидиво повезано? Са мислима о превасходности православног богослужења над западноевропским, јеретичким. Зашто је тако? Па једноставно: због незнатног случаја о коме ћу ти сада казивати.

 

Када се из приобалног Уша попнеш у Лозану, на планину, отвара ти се предиван поглед на Женевско језеро. Све оно је међу планинама. Са супротне обале издалека те гледа сам Монблан. У летњи дан језеро је прекривено танким слојем сумаглице. Браздају га у разним правцима пароброди. Гледаш ту лепоту и не желиш да се одвојиш од ње. Високо, као на засебној избочини планине, налази се катедрала. Дуго сам седео под сеновитим дрвећем поред катедрале, утонуо у ћутљиво сазерцање прекрасне слике великог Уметника света, преплављене сунчевом светлошћу. Какво богатство красоте у том призору! Али, ево идем у катедралу и... запањен сам сиромаштвом његових градитеља и „благоукраситеља“. О, како ми је било мучно да гледам тај плод религиозног сиромаштва протестаната баш овде, усред дивота Божијег света, које усхићују душу! Голи сиви камен зидова и дрвене клупе – ништа више. Па зар стални житељи Лозане не осећају ту противречност која ми је од првог часа пала у очи, противречност између онога што је унутар и онога што је изван њихове катедрале! Лепота и богатство су ван храма, а у храму оскудна једноличност. Своје сопствене куће украшавају цвећем и прекривају биљкама – свуда балкони. Па зашто баш храм Божији треба да буде без икаквог украса, хладан, једноличан и туробан? Да, још нешто сам приметио у катедрали. Вероватно су некада у њој биле статуе. Сада су те статуе скинуте и нагрђеног изгледа леже на поду у угловима катедрале – више не знам зашто. Вероватно као занимљив куриозитет који ће посетиоци разгледати. Какво недолично занемаривање Божијих светих!

    

Са таквим мислима дуго сам седео на једној клупи у катедрали. Била је субота. Катедрала празна. Дошао је служитељ, нешто као наш чувар, а можда и црквењак, и почео да припрема оно што је потребно за богослужење. У протестантским храмовима молитељи обично држе у рукама Gesangbuch, књижицу са молитвеним песмама. Сваки од тих молитвослова обележен је посебним бројем. А које нумере треба певати истакнуто је на нарочитој табли негде на зиду, понекад на неколико места. Видим како је црквењак (тако ћу га назвати) извукао ладицу из једног стола. У тој ладици су бројке на картицама, попут оних што се користе у школама кад деца почињу да уче бројеве. Црквењак је на посебној табли из тих бројки саставио три или четири нумере [тачке програма]. Гледам: вуче телефон ка проповедничкој катедри, телефонира некуда, вероватно пастору, разговара мало, мења на табли једну цифру, а затим сву таблу качи на зид.

Са мном је био мој друг и пријатељ из Академије, сада предавач литургике у једној богословији. Кажем му: „То ти је сав Типик!“.

Заиста, какво упрошћавање службе! Јер наш Типик је књига са више од хиљаду страница. А узми Типик у кожном повезу, издат од старовераца [старообредника] – скоро цео пуд је тежак[2]. Колико је ту разних појединости и свакојаких танчина! Погледај само било коју Маркову или храмовну главу. Ето, поставља се питање: па шта је боље – наш православни Типик или кутијица са цифрама?

Сети се како код Љескова тулски ковач, који је боравио неко време у Лондону, говори о преимућствима православне вере: „Наше књиге су неупоредиво дебље“ (приповетка „Левак“).

Веома разумно и сасвим тачно мишљење. Има смисла да га нарочито припишемо и богослужбеним књигама. Узми протестантске богослужбене књиге и упореди их са нашим кругом богослужбених књига. Протестантску службену књижицу [„служебник“] могуће је сместити у било који џеп чак и световне одеће. А код нас? Два триода, два октоиха и дванаест месечних минеја. Ове књиге не можеш сакрити у џеп, за њих је потребан цео орман. Можда је све то сувишно? Имао сам прилике да од многих чујем потврдан одговор на ово питање. Чини ми се да, мој паметни и побожни Пријатељу, ти и ја уопште нисмо разговарали о превасходности нашег богослужења над западноевропским. Поразговарајмо сада мало о томе.

