header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Горан Бујић: Покрет за права мушкараца Штампај Е-пошта
четвртак, 25 јануар 2018
           Медији су препуни прича о женама које су претрпеле некакве облике насиља у породици, о сигурним кућама, женским правима итд. То, наравно, не значи да мушкарци нису жртве доминантих и ратоборних супруга и девојака. Само, они то, најчешће због сујете, прећуткују и трпе уцене, увреде и шамаре.

Већ дуго није популарно бранити мушкарце. Ворен Фарел (Warren Farrell), отац „маскулинистичког” покрета, износи своје тврдње још од краја седамдесетих година и често навлачи бес на себе. У својој књизи „Зашто мушкарци зарађују више?” („Why Men Earn More?”), као и у последњој „Да ли феминизам дискриминише мушкарце?” („Does Feminism Discriminate Against Men?”), он покушава да исправи оно што види као ендемску социокултурну предрасуду против свог рода.

Ворен Фарел је рекао да је снага жене њена фасада слабости, а слабост мушкарца његова фасада снаге. Фарел верује да су у готово свим погледима мушкарци сада слабији пол. „Проблем са феминизмом је у томе што је у мушкарцима видео непријатеље. Када један пол победи, оба пола губе.”

Површно гледано, Фарелова тврдња како мушкарци тумарају у мраку трагајући за изгубљеном мушкошћу делује као неоснована и граничи се са увредом. Међутим, у последњe време написано је неколико књига у којима се такође износи Фарелово уверење да су мушкарци незадовољни својим друштвеним положајем и да морају узвратити ударац западној култури која уздиже женски род, а деградира мушки. Мушкарце очигледно спутавају и биолошки фактори. Стручњаци за људску генетику процењују да ће мушкарци изумрети кроз 125.000 година због све мање плодне сперме и мутације Y хромозома.

Мушкарци са пуним радним временом у просеку раде 41,9 сати недељно, а жене 37,6. Како тврди амерички аутор Ворен Фарел, који се бави мушким правима, иако постоји „стаклени плафон” за жене, постоји и оно што он назива „стакленим подрумом” за мушкарце. „То значи да су мушкарци истовремено и на врху и на дну економске лествице. Од двадесет пет послова који се сматрају најлошијим (у САД), двадесет четири су послови на којима су мушкарци заступљени са 85-100 процената. У питању су послови као кровопокривач, заваривач, ђубретар, водоинсталатер, послови који доносе веома мало сигурности, мало новца и мало је оних који желе да их раде.”

Фарел каже да жене обично преферирају флексибилнију равнотежу између живота и посла, што подразумева да им радна недеља траје „максимално” четрдесет сати. Мајке обично успевају да се извуку са краћим радним временом, јер имају финансијску потпору од супруга. Фарел тврди да је ово права дефиниција моћи. „Моћ дефинишем као ’контролу над нечијим животом’. Уравнотежен живот је далеко надмоћнији од мушког поимања моћи: зарађивање новца који неко други троши, док он умире раније.”

Иако би било лако одбацити ове аргументе као антифеминистичке, ипак постоје коментатори који мисле да би то било потпуно погрешно тумачење првобитног циља овог покрета – једнакост за оба пола, а не доминација једног на штету другог. Роузи Бојкот, суоснивач феминистичког часописа „Spare Rib” из 1971. године, истиче како је у првом уводнику писало да се тражи ослобађање и мушкараца и жена. „И мушкарац од 18 до 65 година који сматра да једини издржава нешто више од двоје деце и супругу, а има право на само две недеље одмора годишње током које ради од девет до пет, и жена која је одговорна за све послове око деце и домаћинство налазе се у истом сосу”, каже Бојкотова. „Мушкарци се не осећају лагодно када признају да одлазе с посла како би одвели ћерку код зубара. Потребна нам је већа критична маса да би се та једнакост остварила.”

Многим мушкарцима се губитак статуса код куће и на радном месту удружио са губитком самопоуздања. Нил Оливер, телевизијски историчар који је објавио књигу „Невероватне приче о томе како је од дечака настао мушкарац” („Amazing Tales for Making Men out of Boys”), каже да влада очит недостатак мушких узора. „Одрастао сам слушајући приче о Ернесту Шеклтону и гледајући филмове као што је Зулу. Свет у коме сам био дечак био је свет јасно дефинисаних мушких и женских улога, а њега више нема, па се мушкарци муче да му се прилагоде. У Британији су мушкарце ловили готово до истребљења, а појам мушкости је застарео. Ипак, нагон да будете мушкарац је исконске природе, па и данас постоји код дечака.”

