header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Између Бога и Групулекса - о речнику технологије Штампај Е-пошта
среда, 24 јануар 2018

 САЖЕТАК

Рад се бави смештањем „Речника технологије“ у контекст доба у коме је настао (прва фаза посттитоизма) и шире окружење европске и наше контрапросветитељске мисли (нарочито се указује на домаћег „шпенглеровца“, Владимира Вујића, припадника неохуманистичког правца наше међуратне филсоофије). Такође, аутор је настојао да покаже сву актуелност мисли „Речника“ у доба кад на Западу тријумфује идеја „трансхуманизма“ и претварања човека у киборга.       

КЉУЧНЕ РЕЧИ:            

 „Речник технологије“, контрапросветитељство, трансхуманизам, Владимир Вујић, технологија              

   ANTE SCRIPTUM

Пре но што сам почео да сређујем овај рад, делимично читан на скупу поводом књиге „Повратак из земље змајева/ Речник технологије тридесет три године после“[i]изборио сам се, у договору са професором др Александром Петровићем, да једним симболичким гестом устанем против савременог понижавања слободне мисли званог „скупљање бодова“ по зборницима и научним часописима, чији је један од апсурднијих метода униформисани начин цитирања, да би Тамо Он могао да нам „броји бодове“ ( и то је пут за тзв. „напредовање у звању“).[ii] Ако је тема овог рада „Речник технологије“, који се тако борио против науке као дела система Великог Инквизитора, онда НАМЕРНО нећу да цитирам у складу са једнообразношћу захтева Тамо Њега, него како  се мени чини најпогодније.

И тек сад ћу рећи шта ми је на уму.       

И то ћу рећи кроз записе, фрагментарно. Онако као „Речник“ заслужује.          

„РЕЧНИК ТЕХНОЛОГИЈЕ“ ДАНАС 

Марксистички аналитичари који су се нашли при комунистичком комитету Универзитета и истом таквом комитету града Београда били су згранути када су видели да „Речник технологије“ заузима овакве ставове:“Синоними за науку, односно разум су: ђаво/…/, страшило/…/, инквизиција /…/, звер /…/, Франкенштајн /…/, мржња/…/.“[iii] Они, ученици просветитељства, осетили су да је то напад на саму срж њиховог наслеђа: јер, наука је ново божаство, осим кога нема другог, а Маркс и Енгелс су његови пророци. Они су, у доба појаве „Речника“, били безнадежно застарели и трома ума, јер се њихов свет срушио одавно, само што им то нико није био рекао. Распало се све што је остало од тријумфалистичког сцијентизма 19. века, на коме су марксоиди градили свој оптимизам. Ни природне науке нису одолеле, о чему је писао Паул Фајерабенд:„Избор стила, укључујући и стварност, форму истине, критеријуме реалитета и рационалитета, људско је дело. То је социјални акт и зависи од историјске ситуације. /…/ Дакле, за или против наука одлучујемо се исто као што се одлучујемо за или против punk rocka са том разликом, дакако, што је при данашњем социјалном положају наука, одлучивање у првом случају пропраћено са много више приче, и, такође, много више буке“.[iv]      

Замишљени, каткад туробни, никад марксоидно оптимистични, Борислав Пекић је, у те дане, видео све оно што је видео и „Речник“, и у свом дневнику од 16. децембра 1982. године забележио:“Технички проналасци којима смо се поносили и који су нам до сада показивали своје добре стране почињу сада да нам показују и своје наличје и сада почињемо плаћати за сву добробит, наводну добробит, коју смо од њих имали. Последњих сто година били су фатални у историји човечанства и она почетна заблуда, она почетна грешка, она почетна судбина коју смо изабрали окренувши се материјалној цивилизацији лагано, али сасвим неизбежно води нас пропасти“; због тога, по Пекићу, „сва системска стандардна питања ове цивилизације почињу да личе на ситуацију у којој би човек који пада са педесетог спрата размишљао о томе шта ће радити кад буде стигао на земљу.“[v]                                  

Наравно, данас, ми, опет немоћни да падање зауставимо,  коначно видимо све.         

