header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Александар Антић: Одговор Владимиру Димитријевићу
Александар Антић: Одговор Владимиру Димитријевићу Штампај Е-пошта
понедељак, 08 јануар 2018

Поштовани господине Димитријевићу,

Мислим да је пажња једна од најважнијих хришћанских и људских особина. Ви је истински имате. Хвала на опширном и заиста апологијском одговору. Он непатворено указује са каквом одговорношћу је Вама стало  до свакога, буквално до свакога. Потписао бих вашу апологију!

Само бих и сам додао две реплике: 1. О прецењивању мене и борбама - Ја немам разрађену методу. Комуникације са споменутим саговорницима су уствари моја туга и чупање од горег: У сопственој историји БОРБЕ, током стихије блуда 1000 пута до сад сам изненадно задао неочекиван ударац. Наравно, то исцрпљује, али и увек оставља човека у спремности на следеће налете таквих помисли и наговора. 

Мислим да већ разумете шта желим да кажем. Ја нисам никакав мисионар, већ сам блудник, такорећи нереализовани до краја, али зар је битно "шта" када нисмо са Христом?

Ако неком од њих и проповедам нешто, то радим од насушне потребе у којој се следствено околностима налазим. Немам ни праве љубави према тим људима, јер то радим због свог ваздуха, или у противном  ћу се сам угушити у сопственом смраду.

2. Боже ме прости што ћу сада рећи: Мислим да начини борби какве читамо код например Св. Никодима Агиорита или  у Св. старца Силуана као да данас измичу савршеном рецепту. Управо добро сте рекли "политички хомосексуализам", али не само хомосексуализам већ и други жанрови. Видите, у време чак и савремених отаца није било електромагнетног насртаја на народ. Сада га има. Медији производе болести и нуде њихово отелотворење, а ми их још пацијентима препоручујемо као грех. Дакле, то је готово слично старим (не толико нетачним) веровањима да болест настаје од греха. Овде је присутна иманенција болести и греха. Зато линеарни начин борбе у коме иде прво помисао па (не)прихватање  најзад и (не)дело се толико релативизовао да је скоро укинута граница између тих категорија. Лично сам пример тог случаја. 

Ово време (као уосталом свака епоха) тражи нове БОРЦЕ. Ко су ти нови борци? Они који остављени Богу и себи, гутају сопствену жуч и заслађују је Христом. Они спремни да у сред гротла завапе. Оних спремних да сваког часа изгубе душу, да би је неочекивано задобили;или: Оних спремних да ако затреба изгубе душу (нажалост побеђени) за вечност. Оне, камиказе, спремне да разнесу и себе и ад.  Оне који столпују на ивици жилета: Представници језивoг савременог аскетизма

Обраћам се таквим самотњацима јер знам да и такве ретке врсте читају лепе текстове са Вашег сајта. Њих и посебно поздрављам у овом Бадњем дану, у ишчекивању Рождества. 

У предвечерје пред рађање, када су трудови најболнији, мисли човек-све је пропало, а Бог зна и гледа...

Многа Љета Вама и вашој насушној мисији!

Александар

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 69 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.