Дечаци су и у школи у опасности да неће имати мушки узор. На основу државне статистике из 2006. године, однос између тек дипломираних наставница и наставника до 25 година старости био је скоро седам према један. Сматра се да увођење рада на пројекту током наставе и модуларних испита импонује традиционално женским преимућствима. Девојке су обично методичније, док младићи теже да користе веома рискантне стратегије као што је бубање једну ноћ пред испит.

Неки критичари тврде да је ова тиха „феминизација” школа довела до тога да девојчице надмаше дечаке на готово свим нивоима: оне имају шири вокабулар, течније говоре, користе дуже реченице и праве мање грешака. До једанаесте године око 76 процената дечака достигне стандард писмености који је прописала држава, наспрам 85 процената девојчица. На матурским испитима је 2007. године 66,8 процената девојчица постигло одличан и врлодобар успех наспрам 59,7 процената дечака (што конкретно значи да каскају за девојчицама девет година).

Да ли ове статистике иоле утичу на свакодневна искуства обичних мушкараца? „Не знам да ли се осећам угњетеним, али чини ми се да жене о нама могу да говоре свашта без икаквих последица”, каже један тридесетдвогодишњи адвокат из Лондона који не жели да се представи како колегинице не би осуле дрвље и камење по њему. „Неколико пута сам се задесио у канцеларији и чуо неосноване генерализације о томе како су мушкарци лоши: ’Ма, сви мушкарци су бескорисни, није ни чудо што није успео да на време заврши посао’ и тако то. Не узимам све ово за озбиљно, бар не засада, али знам да се не бих извукао када бих исто то рекао за жене.”

Гај Гарсија, аутор књиге „Суноврат мушкараца” („The Decline of Men”), у својој књизи, из ведрог угла гледа на то како се амерички мушкарац „искључује, предаје и уништава своју будућност”. Према Гарсијиним речима, постоји „предиспозиција друштва да мушкарце сматра недостојним родитељства, преварантима и непоправљивим женскарошима”. А ту је и Ернест Шеклтон, чије истраживање из 2007. под насловом „Мушкарац за једнократну употребу” („The Disposable Male”), практично понавља оно што пише у наслову. „Материнство је непроменљиво“, пише Гилберт. „Очинство је друштвени конструкт. Зачудо, дали смо све од себе да га уништимо.”

Нису само мушкарци устали у сопствену одбрану. Недавно је објављена књига „Спасите мушкарце: због чега су мушкарци битни и зашто би жене требало да се заинтересују” („Save the Males: Why Men Matter, Why Women Should Care”) из пера Кетлин Паркер, новинске колумнисткиње, која пише садржајне текстове и одликује се хладнокрвном способношћу да изрекне неизрециво. „Мислим да су мушкарци збуњени, јер им од жена и из културе стижу супротне и често збуњујуће поруке”, каже она. „Желимо да буду храниоци и заштитници, осим када то нећемо. Желимо да заједно са нама броје трудове и хране бебе у поноћ, али хоћемо и да нам се склоне са очију када то пожелимо.”

Паркерова свој гнев у великој мери окреће према „високопрофитабилној мушкарцима ненаклоњеној индустрији” која на сексуалну дискриминацију мушкараца гледа као на веселу забаву. Сходно томе, можете купити мајицу с натписом „Дечаци су глупи – гађајте их камењем”, али уколико бисмо исто тврдили за жене, на то би се гледало као на позив на насиље. Дискриминација мушкараца као да постаје све прихватљивија у друштву. „Када је Сузан Пинкер, цењени психолог и новинарка недавно објавила књигу „Полни парадокс: забринути дечаци, надарене девојчице и права разлика између полова” („The Sexual Paradox: Troubled Boys, Gifted Girls and the Real Difference Between the Sexes”) примила је имејл од једне колегинице која је затражила да прокоментарише нешто о разлици између мушког и женског мозга, односно о недостатку мозга код мушкараца!”

„Нико се на такав начин не би нашалио о женама”, каже Пинкерова. „Када сте рекли да пишете нешто о мушкарцима, била сам потпуно збуњена, јер према мом искуству никоме није ни најмање стало до мушкараца. Мислим да су ту на сцени двоструки стандарди. Пошто су жене дуго биле дискриминисане, појавила се превелика осетљивост према шалама на њихов рачун каква не постоји када су мушкарци у питању. Претпоставља се да се они могу критиковати јер су на врху. Постоји схватање како је прихватљиво да жене третирају мушкарце као глупаке. Многе жене деле ово мишљење као да је познато да су мушкарци у неку руку бескорисни.”

