header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Леко Колашинац: Свети Сава – отац нације Штампај Е-пошта
субота, 27 јануар 2018

 Свети Сава је отац Србске нације.

Када се говори о Светом Сави најчешће се истиче како је он оснивач Србске цркве, први србски законодавац, први србски писац, оснивач школе и просвете, оснивач болница... Све ово је исправно и тачно, али је он и више од тога – Свети Сава је отац Србске нације.

А шта је то уопште отац нације? Како се то постаје? Како знамо за некога да је отац нације?

За ово су потребна два услова. Прво, отац нације дефинише највише вредности за свој народ, његове најважније циљеве и приоритете;  и друго: народ треба да их прихвати. Отац нације показује пут свом народу и народ за њим иде. Отац нације осмишљава национални програм за свој народ а народ га са њим остварује.

И не може без обоје. Ако народ не прихвати нечији национални програм, нечије идеје и визије, ма колико оне биле дубоке и узвишене, онда се за њега не може рећи да је отац нације, он је само политички мислилац који свом народу жели добро али сопствени народ довољно не познаје и не разуме, па га народ не слуша. Отац нације познаје свој народ, зна његове домете и према њима заједно са својим народом  управља своју националну мисију.

И потребно је треће: да тај национални програм преживи проверу времена. Народ прихвата позив   оца нације и следи га. Али га следе и њихова деца, потом и деца њихове деце. И тако кроз векове. Ако нечије идеје народ прихвати а оне не преживе промену времена, тј. убрзо или кроз пар генерација  исчезну и народ почне тражити друге вредности за себе тумарајући тако кроз историју, тада је тај само идеолог чија идеологија буде и прође.

Свети Сава није србски политички мислилац, нити идеолог, он је отац Србске нације. Србски народ га следи већ 8 векова упркос свим пролазним идејама и идеологијама које су за Србски народ имале  другачије планове.

А који је национални програм Светог Саве? Шта је то што је Свети Сава замислио за своје тадашње сународнике, као и за нас – његове потомке? И када је то урадио?

Ма како тај појам грандиозно звучао национални програм  није неки обиман и сложен скуп идеја и планова за народ. Напротив, што је једноставнији он је већи. Као и у свему; највећи проналасци су једноставни (точак нпр.), велика уметничка дела су једноставна, односи међу људима су најбољи када су једноставни итд. И национални програм Светог Саве је једноставан.

Поред тога, национални програм се не може објавити било кад и на било који начин. Не можеш га објавити у новинама између других вести и огласа или послати добошаре да га проносе кроз народ; не можеш га ни објавити као једну од књига и разделити на читање или томе слично. За национални програм потребан је посебан историјски тренутак, неки важан национални догађај који својом величином и значајем одговара величини и значају националног програма. И Свети Сава је изабрао најважнији, један од најзначајнијих дана у србској историји – дан када је Србија по први пут постала краљевина. Он крунише свог брата Стефана за краља и на црквено-народном сабору у Жичи пред Првовенчаним краљем, пред властелом, свештенством и  народом објављује национални програм Србског народа.

 

Доментијан нам је пренео цео текст Савине Жичке беседе о правој вери,  у којој читамо:

„Прво молим вас ово, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо јер “друге основе“, као што рече Апостол, “нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера         која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.“

То је, дакле, прво. А шта је друго? Прво је „основа коју положи Свети дух“,  права вера, друге основе не може бити, каже Отац  нације. А шта је друго Свети Сава нам директно не говори, али као да нам поручује: све остало је друго. И самостална црква, и закони за државу, и школе и болнице, и сиротишта, и култура и уметност, војска и економија, и мирење браће... Све је друго. Он не каже права вера је једино. Он каже то је прво. И понови  да би нагласио, два пута каже: прво. А где је прво ту има и друго. Да је рекао: права вера је једино, тада  нема друго. Овако има и друго, а и за то друго опет нико није више учинио од Светог Саве. То друго су послови за државнике. И те друге послове Света Сава није занемарио, напротив, и ту је био највећи од свих у дугој и богатој србској историји. Узимајући у обзир шта је доласком на свет затекао у свом народу и држави, а шта оставио одлазећи са света, ничије дело се не може поредити са делом Светог Саве. Зато је он уједно и највећи србски државник.

Србија је имала државника и после Светог Саве. Они се сви баве овим другим. И дањашње народне вође и политичари када износе своје националне или политичке идеје и програме говоре о овом другом: економија, радна места, школе, болнице, пензије, путеви, државне границе итд. Нико не говори о првом: основној вредности на којој почива нација. И не треба да говоре.  Отац нације  Свети Сава је заувек за србски народ дефинисао њену темељну вредност. Поред тога, отац нације може бити само један. Државника може бити више, и добро је да их има увек у сваком времену, али  у оно „прво“ не треба да дирају. У противном пркосе оцу нације. Србска историја памти и такве ситуације – било је покушаја тражења судбине за Србски народ без Светог Саве и праве вере, али привремено. Као што се заблудели син из јеванђелске приче  враћа свом Оцу, тако се и Срби враћају Светом Сави и Савиндан се поново слави у држави и школи.

Тако треба и да остане.

  

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 27 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.