header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Бранислав В. Вујић: Мртвило малограђанштине
Бранислав В. Вујић: Мртвило малограђанштине Штампај Е-пошта
субота, 13 јануар 2018
 Малограђанштина је коначни облик западне цивилизације.

Александар Херцен, 1864

Малограђанштина је основно обележје модернитета. У савременом техничком свету сви су предани малограђанском начину живота. Таj манир понашања данас је доминантан, без обзира на постојећи облик власти, зато што су сви суштински, свесно или несвесно, привржени таквом систему вредности.

Све воде исте амбиције и истоветна очекивања, која су у складу са захтевима револуције капитала, одн. техничког система, и крећу се у смеру глобалне униформности и корисничке зависности. Овакав правац кретања чини главни садржај савременог друштва, који прогресивно онеспособљава људе за аутономију и пријатељство, и чини их зависним од посредничких институција.

Свеопште прихватање малограђанских вредности указује на то да је капитализам постао и стање људског духа. Зато се „супротстављање капитализму“ свело на протесте корисника услуга, који чак и у свом најжешћем “отпору систему” суштински остају привржени не неком режиму или одређеној идеологији, него малограђанским животним вредностима.

Упркос различитим политичким програмима и без обзира на формалне разлике, сви једнако желе да живе на тај начин. Готово да више нема оних који имају потребу за животом који није такав. Због тога, неки нови животни пут, који не би био малограђански, више није на видику, нити се може наћи у програмима политичких странака.

Онима који још увек имају добру вољу да живе другачије, јасно је да се никаквим изменама постојећег политичког система то неће постићи. Одавно на такав начин више ништа не можемо предузети, да се ослободимо ове „малограђанске ентропије“.

Левичарски активисти, „критички интелектуалци“ и службени теоретичари, упркос политичким разликама и насупрот својим рационално израженим критичким ставовима, свесно или несвесно, једнако следе овај владајући, малограђански принцип стварности. Таквим видом формалног „протеста“ или „добронамерне критике“ – све зависи са којих позиција делују – у суштини, једино настоје да се дочепају што вишег места на хијерархијској лествици, одн. једнако теже да заузму место и уживају на што вишем нивоу стандарда.

И док је некада, у време хладног рата, постојала илузија да је могуће успоставити друштво које не би било „буржоаско“, падом Берлинског зида, комунистички и демократски свет се измешао у плићаку малограђанштине.

Управо због те, отворене или прикривене, жудње, која је била код свих присутна, ово „поравнање“ је извршено тако лако.

Малограђанштина, некада обележје једне друштвене класе, једног слоја, наводно само „капиталистичког света“, кроз конзумеризам (нео)либерализма,  постала је свеопште стање духа, које је савршена подлога за финалну економску, политичку и религиозну глобализацију света

Сада више није могуће побећи од тога.

Заузети неконформистички став данас делује неубедљиво. Таква позиција више нема никакву тежину, у ситуацији када је свуда око нас малограђанска деградација, која прогресивно расте.

Пре много година, Жак Елил је упозоравао: “Појединцу преостају две могућности: или да остане оно што јесте, и у том случају биће све неприлагођенији, неуротичнији и неефикаснији, губећи могућност да се издржава и на крају ће, без обзира на све његове таленте, бити одбачен као социјални отпад; или ће се прилагодити новом друштвеном механизму, који ће постати његов свет, а он обучен да живи само у масовном друштву. То подразумева огроман напор 'психичке мутације', јер индустријско друштво, подређујући све техници, захтева од својих грађана да буду све већи конформисти“.

Отприлике у исто време, Пазолини је писао о тријумфу буржоазије, која је кроз процес „модернизације“, индустријализацојом и успешним пропагирањем конзумеризма, успела да раднике и сељаке претвори у малограђане и да оно што је до тада била само једна друштвена класа постане “свеопште људско стање”.

Некада су радници и сељаци разликовали од малограђана. Желели су другачију будућност. Али, ствари су се промениле у корист малограђанског схватања живота. Животно окружење „радничке класе“ је измењено. Модернизовано је. Пазолини је то назвао “психолошком грађанизацијом“, коју је видео као назадовање до извесне врсте варварства.

Целокупна “радничка класа” временом је постала малограђанска и конформистичка, јер је прогресивним ширењем „буржоаског духа“ пролетаријат нестао, тако што су се – пише Пазолини – „подпролетери пограђанили, а буржуји подпролетаризовали“.