Наравно, многим мушкарцима прија status quo, али да ли је то пожељно или праведно? Помисао на оца који је стално код куће и мајку која одлази на посао и даље делује необично. Мушкарци који желе да буду очеви који седе код куће могу се у многим аспектима упоредити са женама које су педесетих година желеле да постану хирурзи. И једни и други се суочавају са баражном паљбом сексистичких претпоставки.

„Постоји култура мајчинства, које је недодирљивa и веома је снажна у Великој Британији”, тврди Данкан Фишер, генерални директор Института за очинство. „Мушкарци су без разлога маргинализовани и стиче се утисак да су стављени у други план. Услуге које се пружају породиљама се описују као индивидуалне. После порођаја свака мајка добија часопис „Мама плус један”. Уколико жена оде на биро за запошљавање питају је: ’Да ли сте мајка? Хајде да видимо какав бисте посао желели’, док мушкарца нико не пита да ли је отац.”

„Мушкарац ту напросто није битан. То и не смета толико уколико сте имућан мушкарац из средње класе који може да заузме чврсту позицију. Али зато многи млади очеви отпадну. Нико не очекује да се неко побрине и за њих.”

Ипак, истраживање је показало да се код деце која имају подршку оца ређе јавља наркоманија, да имају веће самопоштовање и да постижу боље резултате у учењу.

Ни ова весела претпоставка да је мушкарац бескористан није ограничена на очинство. Према извештају Бироа за рекламне стандарде, број жалби да се мушкарци на телевизији представљају као „пајаци” и „идиоти” полако расте из године у годину. У једној реклами за кухиње приказано је како жена удара шамар супругу, јер је оставио подигнуту даску на WC шољи. „Када мушкарац омаловажи жену, то прераста у судски спор”, каже Фарел. „Када жене омаловажавају мушкарце, то се појави на честиткама.”

Захваљујући америчким феминисткињама, жене се избориле за много слобода, сада их имају више него мушкарци, заштићеније су, привилеговане. Жене су много постигле у изједначавању са мушкарцима, али друштво је подсвесно руковођено идејом да су оне и даље главне жртве система који фаворизује мушкарце. Предрасуде да су мушкарци јачи врло су снажне код свих који спроводе закон, па мушкарци теже остварују своја права, нарочито по питању очинства – жени се више верује и она се доживљава као погоднији старатељ детета.

Дајући стручна мишљења судовима, центри за социјални рад у 99% случајева одређују мајке као самосталне вршиоце родитељског права, а што судови спроводе изрицањем судских пресуда.

Мушкарац данас има мање слободе по питању свог идентитета него жена. Од њега се очекује да буде јак и мужеван, али и крајње осећајан када је потребно, да подржава феминизам, истовремено се понашајући традиционално каваљерски. Док жене своју каријеру доживљавају као опцију и симбол своје ослобођености и тријумфа, доказ да сада могу да слободно бирају опције у свом животу, за мушкарце је каријера притисак, минимум који се очекује од њих и једини избор који имају осим губитништва. Жене су, дакле, отишле у крајност.

Феминизам на Западу као и код нас у Србији има доста непријатељски став према мушкарцима и својеврсну „класну борбу” у којој једна страна мора поразити другу. Међутим, идеја о мушкости као друштвеном злу и антагонизму полова оставила је дубоког трага на савремено друштво. Док феминизам све више на мушкарца и жену гледа као на супарнике, дотле у популарној култури и даље имамо поделу на негативце (мушкарце) и позитивце (жене), што се види у јасном односу државе према очевима, рекламама, филмовима, серијама… То је гнусно подстицање жена на насиље према мушкарцима.

Стереотип да су мушкарци грубијани има у себи доста истине. Они су физички снажнији и склони да конфликте решавају користећи своју снагу. Жене су физички слабије и „незаштићене”, а људска друштва су одувек имала снажне кодексе који су штитили жене од мушке „грубости”. Стереотипи су променљиви, мада и јако жилави, а неки су условљени трајним особинама полова, као што су физичка снага, инстиктивна понашања и слично. Оно што је лоше је када ти неминовни стереотипи постану „институционализовани”, црно-бели и када се користе као аргумент за полно супарништво и остваривање интереса једне од страна, у овом случају жена.

У занимањима где се ради са децом постоји евидентна дискриминација према мушкарцима због предрасуда о неспособности мушкараца да брину или због страха од сексуалног злостављања деце. То је добрим делом резултат медијске сатанизације мушкараца (под палицом лејзбијско-феминистичких НВО) као сексуалних предатора, изопачених и агресивних. Оно што се заборавља је да су жене у готово истој мери починиоци злостављања, занемаривања или убистава деце.