И наравно да је технологија и даље главни непријатељ човечанства. После пређеног пута, она је постала, између осталог, биотехнологија – једемо салату с геном за раст пресађеним из пацова, и очекујемо синтезу човека и свиње; оно што је највише cool у области науке и философије зове се трансхуманизам.[vi] Треба да постанемо киборзи, а затим да све препустимо роботима. Када сам био мали, „Седморица младих“ су певали:“У двехиљадитој години, / сви ћемо бити господини./ Јешћемо бомбоне и чоколаде,/ а роботи ће да раде“. И стварно: роботи раде, али су зато људи непотребни.[vii] И не само да неће имати новца за бомбоне и чоколаде, него га неће имати ни за хлеб.[viii]            Човек је, најзад, створио робота и постао сувишан.  

А „Речник технологије“ је све то већ рекао, и рекао дубински, без пристајања на компромисе са духом времена: јер, технологија је настала из Адамовог покушаја да механичко – магијским једењем плода са Дрвета познања добра и зла постане бог ( знање је моћ – то је заједнички став и техно - науке и магије). Уместо да се слободно и синовски обожи у заједници љубави са Богом, он је решио да, технолошки, самог себе уздигне до бога – и срушио се у смрт. Њега Бог није убио, него је допустио да убере плод гордости: ништавило. Од тада је технологија, како је „Речник“ посведочио, нови, удвојени свет, свет уместо света, свет привида и наказних одраза. „Речник“ је указао на Декарта који је будући просветитељски хуманизам уобличио као „Cogito, ergo sum“( мада се може ићи и уназад, до схоластичара и Томе Аквинског, који су учење о лику Божјем у човеку свели на тврдњу да је само разум то по чему личимо на Бога, иако су и слобода и љубав саставни део лика Божјег у нама.[ix])                   

Наказни свет технологије је, наравно, свет огледала, у коме је све обрнуто од онога што јесте. Историји се одузима смисао; она се претвара у Вавилонску кулу, „чији су зидови Огледала. Између тих зидова, пријатно ограђени и заштићени шетају Технолози“[x]. Некада су то били комунистички апаратчици, а сада су то бриселске технократе, које мрзе живот, а воле дефиниције; доносе станарде о размерама банана које се могу продавати на ЕУ тржишту.[xi] Ови „хијерархијски мајмуни“ су, уместо чудесног света - Творчеве џунгле, створили џунглу мртвачких прописа, у којој људи ишчезавају у разним машинама за млевење свести и савести. Одавно је „Речник“ истакао да технолози нису само чиновници, него и сви научници, философи, уметници који служе Систему. То су, данас, негдашњи Дечаци који су, већ одавно, зомбији; не желећи да напусте удобни свет огледалских „вредности“, постали су утваре. Јер, како је говорио Берђајев у књизи „О човековом ропству и слободи“, ЛИЧНОСТ ЈЕ БОЛ. А, по Светом Максиму Исповеднику, живот оних који неће да одрасту, који остају инфантилни и претварају се у дигестивне тубусе, састоји се у потрази за задовољствима, која, без обзира на све покушаје бекства из зачараног круга, имају узвратну меру бола ( при чему тај бол може бити покајнички спасоносан у Спаситељу, или вечно проклетство у егоманијаштву ). 

Пошто у институцијама нема личности, него су тамо само Дечаци нихилизма, онда се мора бежати из наказног света, како би, пре „Речника“,  посведочио Бранко Миљковић у песми „Море пре него усним“: „Свет нестаје полако. Загледани сви су/у лажљиво време на зиду: о хајдемо!/Границе у којима живимо нису/границе у којима умиремо.“ То је важило 1981, то важи и сада.

Још почетком осамдесетих година прошлог века, аутори „Речника“ су тврдили да остварена Личност никад не поштује законе и морал света огледала. И то је сасвим јасно: Личност се заснива на начелу љубави према ближњем – а, по Георгију Флоровском, волети ближњег као самог себе не значи волети га као што волимо себе, него волети га јер је ближњи наше истинско ја. „Воли, и чини шта хоћеш“, говорио је Блажени Августин – јер, ако истински волиш, спреман си на жртву, и не можеш желети ништавило, ка коме воде закони у свету Дечака и Технолога. То су закони на основу чијег усвајања у скупштинама разних држава сатана у филму Тејлора Хакфорда „Ђавољи адвокат“ каже да ће светску власт задобити на челу армије правника.

Разлика између Личности и Дечака је у томе што Личност има вољу, а Дечаци самовољу. Због тога Личност жели да разбија огледала и гони привиде. Док Личности постоје у заједници, Дечаци постоје само у друштву; зато је време да се друштво, у коме је смрт призната као врховни закон, сруши, и да се крене ка слободи.           