Малограђанска техно-култура, која је тако настала и била строго прагматична, није дозволила даљи људски развој, онакав какав је до тада постојао. Последица тога – закључио је Пазолини – било је „својеврсно сужавање њихових интелектуалних и моралних способности“.

И Пјер Будрдије је, нешто касније, уочио да број нових малограђана расте, а њих је дефинисао као „пролетере који су се умањили да би постали грађани“.

Много раније, у Новом средњевековљу, Николај Берђајев је приметио да је у Русији после револуције дошло до суштинске промене, до тог истог сужавања људских интелектуалних и моралних способности, и да се зато до непрепознавања изменио и израз људских лица. Појавиле су се физиономије каквих раније није било. По њему, радило се о настанку новог антрополошког типа човека, чији изглед више није био руски, него интернационални.

Берђајев је већ тада уочио и физичке промене које је изазвала „национализација и електрификација“, а посебно „електрификација“, што је заправо био први корак у увођењу модерне технике у животе руских „народних маса“, успостављање техничке цивилизације на простору некадашње руске империје, која се сада називала СССР.

Та нова интернационална физиономија, по њему, било је лице „новог руског буржуја са смислом за силу и власт“. Није се радило о појави нове социјалне класе, него о настанку сасвим новог антрополошког типа човека – „грађанина“. 

Берђајев је уочио ту везу између буржоаског духа („грађанштине“) и модерне технике, као њеног највећег „производа“ и темеља њене доминације, човекове безобзирне тежње ка моћи.

Овај нови антрополошки тип се разликовао од лика старог комунисте, који је такође био осуђен на нестанак. Била је то фигура новог техничког човека, грађанина, са чијом појавом ће – предвиђао је Берђајев – нестати душа Русије, чиме ће бити изневерен и позив руског народа. Он ће уништи не само идеју комунизма, него ће се – тврдио је –  неминовно преобразити у руског фашисту.

Интуиција Николаја Берђајева била је непогрешива, јер се временом показало да је сваки технички систем „фашистички“ и да је резултат „Прогреса“, развоја технике, науке и технологије, убрзана грађанизација и фашизација, која има глобални карактер. Она је видљива у конформистичком начину живота, и спољашњости „најширих слојева становништва“, у њиховом унутрашњем мртвилу, као позадини све динамичнијег и до краја условљеног понашања, које усмеравају посредничке институције.

Закључио је и да је са Октобарском револуцијом, Русија (у СССР-у) по први пут постала „буржоаска земља“, без буржоазије, али са људима који притајено гаје „буржоаске“ амбиције и очекивања.

Само на први поглед изгледа необично што је у „првој радничкој земљи на свету“ Берђајев видео “земљу буржуја”. Није случајно и то да су се у совјетској Русији људи најпре ословаљавали са „грађанине“, а тек касније са „друже“.

Исту ствар, педесетак година касније (70-их година XX века), описује и Пазолини. Приметио је да „млади пролетери и подпролетери“ у потпуности припадају малограђанском свету, који им је послератном индустријализацијом и конзумеризмом, као „филозофијом уживања“, наметнут једном заувек. Било му је несхватљиво да су радници и сиромашни сељаци пристли да се прилагоде моделу малограђанина, не схватајући колико су малограђани “одвратни”.

Очигледно да и Пазолини, као и Берђајев (пре њега), говори о техничком систему и новом човеку, урбанизованом технофилу – “новом буржују”.  Зато, када описује антрополошку трансформацију радника и сиромашних сељака, са жаљењем примећује да су њихови узори постали  “малограђански идиоти и силеџије које су људи, у стара добра времена, презирали и исмевали, као одвратне ништарије“.

Као и Берђајев и он се фокусирао на њихове физиономије и уочио да су то истоветна, “енигматична, бледа и смркнута лица” и да она одају „недостатак моралне тежине“, као и чињеницу да „су разапети између губитка старих вредности и усвајања нових; да немају никакву представу о својој правој „функцији“, као и да више “нема разлике у ставовима о стварном свету и у одговарајућем понашању, између буржуја и подпролетера из радничких предграђа“.

Пазолини тврди да је економија принудила сељаке и раднике да постану такви. Конзумеризам је уништио стари стварни свет и постојећи учинио потпуно нереалним. Претворио је праве људе у изветреле људске појаве.

