header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАЗНИЦИ arrow Свети Теофан Затворник: Нова година, Обрезање Господње, Свети Василије Велики
Свети Теофан Затворник: Нова година, Обрезање Господње, Свети Василије Велики Штампај Е-пошта
недеља, 14 јануар 2018

 Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу.

У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима - старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није - започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година.

На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца - на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно - на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава.

СУБОТА ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Дом Божији, Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1.Тим.3,15). Према томе, нема потребе да се осврћемо око себе и да тражимо истину овде или онде. Она је близу. Буди у Цркви, држи све што она држи и бићеш у истини, овладаћеш истином, живећеш по њој и у њој, и због тога ћeш се испунити истинским животом. Ван Православне Цркве нема истине. Она једина чува све оно што је Господ заповедио преко светих апостола, и због тога је она истинска Апостолска Црква. Други су изгубили Апостолску Цркву, али због хришћанског осећања да само Апостолска Црква може верно да чува и указује на истину - решише да је сами устроје. То су и учинили, и име су јој такво дали. Но, име су дали, али јој суштину нису могли придодати. Јер, Апостолска Црква је преко апостола саздана Господом Спаситељем, по благовољењу Оца, благодаћу Светог Духа. Сами људи тако нешто не могу учинити. Они који то, међутим, мисле, личе на децу која се играју са луткама. Ако на земљи нема истинске (Православне) Апостолске Цркве, онда је узалудан труд да се она сазда. Но слава Господу који не дозвољава адовим вратима да је надвладају. Она постоји и биће, по Његовом обећању, до скончања века. То и јесте наша Православна Црква. Слава Богу!

НЕДЕЉА (31.) ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Пред јављање Господа народу и пред Његово ступање на испуњење домостроја нашег спасења, био је послан свети Јован Претеча како би људе припремио да га прихвате (Мк.1,4). Та припрема се састојала у призивању на покајање. И од тог времена је покајање постало пут ка Господу и предверје вере у Њега. Сам Спаситељ наш је своју проповед започео речима: Покајте се и верујте у јеванђеље (Мк.1,15). Ономе који жели спасење, покајање и вера yпyћyjy једно на друго. Покајање га оптерећује бременом грехова и плаши страшним и неизбежним судом правде Божије. Но, долази вера и указује му на Избавитеља, те он, скинувши бреме грехова исповешћу, са радошћу иде за Њим, путем Његових заповести. На тај начин се вера paђa из покајања и на њему почива. Онај који се каје чврсто се држи вере због осећања избављења које му она пружа. Вера је, тако, жива од покајања. Без покајања, она је слична дрвету без унутрашњег животодавног тока, тј. млитава и неживотворна.

Свети Теофан Затворник

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.