Не заборавимо: вољу може да поседује само Личност док Дечаци имају самовољу због чега је јасно да хуманизам, самовоља, саможивост и зло синоними.                          

То је, наравно, открила и западна мисао, фукоовском аналитиком „смрти човека“ ( а „пошто човек није ништа самоникло, његова „смрт“ не значи ништа друго до разградњу епистемолошке констелације карактеристичне за 19. и 20. век, којој он дугује своје постојање“[xii]), немајући, међутим, снагу за изградњу нових песрпектива.           

Обрачун Личности са Дечацима заснива се на чињеници да су Дечаци биолошки живи, али духом мртви, јер су се предали Великом Инквизитору, који политичке игре у свету огледалских привида организује као демократију, тај збир самовоља што никад не значи и никад не доноси слободу. Сваки систем, наговештава нам „Речник“ ( био то систем философски, научни, уметнички ),  има порекло у демонској вољи за организовањем света против Творца. Ђаво, у Средњем веку назван оним који мајмунише Бога, покушава да свој хаос представи као Господњи космос. Хегеловско – марксистичка систематичност, сведочио је „Речник“, за крајњи циљ има погубљење света.  Због тога Личност руши демократију – не као политички систем, него као, како рече један руски мислилац, „средство за магарчење маса“.        

И да не заборавимо: по „Речнику“, у свету привида ни истина, ни лепота нису аутентичне, него су пукости конструкције једног „ естетски префарбаног“ прагматизма. А иза свега стоји Велики Инквизитор који тражи да му се клањају.                      

Што ми, који смо „Речник технологије“ читали, ни данас не смемо учинити.                  

КАКО САМ СЕ СРЕО СА ТЕМОМ „РЕЧНИКА“?              

Да будем искрен, много пута сам слушао о „Речнику технологије“, али о њему нисам знао ништа посебно, све док нисам са Интернета скинуо књигу Зорана Петровића Пироћанца, „Nomenclatura Serbica 1982-2013/ Елите, ентропијски модел политичке класе и континуитет српске номенклатуре“.[xiii] Ту сам сазнао да се дело појавило у првој години после Брозове смрти, и да је, како би рекао руски аналитичар Савељев, изазвало „метеж номенклатуре“, јер је ударило у саме темеље социјалистичке утопије – њену „просветитељску“ основу, тражећи својеврсно „ново средњовековље“, и при томе се не либећи разних интелектуалних савезништава, од оца Јустина Поповића, писца књиге „Достојевски о Европи и Словенству“, до антипсихијатра Франка Базаље, који је лудило видео у тзв. „нормалном“ друштву, а не у лудницама. Ту сазнајем да је иза „Речника“ стајала екипа независних младих људи, на челу са Александром Петровићем, али и да је од „Видика“ и уметника Драгана Папића почео пројекат „Дечаци“ из кога су настали „Идоли“…Ту видим да је и рани Басара из овог круга…                

И бива ми јасно.

   Јер, ја сам се, тинејџер - провинцијалац жељан нових знања и увида, обликовао слушајући „Маљчике“ и „Одбрану и последње дане“ и читајући „Фаму о бициклистима“. У „Кенозоику“ сам први пут чуо да „светосавска блага рука каже пут“, а „Фама“ је доносила нове гласове о „еванђеоским бициклистима“ који би да разграде лаж историје. Тек кад сам код Пироћанца видео да је „Речник технологије“ тражио разбијање огледала у којима се Технолози, прерушени у вечне Дечаке, одражавају, и схватио сам шта је Басара писао у омиљеној књизи моје младости, „Напуклом огледалу“.[xiv]                

Био сам запањен и жестином обрачуна са „Речником технологије“ и редакцијом „Видика“, коју је Пироћанац описао  веома подробно. Додуше, као истраживачу прећутане културне историје Срба, било ми је јасно да је УДБА, која је озбиљно надзирала послератну културу, учинила пропуст допустивши да се писци „Речника“ домогну „Видика“, и да „роваре“, а да нису „њихови“, и да нису спремљени за једну од многобројних лажних улога на домаћој културној сцени, која је тако подсећала на „Твин Пиикс“.[xv] Споља је, наиме, све било титотопијски идилично и „кока – кола социјалистично“, а изнутра је бујао луциферијански мрак просветитељства без светлости. Јер, како су говорили Свети Оци, није знање светлост, него је светлост знање. „По небу смо тражили светлост Востока“, певали су, већ осамостаљени од „Видика“, а ускоро и од саме сржи стваралаштва, „Идоли“, у песми „Русија“.                    