Послератна индустријализација и наметање конзумеризма, као искључиве „животне филозофије“,  учинили су постојећи свет постане варљив, јер у њему више није био могућ „избор између добра и зла“.

Берђајев, главни проблем не види на површини живота, у ономе што се зове „комунизам“, или „совјетска власт“, него на унутрашњој равни, у дубинским процесима који су се развијали и напредовали у СССР-у.

Руска емиграција – истицао је Берђајев – није разумела да се „руско питање“ не налази у „бољшевичким масама“ које владају Русијом, него у све већем броју оних који се уклапају у тај нови антрополошки тип човека –грађанина. Неважно је то што су они „бољшевици“, проблем је што су у Русији људи све више постајали урбанизовани технократи (грађанизовани технофили).

Показало се, сасвим у складу са оним што Берђајев тврдио, да су морално-карактерне (антрополошке) последице „бољшевичке власти“, биле ужасније од њених државних, правно-економских последица, зато што је и „комунизам“ био један облик грађанског, технократског система, и као такав је уништавао дух народа и његов духовни живот („руски комунизам“, у СССР-у, остали комунизми у осталим „комунистичким земљама“).

Модернизација Русије, кроз електрификацију и индустријализацију, била је – по Берђајеву – деморализације руског народа, и истоврмено га је усмеравала ка „насладама живота“. Берђајев је тај процес „материјализације и малодушности“ видео као много шири. И комунисти су били захваћени њиме, али ничим нису показали да га желе избећи.

То је било сасвим у складу са духом времена, јер је модрено доба до краја условљено техничким прогресом. Последица идолопоклоничког односа према техници и „грађанска“ жудња за „животним задовољствима“ била је прогресивно привикавање људи на (потрошачко) ропство. Унутрашња слобода постала је неважна и одбачена је у корист спољашњих добра.

Тако су завист и похлепа, неминовно постале одлучујуће покретачке снаге у модерном друштву.

Савремени грађански свет је испуњен завишћу и похлепом.

Овај афект је од пресудног значаја у свим савременим политичким системима, и у свима једнако присутан као њихова покретачка снага и смер деловања. Завист је и економска чињеница. На зависти и похлепи се темељи данашњи глобални технички систем, на њима се репродукује и због њих незадрживо напредује.Човек којег покрећу завист и похлепа, губи своју људскост, ставља се у функцију технологије, престаје да буде човек и постаје само привезак машине, ситни зупчаник, чип интегралног кола, пуко средство економског раста, без обзира на којем се месту у друштвеној хијерарјхији налази.

Машина је створила крајње нехумано друштво. Данас живимо у нечовечним условима. Живот у таквој средини нема никаквог смисла.

Добро је, у „Пропасти Запада“  уочио Шпенглер: Машина је дело ђавола. У есеју „Човек и техника“ примећује: „Малограђани су се одушевљавали сваким дугметом које је стављало у погон неку направу, која је наводно штедела људски рад. Уместо праве религије прошлих времена, наступило је површно величање “тековина човечанства”, које су схватане искључиво као напредак технике, који штеди рад и забавља. О души се није говорило.“

Дехуманизованог човека,  малограђанина, покреће завист, а похлепа је  једина „референтна тачка“ свих његових „животних активности“. Завист се не може одвијити од похлепе, јер су оне две стране исте медаље.

У нашој (техничкој) цивилизацији завист и похлепа су основни друштвени принципи и главни мотиви свеопште експлоатације. Данашњи владајући (малограђански) морал укоријењен је у смртоносној хладноћи зависти и горућој деструкцији похлепе.

„Грађанска епоха“ је доба тријумфа урбанизованог (технократског) човека. Историјска победа грађанског друштва (свеједно да ли је оно било „бољшевичко“, „комунистичко“, „социјалистичко“, или „демократско“), била је победа малограђанштине. Реч је о потпуном тријумфу сировог буржоаског духа (који је уништио и стару буржоазију), духа који је успео да раднике и сељаке претвори у малограђане и конформисте.

Малограђанске амбиције и очекивања аморфне људске масе, данас су већ глобални феномен, а то гарантује привилегованом слоју (појединцима и интересним групама), мирну коегзистенцију у условима експлоатације и свеопште неправде.

За највећи број људи је скандал када се каже да техника проузрокује зло, јер су научени да ће непријатности и патње које ствара једна техника одагнати неке друге, нове и напредније технике.