У томе да су „наше књиге неупоредиво дебље“ ја видим наше несумњиво преимућство. Ако су наше књиге дебље, то значи да је код нас више радило молитвено надахнуће и да је било више црквених песника-песмописаца и слаткопојаца. Заиста, још пре одвајања Запада од Цркве на Истоку је било неупоредиво више црквених песмописаца, а наше велико преимућство је у томе што ми нисмо са греховним непоштовањем одбацили богато наслеђе древне Цркве. Ми смо сачували то наслеђе, па смо га чак и умножили. А Запад је у својој гордој самообмани све то наслеђе одједном занемарио и сматрао да је испод његовог достојанства, те је Типик заменио кутијом са картицама. Западни богослови често тврде да су Лутер и њему слични тобоже обновили истинско древно хришћанство. Замисао „обнове хришћанства“, по мом убеђењу, може се сматрати само као крајња бесмислица.

Може ли педесетрогодишњи човек да обнови друго или треће десетлеће свог живота? Није ли управо то исто и у животу Цркве? Сваки век има своје особености и он има права на то. Дух Свети није само живео у Цркви, него и свагда живи у њој. Зашто онда треба да буду заборављени векови, почев од, узмимо, четвртог? А зашто да се не вратимо првом веку? Има ли границе до које треба „обнављати истинско хришћанство“? Где је она? Ко ју је одређивао? Ко је може определити? Мој драги Пријатељу, мислим да баш ова питања треба поставити када се поведе разговор о „упрошћавању“ хришћанског богословља, о ослобађању хришћанства од каснијих слојева. Код нас нарочито често говоре о тобоже претераној обредности у богослужењу. Црквени Типик неки чак зову православним Талмудом. Крајња непромишљеност! Наше богослужење постепено је постајало сложеније током читавих векова. Постепено су биле састављане наше дебеле књиге, триоди, октоиси и друге. Све то можемо назвати само развојем, прогресом богослужења. Типик смо и добили као плод тог развоја. Он је зборник свега најбољег што је током векова било у разним земљама – и близу Јерусалима у манастиру Светог Саве, и у Студитском манастиру у Цариграду, и на светој гори Атонској, и код нас у древној побожној Русији. Значајан је сам назив Типик, то јест образац или идеал. Својом лепотом идеал нехотице побуђује тежњу ка његовом остварењу, иако се идеал ретко може остварити у свој својојој лепоти. Наш Типик је сложенији од западног богослужбеног поретка, а у томе, Пријатељу мој, видим наше преимућство. Типик нас срођује са свом васељенском Црквом, са свим њеним вековима. Запад пак није обновио истинско хришћанство, него је прекинуо живу везу са читавим вековима древне Цркве. Упрошћавање богослужења је саморазбојништво. У погледу богослужења Запад је заиста запао у немаштину и оскудност. Збиља, шта можемо да запазимо у свим немачким црквама? Окупе се у бесадржајној дворани, седе по клупама, отпевају неколико духовних стихова, одслушају проповед – и то је све. Каква неподношљива досада и једноличност! Зар није необично да уза све богатство западне културе, при непрекидном усложњавању живота, западно богослужење постаје све сиромашније, безличније, упрошћеније и безбојније!

Код нас није тако. Наравно, код нас се истински богослужбени живот одржава првенствено, штавише скоро искључиво у манастирима. Парохијски храмови сувише су се удаљили од типичког идеала и обезличили су наше чудесно богослужење. Ја искрено жалим што ти Пријатељу, уз сву своју побожност (знам је!), недовољно разумеш и доживљаваш красоту нашег богослужења. Треба више да боравиш у манастирима. У манастирима сваки празник има свој посебан карактер. Јер, у Типику су чак и нарочити напеви одређени за сваки велики празник и поју се „стихире самогласне[3]“. Унапред очекујеш како ће појати стихире, на пример, Благовести, „У дане ћесара Августа[4]“ на празник Рождества [Божић], „Преславна данас“ на празник Свете Тројице. А каква је тек разноликост служби! Рождество [Божић] и Крштење [Богојављење] са њиховим „навечерјима“, Велики пост и Педесетница... Ах, Пријатељу, како ми је жао световних људи који или уопште не присуствују богослужењу или иду само на литургије! Литургија је већ свршетак празника. У поређењу с богослужењем, свака опера, концерт и томе слично мени заиста изгледају жалосно и јадно. Има дана када богослужење у парохијским храмовима пружа могућност да макар донекле схватимо и осетимо красоту православног богослужења. Ти дани су – последњи дани Страсне седмице и сва пасхална седмица. О тим данима није потребно да ти говорим. И сам их знаш, а надам се да и осећаш својим срцем сву њихову неизрециву лепоту. Хајде замисли, драги мој, да се уместо јутрења на Велики петак и Велику суботу, уместо пасхалног јутрења окупимо, седнемо на клупе, отпевамо уз музику неколико песмица и разиђемо се кућама! Па то би била увреда, поруга, понижење. Ето шта испада од „упрошћавања“ богослужења, од обнављања прахришћанске једноставности.