Дакле, стасавао сам на „Новом таласу“, а тек ми је са „Речником“ постало јасно зашто је све нас тај талас тако снажно понео. [xvi]                     

БЕОГРАД ПОСЛЕ „РЕЧНИКА“   

У свом тексту „Мисија православних – диалог( 1982-1999 )“, недавно упокојени философ Жарко Видовић описује атмосферу која је владала у Београду почетком осамдесетих година прошлог  века, када је, по први пут после Титове смрти, почео да се води озбиљан дијалог о темама духовности у различитим религијама, и када је, на трибинама Дома омладине, Ненад Даковић покренуо разговоре о мистици, у којима су учествовали и православни, и римокатолици, и муслимани, и јудаисти. Било је то доба велике политичке напетости, али и велике храбрости оних који су били спремни да дијалог воде:“Али Београд је био смирен, сигуран у будућност народа који је у току два рата, па и у току неколико столећа, био савезник Запада, демократије, Европе. Та смиреност није била равнодушност, него мир другачије врсте: духовни мир, чиста савест народа који је био жртва и који је од моћног Запада очекивао само разумвање и солидарност! ( Посебно од Америке!) Отуд је једини  излаз из кризе видео у диалогу, у помирљивости, у поштовању и уважавању разлика ( без тражења метафизичко – идеолошког „заједничког именитеља!“ ) Али остали републички центри су, за разлику од Београда, који је гајио илузије, били обавештени и већ све знали! За припреме рата и оружаних сукоба у осталим центрима знали су само српски комунисти (тито-комунисти)! И о томе ћутали, припремајући се да „оружјем бране власт“, коју су и сами ( тобоже својим ) „оружјем и добили“! А остали, поготово млади свет и крем Београда и Србије није очекивао решење које води у рат, поготово у рат „верски“ ( тј. против вере: сваке вере!)“[xvii]  

Ипак, у београдском ваздуху се осећала, поред смирене уверености у будућност народа који је страдао и жртвовао се за опште добро, и својеврсна нихилистичка напетост, коју сеизмолошки прецизно описује Борислав Пекић у својим дневницима ( ево записа од среде, 17. октобра Орвелове године):“Београд 1984. није Лондон Орвелове 1984. али је на добром путу према њему.

Све је покривено сивом мртвачком прашином, прљавштина ми се чини природном, она није оријентална. Она није балканска. Она припада једном псеудозападу, једној псеудоцивилизацији која се распада пре него што се људски усппставила.

Аутомобили су заузели све плочнике, ненеговани, прљави, расклиматани. Подсећају ме на ђубриште машина из 1999. Пешаци се провлаче између њих и зидова, не пропуштајући једни друге.

Љубазност и учтивост потпуно су ишчезли са београдских улица. Груби изгледи, мрки погледи, нагли покрети, журба која игра непостојећи динамизам, лажни виталитет и потпуно неумеће кретања јавним местима. Гласови су груби, ненеговани, језик вулгаран, мисли једносложне, интереси простачки. Мржња и завист цветају на подлози страха, неизвесности, нетрпељивости и себичности.

Борба за опстанак вратила се у крапинску фазу.                                              

Нико ми није рекао ништа лепо. Мисли се ваљда да сам балегар који се занима једино за фекалије.  

Ноћу је готово окупацијска атмосфера што се тиче светлости, а и иначе. Тешко ходам, не видим. Фарови ме заслепљују.

Вози се дивљачки. Куда хитају ти људи? Овде сви закашњавају, а стално журе.         

Послови су као и увек могући после једне сеансе исповести и прича о стварима од којих вас се већина не тиче, не бар у том моменту и на том месту.

Парадокс: Београд је постао ђубриште за градоначелника естетике ( Богдана Богдановића, нап. В.Д.). И то је боље него да је постао гробље.“[xviii]

   СВЕТ У КОМЕ ЈЕ ТРИЈУМФОВАЛА ТЕХНИКА

Од Едмунда Берка, Огистина Баријела и Жозефа де Местра, преко романтичара какви су Новалис и Семјуел Тејлор Колриџ, до експресиониста, у европској мисли постоји снажна контрапросветитељска мисао, која се, борећи се против рационализма, бори и против тријумфа технике, као најснажнијег израза рационализма у људском свету.   