То је типичан став друштва.

Садашња „владајућа елита“ се од масе („народа“) разликује једино економски и политички, не у културно. Они представљају само политичку „елиту“, не и културну. У сфери културе та разлика готово да не постоји, као као и у подређености систему моћи.  Једнако су ситни у сфери културе, као и у механизму деловања техничког система. 

Карл Маркс је био велики поборник „техничког напретка“. Веровао је да техника има ослобађајући карактер и настојао је да технику рехабилитује у очима радника. То што су експлоататори „радничке класе“ користили технику да раднике поробе, Маркс је видео као њену злоупотребу, а не као слабост сâме технике. Био је један од оних који су тврдили да техника сама по себи није лоша, него је лош начин њене употребе (онако како су то радили капиталисти). Веровао је да је техника као таква „неутрална“ и да је пресудан начин на који се она користи. Тврдио је да се техника може користити „на лош и добар начин“.

По оваквом ставу и данас се могу препознати преостали „левичари“.

Маркс није био први који је то тврдио, али је био први који је „радничку класу“ у то убедио.

„Пролетаријат“ је прихватио Марксов став, да се неће ослободити борбом против технике, као су то чинили „лудисти“, него напротив сâмим техничким прогресом, који ће аутоматски довести до колапса буржоазије и капитализма.

Маркс је успео да их помири са техником и то помирење је било пресудно. „Широке народне масе“ су закључиле да ће од ње имати  користи. Привучене сопственим интересом (генерално, идеалом комфора), прешле су на страну технике.

Постојала је заједничка воља да се могућности технике до краја искористе. Групе са најсупротстављенијим интересима, држава и појединац, буржоазија и радничка класа, биле су помирене у хвалоспевима техници.  Били су једнодушни у томе, и свако је од ње много очекивао за себе.

Масе су пригрлиле технику, видећи у томе и свој интерес. Друштво је почело да се прогресивно преображава. Мењало се у корист технике, а на њихову штету, што они нису видели, нити су могли да виде, јер је то тада била „слепа мрља“ и најпрницљивијих умова тог времена.

Тада су били сложни у истицању њене „изврсности“ и сагласни у томе да ће од техничког развоја сви, без разлике, имати корист, заборављајући онај средњевековни став цркве (од IV до X века), презир с којим је посматрала технику, сматрајући је ,,непријатељем људске врсте”.

У то време, Александар Херцен је на Западу видео последице овог безрезервног прихватања „техничког напретка“ и због тога тврдио да је победа малограђанштине неизбежна.

Херцен је, позивајући се на Џона Стјуарта Мила, писао да је малограђанштина гомила коју одликује једнодушна осредњост (conglomerated mediocrity), гомила која није неука, али није ни образована. И то је видео као најгори могући спој.

Мил је јасно уочио да се све банализује, постаје ситничаво, да малограђанштина сужава ум, одузима енергију, поништава личност, умањује живот, укида општељудски интерес, своди живот на интерес трговачке канцеларије и малограђанског благостања. 

Истовремено је и Метју Арнолд био забринут растућом хомогенизацијом и униформношћу демократског друштва, његовом сталном стагнацијом (чак назадовањем), на плану културе и социјалне покретљивости, у којој људи постају све сличнији по „мишљењу“ и „идејама“, конформисти на најнижем могућем нивоу.

Ту духовну (не)покретност о којој је он говорио не треба мешати са свим оним кретањем и променама у домену производње и потрошње, јер што се спољашње кретање у друштву убрзава, унутрашња кретања на личном плану  се усапоравају.

Техника је укључена у све аспекте људског живота. Све регулише, све предвиђа, и тако доводи човека у стање потпуне инерције.

Херцену је такође све ово било неприхватљиво, управо то што нам се данас потура под фирмом „нормалног живота“ и питао се где је она снажна мисао, она ватрена вера, оно топло поверење које може да прекали тело, да доведе душу у стање грчевитог гнева који не осећа ни бол, ни лишавање и чврстим кораком иде на на стратиште, на ломачу? Питао се: „Шта је у стању да подигне народе? Хришћанство се истањило, утањила је и револуција у мирној и песковитој луци либерализма. Са тако толерантном црквом и помирљивом револуцијом, западни свет је почео да се прочишћава, уравнотежује. Свуда где су људски мравињаци и кошнице досегле задовољство и равнотежу, кретање напред постаје све мирније, док се све коначно не заустави. Европа мирним и непоколебљивим кораком иде према коначном миру срећног мравињака, према „малограђанској кристализацији“.