Дакле, Пријатељу мој, нимало не завидим западним људима што имају кутију са цифрама уместо Типика. Сложеност нашег богослужења знак је да живимо црквеним животом. Нема разлога да се стидимо свог Типика и да се због њега извињавамо просвећеним европејцима или руским западњацима. Незнање и потпуна неваспитаност у црквеном смислу једини су разлози надменог односа према богослужбеним правилима [уставу, типику] Православне Цркве.

Али, можда ће се још важније преимућство нашег богослужења открити ако обратимо пажњу на његов унутрашњи садржај. По унутрашњем садржају, па и по спољашњем начину изражавања, западно богослужење је крајње сиромашно и запањујуће јалово. Ма колико читао западноевропске богослужбене књиге, имао сам све лошије мишљење о њиховом садржају. У западном богослужењу нема богословља, уопште – мало је мисаоности. Али зато је у њему превише некаквог сентиментално-фамилијарног опхођења са „Исусом“, мени крајње отужног. Наше богослужење је заиста сво прожето богословљем, и то најчистијим и најузвишенијим. Јер, већина наших црквених песмопоја састављена је још у периоду светоотачке смелости богословске мисли, њих су понекад састављали велики богослови, на пример, преподобни Јован Дамаскин, највећи црквени песник. Само у нашем богослужењу има „догматика[5]“. Сећаш ли се, Пријатељу мој, да сам ти у ноћи уочи Рождества [Божића] писао о изопаченом хришћанском погледу на живот, који се утврдио у западном богословљу – једнако код римокатолика и протестаната: тамо се ради о искупљењу, о ослобођењу од казне за увреду правде Божије учињену грехом. Хришћанство се претвара у некакав бесмислени трговачки уговор са Господом Богом. Када је наше школско богословље потпало под штетан утицај западног богословља, код нас су почели да мудрују на сличан начин. Али, тада сам ти писао да је древно црквено богословље било прожето сасвим другачијим идејама. У њему је владала идеја обнављања човечанске природе, идеја његовог обожења кроз оваплоћење Сина Божијег. Грех није преступ него болест, кварење природе које је изнутра повезано са страдањем, док ослобођење од греха, од пропадљивости дарује блаженство. Сама врлина је блаженство, а грех је страдање. И значајно је то што се у нашем богослужењу на сваком кораку срећемо управо са тим мислима. Наше богослужење је жива стихија древног црквеног, светоотачког, узвишеног богословља. Ко је донекле упознат са древним црквеним учењем о спасењу, тај ће малтене у свакој молитви, у свакој стихири чути одраз управо тог узвишеног учења. Не говори случајно „Посланица патријараха“[6] да наше богослужбене књиге „садрже здраво и истинито богословље“. Да, Пријатељу мој, ако наше источно православно богослужење упоредимо са западним по њиховом идејно-богословском садржају, наше ће преимућство бити неспорно. Запад, особито немачки, протестантски, одбацио је садржајно дубоке песме древних надахнутих црквених песника и почео да употребљава песмице својих сопствених мајстора. Не само да је школско богословље на Западу раскинуло са црквеном истином, него и сâмо богослужење. Запад је одбацио прекрасно наслеђе древности и заменио га својим сиромаштвом. То је уопште карактеристично за сваку горду јерес: хоћу обавезно своје, макар оно било и лоше. Погледај наше секташтво, тај пород Запада. Триоди и октоиси одбачени су и замењени безвредним преводима господина Проханова са немачког и енглеског језика. Да ли си, Пријатељу мој, видео секташку збирку песама „Гусле“? Мене у „Гуслама“ заиста озлојеђује идејно сиромаштво, богословска ограниченост и општа ненадареност. Размисли, Пријатељу, и сложићеш се са мном да је у свом служењу Господу Богу Исток богатији и мудрији од Запада.

Упореди, Пријатељу, чак и спољашњу форму наших богослужбених песама са формом западних - опет ће несумњиво преимућство бити на нашој страни. Каква ширина, какав полет мисли и стваралачке уобразиље у нашим песмама! Прочитај догматике и стихире на Благовести, службу Страсне седмице, сети се кондака Рождества, Тројице, Покрова и много чега сличног. Ако све то процењујемо само са уметничке тачке гледишта, и тада, мислим, морамо бити одушевљени. Западне богослужбене песме никако се не могу упоредити са нашим.