Жене користе различите методе, јер не могу да се ослоне на сирову снагу као мушкарци. Оне су склоније да партнера гађају предметима, шамарају, шутирају, гризу и нападају их када су мање способни да се бране, нпр. док спавају, док мушкарци жестоко ударају или даве, што резултира озбиљнијим и видљивијим повредама. Неке студије показују да жене користе злостављање ради контролисања у истом проценту као и мушкарци, да су у везама склоније физичком насиљу него мушкарци, да доминирају када је у питању неузвраћено насиље (71 одсто).

Истраживања психолога показују да су насиље и агресивност прилично симетрично распоређени међу половима или да жене чак предњаче као починиоци, само су ефекти женског насиља мање очигледни. Према неким истраживањима у свету, око 40 одсто мушкараца је доживело неки облик малтретирања, мада су све те бројке и критеријуми који се користе врло спорни, као уосталом и када се ради о насиљу над женама. У Србији не постоје озбиљне студије о мушкарцима као жртвама насиља у породици, али они који се баве пружањем помоћи жртвама сведоче да им се обраћају на десетине мушкараца који су жртве својих супруга.

Мушкарци крију да су жртве насиља својих жена, што због сујете, што због осуде друштва. Међутим, они који одлуче да признају свој положај и затраже помоћ од социјалних служби, телефонских служби за помоћ, сигурних кућа обично наиђу на затворена врата. Одговор који добијају је да они не знају како да помогну мушкарцима жртвама породичног насиља, да за то нема законске регулативе, да за то нема међународне конвенције итд. У суседним земљама, подаци о насиљу над мушкарцима полако се пробијају до јавности, захваљујући удружењима за заштиту очева.

Рецесија је на Западу, нарочито у САД, мушкарце претворила у издржавани пол, а трендови који последњих деценија иду у прилог женама као да уводе свет у „еру матријархата”. Жене су данас те које предњаче у образовању и ускоро ће на два факултетски образована мушкарца у Америци долазити три жене са истим квалификацијама. Исланд и Литванија већ су мушкарце на власти заменили женама-спасиоцима као одговор на кризу за коју је оптужен „мушки корпоративни капитализам”. Могло би се рећи да жене данас имају далеко бољи PR од мушкараца и далеко бољи имиџ у друштву и култури.

У психологији је већ познат тзв. „жене су предивне” ефекат, односно тенденција оба пола да имају боље мишљење о женама. Може се рећи да је шамар жене мушкарцу политички коректан. Или, како је Фарел рекао, када мушкарац удари жену – то завршава тужбом, када жена удари мушкарца – то заврши на разгледници.

Жене су данас агресивније у неком експлицитном смислу, односно, њихова агресивност је очигледније природе него што је била раније. Од жена се више не захтева да буду увек сталожене, стрпљиве и мирољубиве, да никад не подижу глас. Свест о неправедној улози жене као жртве мушке агресије кроз историју, имплицитно је женама данас дала својеврсан „кредит” за агресивност. Жене су свесне да им је више дозвољено и то користе. Класична женска агресивност мање је физичка, а више вербална, суптилнија је и пасивнија и најчешће је у форми пребацивања и омаловажавања. Она обично циља на его и самопоуздање мушкарца (безвредан си, неспособан) и карактерише се као „емоционално” и „психичко” злостављање. Као облик женске агресивности често се наводи и манипулисање децом, када се мужеви уцењују претњама да неће моћи да виђају децу, или децу окрећу против њих. Не треба, међутим, заборавити да су и један и други пол далеко агресивнији према припадницима сопственог пола. Код жена је то нарочито изражено у периоду адолесценције, као тзв. синдром „злобне девојке„, која уме да се понаша изузетно сурово, као на пример у недавном медијски експонираном случају злостављања и снимања школске другарице.

Мушкарцима либидо опада, услед чега је број оних који траже стручну помоћ због проблема са потенцијом порастао за четрдесет посто. Од свих Европљана као очеви имамо најмање очинских права. 

Према речима Никол Бруер, генералне директорке Комисије за једнакост и људска права, у Британији се не сматра да су очеви „нужни за одгајање деце”. Истог месеца објављено је и медицинско истраживање које доказује да квалитет мушке сперме опада у толикој мери да су, пошто мушкарац наврши четрдесет пет година, двоструко већи изгледи да ће им партнерка побацити.