На крају је закључио да је крајњи домет читаве европске културе позитивизам, или како га је он називао – „научни реализам“.

Позитивизам, који је настао у окриљу науке, израстао је у „несвесну религију“. Он је „консолидација  света отвореног телесном искуству“, позиција средине, просечности, „монолитне осредњости“, апсолутне малограђанштине.

Позитивизам је религија без Бога, идолопоклонство (идолатриски однос према моћи доминације). Он је религија земље – ситничаво здраворазумско размишљење .

Позитивизам се не заноси „другим световима“. Он је „научни реализам“. У њему је све „очигледно“ просто, банално. Постоји само оно што погледом видимо да „постоји“ и мимо тога „више ничег нема“, нити је позитивизму ишта више и потребно.

Тај свет је приземан и све друго осим њега је нестварно. Никакав други – „виши“ – свет не постоји. Земља је све и ничег нема осим ње.

Херцен је зато временом постао заговорник негативне филозофије историје. Као социјални песимиста, није веровао да се историја креће у правцу остварења највишег добра, него је њу доживео као процес систематског разарања личности, којој је он придавао највишу ведност.

На Западу није видео снаге које би могле да се супроставе царству малограђанштине. Схватио је да је и западни радник малограђанин, и било му је јасно да он као такав, као конформиста, никога не може да спасе.

Зато Херцен, у Крајевима и почецима, песимистички закључује: „Малограђанштина мора да победи и победиће. Да пријатељу драги, крајње је време да се мирно и спокојно схвати, да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације.“

Либрални западњаци су сматрали да и Русија треба да пође путем којим иде Западна Европа. Противници оваквог става су истицали да би то Русију усмерило у правцу баналности и дало предност политичком над социјалним.

Залагање за живу људску личност, као највиши идеал, подразумева борбу против капитализма, а за социјалистичко уређење, за идеје индивидуалистичког социјализма, истинског индивидуализма, а не оног лажног либералног, који је пуки изолационизам.

Али, узалудна је била Херценова нада да ће Русија избећи ужасе капитализма. Он је био један од оних руских интелектуалаца који су презирали либерализам и главно зло видели у „напретку“ (Прогресу), индустријализацији, развоју капиталистичких односа у друштву, јер су разарали принципе личности и друштвености. Њихово одбијање је била побуна против неправди историје, против лажи цивилизације. Били су идејно усмерени према једном утопијском, суштински другачијем, новом, изван-историјском или надисторијском животу.

Али, развој техничког система био је немилосрдан, тако да су електрификација  и индустријализација, после Октобарске револуције, прекинуле руску културну традицију, срозале њен квалитет. Русија ће све мање бити култура руског народа, а све више постајати „цивилизација интернационалног грађанства“. А то значи – ту је Берђајев био одређен – да ће то ново грађанство, тај „нови људски антрополошки тип, испољити захтев за техничком цивилизацијом“. Прогрес ће неминовно бити „напредак варваризације“ и он ће се одвијати не само у Русији, него и „свуда у Европи“.

Интелигенција је – подсећа Берђајев – вековима маштала о револуцији и припремала је, али је њена победа била и пропаст интелигенције. Један део се прикључио власти и грађанизовао (приклонио бољшевичком технократском моделу друштва), а други је лако „пребачен преко палубе живота“.

Револуција је раскринкала (и разорила) све идеолошке умишљаје руске интелигенције, и одбацила сваку идеју која није имала технократски карактер.

Берђајеву је било јасно да ће нова (техничка) интелигенција бити на врло мизерном (душевно-духовном) нивоу, јер поставља себи јако ниске културне захтеве, зато што живот своди на утилитарне циљеве.

Свако ко живи у техничком окружењу врло добро зна да ту нема ничег духовног. Али, постоји дубоко уверење да су технички проблеми једини озбиљни проблеми. Све друго се сматра периферним и неважним. Када је Лењина, једног од најзанајнијих модерних техничара власти, један његов блиски сарадник упитао шта мисли о Достојевском, Лењин  му је нервозно одговорио: „Немам ја времена за такве глупости!“

Стара Русија била је пуна великих котрадикција и противречности, али је њен лик ипак био целовит. И на врхунцима и у најинтимнијим недрима народне стихије осећало се да је Русија – Једно.