Обрати, Пријатељу мој, своју пажњу и на сâме напеве. Не могу рећи да сам чуо много световног певања. Понешто сам ипак чуо, али оно никада није могло да остави на мене такав утисак као наше црквено појање. Искрено ми те је жао, Пријатељу мој, што недовољно познајеш црквено појање и мало га цениш. А мени световно певање изгледа просто сиромашно и досадно. Западно црквено певање битно се разликује од нашег. У нашем црквеном појању преовлађују две стихије: величанствено-свечана и покајна[7i] „са слаткопјенијем [пријатним појањем које услађује и теши]“. Чак и у нашем свештеном осмогласју могу се разликовати ова два елемента. Упореди, на пример, трећи глас са осмим. Стихире самогласне обично су величанствене и свечано-победничке; напеви „на подобне[8]“ већином су дирљиво-покајни [умилителни]. Пишем ти сада, Пријатељу мој, о „самогласнима“ и „подобнима“ и нехотице мислим: „А за Пријатеља твога све су то празне речи!“ Жалосно је, жалосно, драги мој, што су теби разне опере познатије од „подобних“ и „самогласних“! А све се то може сазнати у манастирима, јер у парохијским храмовима, нарочито у московским, сада су се усталили најружнији напеви разних „композитора“. Ти напеви ме вређају и огорчују. Појање Кијево-печерске Лавре, нашег Гетсиманског скита, Зосимове пустиње („Благослови“ и „Блажен муж“), стихире оптинске – каква је све то дивота, каква усхићујућа музика!

У западном певању нарочито ме запањује преовладавање тужних мотива. Ти тужни мотиви преовлађују на Западу чак и тамо где се код нас ори победничко светковање. Јеси ли чуо, Пријатељу, макар у пољском костелу [римокатоличком храму у Пољској], како тамо певају „Свети Боже“, а нарочито – „смилуј се над нами [смилуј се на нас, помилуј нас]“? A како се та иста анђелска песма поје код нас, на пример, за време архијерејске литургије? И то је, по мом мишљењу, веома значајна чињеница: Запад се веома горди својом културом, својом слободом, својом просвећеношћу, али кад се (Западњаци) окупе у костелу или кирхи [својим храмовима] – почну жалосно да јадикују са неким ропским духом. Да, у западном хришћанству (ако се о таквом може говорити) ропски је дух. Тамошње богословље и црквена пракса изазивају у човеку осећање да је он преступник достојан само казне Божанског правосуђа. Вековима се на Западу у сфери религије одгајао управо ропски дух, те су и напеви тамо жалосни. Нехотично сам повлачио паралелу. Богати, чисто одевени, самозадовољни западни људи окупе се у своју кирху [храм], седе по клупама и... певају жалосно, као да преступници моле за милост. А код нас ће се сељачка Русија (одевена у грубо домаће сукно), са торбама упртњачама преко рамена, сабрати на поклоњење у свету обитељ и дупке испунити цркву, да се једва може стајати, а из певнице ће се разлегати громки свечани празнични напеви, као да победоносна војска напредује. Да, Пријатељу мој, православље није вера робова, него слободних, не најамника, него синова, не преступника који са страхом очекују казну, него подвижника који се боре са греховним страстима и којима се на небесима спремају венци непролазности.


[1] Архиепископ Херсонски (живео од 1800–1857), истакнути богослов и проповедник, аутор многобројних дела.

[2] Пуд – мера за тежину равна 16,38 кг. – прим. прев.

[3] Самогласне стихире – стихови псалама и других песама које су састављене по узору на псалме и које не настају угледањем на друге садржинске и мелодијске узоре, нити служе другим песмама као узор. – прим. прев.

[4] У дане ћесара Августа... – самогласна стихира (Касијина) службе празника Рождества по телу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. – прим. прев.

[5] Догматик – вечерња песма која садржи похвале пресветој Богородици и догматско учење о Исусу Христу, и то о оваплоћењу, несливеном и нераздељном сједињењу две природе Исуса Христа и о свему што се односи на Његово Богочовештво. – прим. прев.

[6] „Посланица патријараха источно-католичанске Цркве о православној вери“ коју је 1672. године написао Јерусалимски патријарх Доситеј, дело је које садржи догматско учење Православне Цркве.

[7] Покајна или умилителна – црквена песма у којој се пева о исповедању грехова пред Богом, о скрушености због њих и молби за опроштење. Налазе се у осмогласнику у службама понедељка и уторка међу песмама које се могу изменити. – прим. прев.

[8] Подобан – црквена песма слична по садржају, размеру или начину певања другим песмама из месечника или осмогласника. – прим. прев.

 

Извор: "Православие.ру"

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.