Мушкарци подлежу традиционално женској преокупираности властитим изгледом. Продаја козметичких средстава за мушкарце је у последњој деценији порасла за тридесет процената. Готово је двадесет процената више мушкараца који се подвргавају пластичној хирургији, док су истраживачи са Харварда открили да су међу онима који пате од анорексије и булимије четвртина мушкарци. На модним ревијама и мушки манекени расправљају о мршавости. „Манекени имају уске груди, упале образе и изгледају неухрањено”, како је приметио новинар Њујорк тајмса.

Владислав Ђорђевић, аналитичар родних односа, истиче да постоји тренд феминизације мушкараца. Он сматра да се мушкарци феминизују стилом облачења. Мушку моду углавном креира хомосексуални лоби. Мушкарци све више носе уске панталоне, сакое и мајице. Изгледају инфантилно и феминизовано. Жене их доживљавау као незреле особе. Мушкарци и визуелно постају мекушасти. Женама су незанимљиви.

Чини се да се сваке недеље појављују нова истраживања која као да се утркују да дају најгору могућу слику савременог мушкарца. Кажу нам да су мушкарци све неуротичнији и све мање испуњени него икада раније, да их маргинализују уместо да их поштују, да се од њих очекује да боље разумеју сопствене емоције, а ипак их због тога критикују. Мушкарци више нису сигурни ко су и шта би требало да буду.

У Великој Британији 75 процената самоубица су мушкарци. Изгледи да ће умрети од десет најуобичајенијих врста рака који погађају оба пола су двоструко већи, а болести срца им се обично јављају десет година раније него код жена. Иако на националном плану постоји програм раног откривања рака дојке и материце, сличан програм не постоји за мушкарце, упркос томе што од рака простате умире 6,7 процената више мушкараца него жена од рака материце.

Тад Сафран, новинар и сценариста из Лос Анђелеса, искусио је ово прошле године на сопственој кожи, када је у новинама објавио бритак чланак о томе како Британке „неуредно” изгледају. „Гневно писмо које сам добио звучало је сумануто”, каже он. „Назван сам ’сексистом године’. Можда сам то и заслужио, али сигурно да реакција не би била иста да је исто то написано за мушкарце.” Као да потврђују његове речи, једне британске новине су неколико месеци касније објавиле чланак под насловом „Да ли су мушкарци досадни?”. Оба чланка су заснована на бесмисленим генерализацијама, али ауторку нико није назвао сексистом.

Нажалост, принуђени смо да гледамо капитулацију породичних вредности без икакве видљиве реакције друштва. Евидентно је да се ово систематски (и системски) ради. За креирање вештачких табора и подела, побринуло се неколико дежурних лезбијско-феминистичких невладиних организација, које „брину” о нашем друштву, потенцирајући нарушавање здравих породичних односа и у потпуности занемарујући улогу мушкарца у друштву. Јасно је да поједине невладине организације делују као продужена рука интересних група који их финансирају. Нејасно је зашто тренутна државна управа не само да жмури на овакве појаве у друштву, већ их и популарише.

 

 Библиографија

1.   Антонић, Слободан, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инежењеринга”, Службени гласник, Беогад, 2011.

2. Бабовић, Марија, „Родне економске неједнакости у компаративној перспективи: Европска унија и Србија”, Социолошко удружење Србије и Црне Горе; Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета; SeCons – Група за развојну иницијативу, Београд, 2010.

3. Благојевић, Марина (ур.), „Ка невидљивој женској историји: женски покрет у Београду 90-их”, Центар за женске студије, истраживања и комуникацију, Београд, 1998.

4.  Благојевић, Марина, „Положај жена у земљама Балкана: компаративни преглед”, Gender centar Владе РС, Бања Лука; Gender centar Владе ФБиХ, Сарајево, 2004.

5.  Ђорђевић, Владислав, „Мит о патријархату: да ли су мушкарци дискриминисани?”, Metaphysica, Београд, 2009.

6. Ђорђевић, Владислав, „Занемаривање билогије у друштвеним наукама: критика феминистичког култур-детерминизма”, Центар за конзервативне студије, Конрас, Београд, 2017.

7.  Ђорђевић, Владислав, „Предности жена”, Дерета, Београд, 2007.

8.  Захаријевић, Адриана (ур.), „Неко је рекао феминизам?: како је феминизам утицао на жене XXI века”, Жене у црном, Центар за женске студије и истраживање рода, Реконструкција Женски фонд, Београд, 2007.

9. Игњатовић, Тања, „Насиље према женама у интимном партнерском односу: модел координираног одговора заједнице”, Реконструкција Женски фонд, Београд, 2011.

10.  Милошевић, Зоран (ур.), „Феминистичка теологија”, ИВИС-публик, Београд, 1999.


Последњи пут ажурирано ( четвртак, 25 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.