Берђајев је указао и на трајан сукоб две Русије, вечне (целовите) Русије и бољшевичке (подељене) Русије, квалитета и квантитета, религиозне и безбожничке, духовне и секуларне, народне и грађанске, Добра или зла, Истине или лажи.

Није спас видео у успостављању одређеног грађанског политичког система, него једино у духу који ће створити нове облике заједничког живота. Јер – како рече – „за ново вино нужни су нови мехови“.

Важно је нагласити да је сваки модерни технички систем, грађански, одн. малограђански, и на крају – „фашистички“.  

Свики малограђанин је – отворено или прикривено – „фашиста“, зато што су сви они без разлике технофили, идолопоклоници технике, науке и технологије, одн. моћи доминације, власти.

Техника је интернационална  и данас су сви режими, без обзира на облик политичког система – фашистички (десничарски и капиталистички). Чак је и садашња „нова левица“ таква, јер се дефинитивно сместила у простору који је увек покривала „десница“.

Пазолини је послератни конзумеристички фашизам сматрао страшнијим од оног предратног мусолинијевског, и називао га је „фашизмом у цивилном оделу“.

Техника је свеукупност метода који су уобличени са циљем да се оствари највећа могућа ефикасности у свим областима људског деловања.

Зато је она табу, идол који се ничим не сме довести у питање. Техника малограђанима даје осећај моћи (постоји у томе осећање „светог“) и свака дискусија је сâмим тим искључена. Овај осећај је лажан, али њима то не смета, јер не схватају да је малограђански свет у целини једна велика лаж.

И малограђански морал је лажан, јер се своди на пуки конформизам.

Што свет више постаје технички, конформизам је већи. Ово је неизбежна последица Прогреса. Зато је опортунизам једина поуздана стратегија опстанка у данашњем свету.

Борба против конформизма била би, пре свега, борба против технике.

Конформизам је израз вулгарних малограђанских осећања и некрофилне страсти према мртвих стварима: компјутерима, аутомобилима, јахтама, вилама,.. Ни људе више нису у стању да виде другачије, него само као „људске ресурсе“.

Западна цивилизација је утемељена на тежњи ка моћи доминације. Зато Запад данас, захваљујући Прогресу поседује огромну техничку моћ.

Циљ западњака је да буде моћан, а не вечан. У ствари, он уопште нема представу о вечности, јер је малограђанин. Нема је зато што није у стању да замисли узроке и последице пута којим страсно и упорно иде, јер како рече Артур Краван: „Малограђанин је човек без маште“.

Масовно поштовање техничког прогреса као фетиша је главна карактеристика данашњице, због чега све више постајемо заробљеници једног наопаког света, и спутани малограђанском аутизмом.

Динамични технички развој неминовно прати повећана људска апатија. Прогресивно напредовање свих техничких процеса, подразумева људско назадовање, њихову све већу унутрашњу испражњеност. Насупрот шизофреније технике налази се аутизам људске масе, поробљене и спутане владајућим системом, његовим технократским захтевима.

Давање предности напретку, Прогресу, израз је унутрашње пасивности.
Суштина спољашње промене је унутрашњи застој. Напредак је тако све брже, чак вртоглаво, масовно „тапкање у месту“, а на људском (унутрашњем) плану све веће назадовање.

„Повлачење пред будућношћу“ представља се као „велики скок“. Утопизам је одбачен у корист малограђанског „реализма“, у корист туризма.

Са обавезним (наметнутим) „развојем“, никоме ништа друго не преостаје него да се прилагоди и постане конформиста.

Треба имати у виду и да је идеја „напретка“ (прогресивног јачања моћи доминације) створила публику. Публици је ова замисао најдража, зато што „напредак“ увек доноси „нешто ново“ и – према основном значењу појма – „боље од предходног“. Прогресисти, као публика пасивно ишчекују „боље дане“. Тако се идеја „напретка“, као аксиом колективне свести модерног човека, јавља као најопасније и истовремено најефикасније средство успављивања и пасивизације људске масе.

Било који облик редовне емисије ствара „публику“, пасивне посматраче. Публика сигурно неће променити ни себе, ни постојећи свет, јер ма колико искрено и дубоко била дирнута неким садржајем, она само очекује наредни.

Ги Дебор је у праву: „онај ко стално ишчекује 'нешто ново', никада неће деловати“.