Слом рационалистичке конструкције света у Првом светском рату довео је многе мислеће људе до трајног уверења да на путевима просветитељства решења нема и не може га бити. Описује га руска мислитељка Татјана Сидорина: „Током протеклих столећа европске историје настао је прилично стабилан систем идеала рационалности, духовних вредности, традиција у схватању смисла историје, са развијеном богатом културом. Социокултурна криза краја 19. и почетка 20. века означила је крај велике епохе Новог времена и прелаз у нову етапу постојања не само западноевропског, него и читавог савременог човечанства. Последице Првог светског рата потврђују неизбежност радикалних промена у начину живота друштва, и њихово остварење. За то доба карактеристична су осећања пустоши, слома идеала, губљења стабилности, навикнутих и неваспостављивих оријентира вечног, обећавајућег, светог…Све што је изгледало као такво – уништено је. „Како даље? У чему је смисао историје? Смисао живота? Шта даје наду, у шта се може веровати?“Крај 1920-их и почетак 1930-их на Западу је период економске депресије и социо-културног хаоса. Покушаји надилажења нове етапе кризе добијају форме тоталитаризма. Теоретичари и практичари тоталитаризма маме народе перспективама форсиране модернизације и остварења националне моћи, друштву намећу дух милитаризма, руше демократске политичке и грађанске установе. „Побуна маса“ усмерена је ка тоталној мобилизацији милиона дезоријентисаних „шрафова“ овог или оног режима. То се време може назвати временом „антрополошке катастрофе“, јер на површину цивилизације избијају националистичке, фашистичке и друге човекомрзачке идеологије и праксе.   

У исти мах, предузимају се озбиљни покушаји васпостављања социјалне и психолошке стабилности. За овај период карактеристично је окретање техници, стављање нагласка на развој индустрије, и, што је последица, раст материјалног богатства. Може се расправљати о томе колико је био оправдан такав програм надилажења кризе, па ипак, човечанство је стекло нове вредности, повезане с успесима науке, технике, индустрије. Дошло је до значајних промена нивоа и каквоте живота. Све је то давало наду, отварало перспективе, рађало веру у стабилност, формирало вредносне императиве.

Нови друштвени земљотрес доноси Други светски рат. Свет се опет нашао увучен у крвави покољ, а обим људских губитака порастао је у складу са дехуманизацијом маса и развојем техничких средстава за уништење. Био је то нови талас кризне перцепције стварности. Поново откривени темељи социјалне стабилности, друштвеног устројства, које је заменило заувек изгубљену епоху Новог времена, нису издржали испит рата, фашизма, перспективе тоталитаризма; човечанство се нашло пред глобалним уништењем. За ово време је карактеристична експлозија антихуманизма – природни наставак и последица предратне настројености у друштву и кризе европске културе. Наука и техника су изгубиле претходни ореол социјалне неутралности. Сасвим су постале јасне противречности техничког развоја: техника је кадра да олакша људски живот, да пружи материјални напредак, али та иста техника разара природу, без које је живот немогућ; техника помаже човеку да се ослободи превеликог физичког рада, али у њој је и узрок раста незапослености; техника је поље остварења стваралачке уобразиље човекове, али она рађа и човекову психолошку зависност од ње.“[xix]                     

На нашем простору, у периоду између два светска рата, философска група неохуманиста (Милош Н. Ђурић, Владимир Дворниковић, Ксенија Атанасијевић, Владимир Вујић ) суочили су се са питањем технике на контрапросветитељски начин.                                    

МИСАО ВЛАДИМИРА ВУЈИЋА КАО ПРЕТЕЧЕ „РЕЧНИКА“  

Године 1930, философ Владимир Вујић[xx] је у Народној одбрани објавио оглед „Рађање, живот и опадање сатанизма технике“, настао на основу Шпенглерових увида, чије утицаје Вујић помиње на самом крају свог текста. Указујући на чињеницу да рационалистичко знање настаје када се човек отуђи од интуитивно-осећајног модела сусрета са стварношћу, и када се, језиком, из чулног искуства окрене ка формулама, аутор истиче да је један од људских језика и математика, којом се стиче извесна моћ над природом, мада се природа не може докучити. Живот се служи мишљењем и техником зарад остваривања својих циљева; али, дешава се да техника, када се, по Вујићу, „замори“ од служења човеку сасвим преузме власт над њим, и поведе га својим путевима. То је епоха претварања културе у цивилизацију. Човек, који се определио за технику као за моћ, пошао је путем имитирања Бога: прво стидљиво, и са страхом, а затим све озбиљније. Некадашња техника била је само продужетак основних људских моћи; данас, међутим, није тако. Вујић каже да је до преображаја технике у силу која управља човеком дошло на Западу, који је знање изједначио са владањем. И у Кини је било многобројних проналазака европских, од компаса и дурбина, преко штампе и хартије, до порцелана и барута. Али, Кинез је своје производе од природе добио мирно, у складу и договору с њом, без насиља; тако је и антички човек мислио и гледао, не журећи ка моћи; и човек арабљанске културе тражио је камен мудраца, који ће му природу покорити, али без насиља. Само Европљанин је потонуо у вртлог воље за моћи.Тако је било и на почецима западноевропске науке, о чему Вујић пише: „Сви су ти велики проналасци лежали у зачетцима у рано-готских калуђера: Албертус Магнус живео је у предању као велики врач, Роџер Бејкн размишљао је о парној машини, парној лађи, справи за рашење. Те сањалице по ћелијама манастира, у рано доба културе западне, зачели су и носили као службу Богу, смеле снове о техничким чудима. Ту је постао лик Фауста, велики симбол откривачке и проналазачке културе.“[xxi] Зато је западна култура, пре свега, фаустовска. Ослушкујући космичке ритмове, западни проналазачи преступили су границу која дели живо од неживог, оно што дели духовну природу људску од недуховности. И зато су људи вере у машини препознали нешто демонско, и на то оштро реаговали.Још готска архитектура указује на страст проналазаштва и пробијања ка бесконачном. Настанак ватреног оружја био је нешто квалитетативно ново: док је „грчка ватра“ била ту да запали и застраши, експлозивни гасови произведени стављањем барута у употребу постали су покретачка сила. Коперника и Колумба прате дурбин, микроскоп, развој хемије. У доба рационализма, парна машина потпуно мења економију. Природа, која је, по Вујићу, до тада само пружала услуге, постаје слушкиња; уместо мишићне снаге робова, појављују се извори силе из утробе земље, попут угља. Машина значи и нови однос према раду: човек постаје њен додатак, при чему мора и сам да ради, непрестано. Чежња за бескрајем, у западном Средњем веку мистичка, у доба Бетовена романтична, на крају, сматра Вујић, доводи до тријумфа технике, чију апокалиптичну слику даје: „Постаје фантастични саобраћај који кружи око земље невероватним брзинама, преброђује океане на пловиградовима, буши и пробија планине, бесни у подземним лабиринтима, прелази са паре на нове облике динама машина, напушта друмове и шине да се вине у ваздух; изговорена реч тренутно се чује у свима деловима света; ова луда амбициозност пење рекорде до невероватноће, повећава димензије до лудила, гомила џиновске дворане фабричке и џиновске грађевине, џиновске машине, огромне бродове и страшне сводове мостова, лукове који премошћују најдуже провалије једном смелом линијом; ствара, управља и господари руком једног детета, преко машина, бесним и силним природним снагама; цео свет један од дела челичног и стаклених, свет који урла, пишти, дрхће, грми, вришти, обрће се лудо; свет у коме се мајушни лик човечији креће као неограничени господар, и најзад осећа да је природа под њим и у његовој руци. А те машине постају, у његовој руци и власти, све мање човечне и човечанске, све аскетскије, мистичкије, езотеричке више. Оне опкољавају земљу, обавијају је својом мржњом, бескрајно финим сплетом тихих снага, струја и напона. Тело бива све духовније, све ћутљивије. Ови точкови, ваљци, полуге, више не говоре. Повлачи се у себе све оно што је стварно одлучујуће. Са правом се осетила и осећала машина као ђаволова ствар. Она у очима верника значи скидање Бога са престола. Она свету каузалност предаје човеку у руке…“[xxii]   