Tехника незадрживо напредује, човек неминовно назадује.

Технократска организација стварности захтева од свих уступке, ригидност и хипокризију, потпуну прилагођеност успостављеним правилима и прихваћеним стандардима.

„Критички интелектуалци“, прихватајући „развој“ као „неминовност“, такође су постали лажни.

Одбацивање „саосећања према ближњем“, сведочи и о њиховој хедонистичкој самодовољности.

Пошто су пригрлили малограђанске „вредности“, од критичке теорије прешли су на величање идеологије задовољства и уживања у животу.

Таквим малограђанским илузијама нема краја.

Технички систем хомогенизује (глобализује) и уједињује свет (држи на окупу масу малограђана), некада помоћу радија и телевизора, данас помоћу новог божанства – компјутера.

Ново божанство је дигитално створена слика, коју Бодријар назива “злим демоном”, јер она прозводи овај наказни конформизам.

Ствари су отишле предалеко. Нема активности коју постојећи систем није у стању да присвојити (рекуперира, интегрише у себе) и на тај начин ојача, постане још ефикасији.

Идолопоклонички однос према техници, а заправо према моћи доминације, и очекивање да нас она учини моћнијим, омогући нам нешто боље од оног у чему смо сада, чини нас заробљеницима овог илузорног света, људима спутаним малограђанском аутизмом и ригидним конформистичким „начином живота“, који је заправо опробани и сигурни („зихерашки“) модел преживљавања.

Моћ, сама по себи, тежи за признањем.

И моћ и малограђани, изнад свега, настоје да на било који начин стекну јавни углед (добру репутацију). Моћ стално има потребу за „доказима“, декларацијама и изјавама да је „добра“, „племенита“, „света“, „исправна“, „законита“, „беспрекорна“, „узорна“ и као таква, „богом дана“, да је незаобилазна, неминовна, јер да ње нема настао би потпуни хаос. Овако, захваљујући њој, све је „на свом месту“.

Због тога је пропаганда први пратилац моћи и један од најважнијих облика њеног испољавања. Пропаганда систематски ствара привид, без којег би моћ била оно што и јесте, пуки квантитет, само интензитет, јачина насиља, јер је у природи моћи да буде све, укључујући и „добар глас“.

Драма грађанског друштва је у и томе што у њему мора да постоји официјелни оптимизам.

У овој депримирајућој стварности, која изазива само песимистичка расположења, резигнацију и разочарење, од људи  се захтева да буду „позитивни“, увек насмејани и пуни енергије.

Људска судбина је трагична и ту нема помоћи. Никакве малограђанске сапунице не помажу.

Овај систем се репродукује тако што подстиче мржњу и агресију у људима, и гура их што даље од живота, према смрти. Зато наше друштво није ведро и радосно, него је депресивно и цинично. Сви се хронично досађују, и  више су или мање неуротични, многи и „на ивици нервног слома“. И не може бити боље у цивилизацији која се прогресивно развија у правцу свеопште доминације, и напредује са циљем да неприкосновено влада, претварајући нас у изветреле људске појаве. 

Депримирајуће је то настојање малограђана, да у оваквој ситуацији уреде свој живот и спакује га у једну сладунаву слику, узорну биографију на темељу онога што чини подлогу садашњег света и сваког грађанског друштва, трагедији историје, отимачини, сукобима и терору злочиначких банди профитера и капиталиста.

Овакво виђење ствари је достојно презира, и такве њихове амбиције су заиста неподношљиве. Одвратна је та умишљеност, то настојање да живе „сређеним и узорним животом“ на бруталностима подземних економских и социјалних турбуленција, при чему би и да се у те токове укључе, и некако домогну што веће моћи и друштвеног угледа.

Таквим малограђанским илузијама (и опсенама које стварају) нема краја.

Ништа не може да оживи мртвило малограђанштине.

Никакав политички преврат у оквирима грађанског друштва није могућ. Може нас „спасти“ само нови дух који би између себе успоставили и који би нас држао изван садашњих односа доминације, и насупрот њој.

Ако заиста желимо да свој живот доведемо у ред, не смемо се поводити ни за једним од постојећих модел политичког деловања. То треба урадити мимо тога и насупрот свих таквих стратегија.

Имамо ли мотива и снаге за то?

                                               

 

                                             

                                                 ***

 

 

 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.