Микрокосмос влада, можда на кратко, али влада, макрокосмосом. И тако се нешто никада до сада није десило. Све се мења из корена: сељак, занатлија, трговац постају небитни у односу на предузимаче, инжењере, фабричке раднике. И предузимач и радник нису ништа друго до робови машине, који раде по њеном диктату.Они који нису припадници фаустовске културе покушаће да докуче тајну машине, али ће је мрзети: Јапанци, Индуси, Руси, Словени, Арапи. Рус нарочито мрзи технику; иако је данас усваја, сутра ће гледати да је уништи, да од ње не остане ни трага, јер она спутава људску слободу и руши органски свет. Најважнија личност данас је жрец религије технике, инжењер. Он машинерију ставља у погон, а затим јој људи служе. Ипак, препород метафизике и мистике у наше дане наговештава слом света технике, коју ће мистика разобличити као сатанску, узалуд се надао Вујић.

 ДВА ПУТА КА ИСТОМ БЕЗДАНУ

 „Речник технологије“ је и у капитализму и у комунизму видео исти дух – дух тријумфа технике над људском слободом. Људи постају шрафови огромног механизма. Као и за руског фиософа Игора Шафаревича, за писце „Речника“ су капитализам и комунизам „два пута ка истом бездану“:Темељна и најзагонетнија особеност свега живог (и органски насталог) постаје свест о форми постојања и начину за самоограничавање. Још је Аристотел приметио да свака органска појава има своје природне одреднице и границе. Одустајање од органичности постаје за цивилизацију губитак тог својства. Савремена техника (како изградње, тако и уништења) може да се развија само неограничено, увећавајући се и убрзавајући се. Тако она долази у сукоб са принципом ограничености (то јест са органичношћу) природе која је окружује, укључујући и човека. Природни ресурси, способност природе да издржи рушитељска дејства технике, способност човекове психе да се прилагоди убрзању темпа промене и механичком карактеру живота – све то има своју границу, и, као што је већ очигледно, та граница је близу. Посебно је последњи од наведених чинилаца веома опасан. Западни психијатри скрећу пажњу на брзи пораст душевних болести, повезаних са губљењем осећања осмишљености живота. Обично неуроза има технолошки карактер: болесник осећа себе као машину, он је манипулисан, његово постојање је лишено аутономног смисла. /…/ Цела та ситуација подсећа на бајку у којој човек закључује уговор са чаробњаком. Чаробњак уговор испуњава, тачку по тачку. Међутим, захваљујући томе да у уговору нису прецизирани неки детаљи који наизглед уопште нису захтевали прецизирање, јер су изгледали природни, као резултат долази нешто чему човек уопште није тежио. Човечанство је сад веома близу моменту када се, по уговору, треба раскусурати.“[xxiii]          

„Речник технологије“ је ово знао. У доба кад је Југославија плакала за Брозом, будућност се ауторима „Речника“ указивала као удар некрофилног у човеку на оно биофилно, без чега нема опстанка. На жалост, победила је некрофилија.  

ДРУШТВО У КОМЕ НИЈЕ ПОБЕДИЛА ТЕХНОЛОГИЈА               

У свом путописном огледу о Индији, „О Хелијевом стаду и немом Божјем стварању“, Александар Петровић остаје веран „Речнику технологије“ и његовој борби против технолатрије модерног света. Његов опис вожње индијским аутобусом као опис чистог живота заслужује да буде цитиран у целости :“Волео сам да се возим њиховим градским аутобусима који подсећају на давно изумрле саурусе, јер немају ни врата ни стакла, јер им то једноставно није потребно, јер се чак и ту види њихова отвореност према природи. Из отворених аутобуса чује се често музика, а возачи ове далеке претке данашњих модела возе са заразним апетитом, нестишљивим одушевљењем, као да кроте митске немани, вртећи огромни управљач и стално притискајући сирену тако да се чини да свом возилу удахњују нешто од свог живота и да од металних лонаца праве жива бића. Живи су и ауто и његов возач, стопљени у некаквом покрету који је превазишао разлику живе и неживе материје. Колика разли- ка од европског возача који је пуки продужетак машине, физич- ки и психички. Делио сам седиште, боље речено клупицу са још једним сапутником када је он изненада устао и почео да дозива неког путника да и он седне јер овде има места. Збили смо се и он је сео да би следећој станици он позвао путника који је ушао да не стоји него да седне са нама. Места једва да је било, али се зато унутрашњи простор невероватно проширио, а на лицима мојих сапутника разливало се блаженство што су нешто успели да учине за другог, што је њихова добра воља прихваћена и што су тако ваљда поправили своју карму. Физички сам осетио осећај среће који је зрачио из мојих сапутника и ту у магновењу схва- тио да је тај аутобус постао храм, да се у њему дешавала оно отајство преображаја због чега људи обично иду у цркву. На лицу места превазиђено је ограничење простора и ми смо пливали у некој атмосфери испуњености коју ваљда људи траже цео живот. И ту се доживљај није завршио, јер се на следећој станици возач окренуо, видео путника који стоји и најљубазнијим покретима га позвао да седне поред њега на кутију за алат. У том тренутку било је јасно да тај аутобус не вози тамо где је написано на његовој табли. Он у ствари није ни морао да вози даље, ми смо већ били стигли. Видео снимак тог возача и његовог аутобуса ми једна од најдражих реликвија са овог пута. Гледам га увек као противотров када на телевизији чујем позиве аргонаута да пожуримо јер ћемо закаснити на неки имагинарни брод или воз. Како да закасним када сам већ стигао?[xxiv]                                          

Ако не успемо да своје аутобусе учнимо живим бићима, и да своју светлост опет нађемо на Тавору, нећемо још дуго опстати на овој планети. Ипак, то није изговор за безнађе, јер наступа Други долазак као коначно разбијање свих огледала, и сабор свих Личности од постања света:“А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше.“ ( Лука 21, 28 )                                                                                                                

Шира верзија рада објављеног у зборнику Х Е П Т А Д Е К А Г О Н/ Речник технологије као анти-утопија (pro et contra), приредио Димитрије Вујадиновић, Институт за европске студије, Београд, 2017

доступно на адреси:https://recniktehnologije.files.wordpress.com/2018/01/heptadekagon


[i] https://recniktehnologije.wordpress.com/2017/01/02/povratak-iz-zemlje-zmajeva-pdf/, приступљено 22.4.2017. ( Свим осталим Интернет изворима коначно је приступљено овог датума, па се то више у фуснотама неће помињати )

[ii] Александар Павловић, Три прилога расправи о бодовању и оцени научног рада, http://akademomer.rs/tri-priloga-raspravi-o-bodovanju-i-oceni-naucnog-rada/,

[iii] Анализа идеолошке оријентације часописа „Видици“ и листа „Студент“, https://recniktehnologije.wordpress.com/category/analiza-recnika/

[iv] Паул Фајерабенд, Наука као уметност, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Матица српска, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994, стр.76

[v] Борислав Пекић, Живот на леду II / Дневници новембар 1955 – март 1983, Службени гласник, Београд, 2013,стр.444

[vi] Милан М. Ђорђевић, Трансхуманизам, наука будућности, http://elementarium.cpn.rs/teme/transumanizam/; Миша Васић, Трансухуманизам и/ или духовна победа над ентропијом, http://kpv.rs/?p=2701; http://kpv.rs/?p=2743; Ђорђе Ђорђевић, Филмске дистопије и трансхуманизам: киборг – од филмског мита до реалности, http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2016/0023-51641652026D.pdf; Биљана Ђоровић, Траннсхуманизам, http://www.fsksrb.ru/kljucna-rec/transhumanizam/; Александар Дугин, Трансхуманизам као логичан закључак модерне, http://srpskaanalitika.rs/aleksandar-dugin-transhumanizam-kao-logican-zakljucak-moderne/

[vii] http://www.blic.rs/vesti/svet/zbog-robotizacije-ugrozena-3-miliona-radnih-mesta-do-2025/0mnj09n

[viii]http://www.vecernji.hr/svijet/85-bogatasa-drzi-jednako-bogatstvo-kao-i-35-milijardi-najsiromasnijih-916221

[ix] О томе у студији Панајотиса Неласа „Обожење у Христу“, Хришћанска мисао, Ваљево – Србиње – Београд, 2001.

[x] https://recniktehnologije.wordpress.com/2014/03/05/youtube-prvi-prilog/

[xi] http://www.dw.com/hr/zakrivljene-banane-i-boja-na-semaforu-10-propisa-eu-a/g-17565546

[xii] Владимир Милисављевић, Структурализам и питање о субјекту/ О есеју „Егзистенцијалне основе структурализма“ Сретена Марића, Сретен Марић, О структурализму, Службени гласник; Београд, 2012, стр. 85

[xiii] http://www.rastko.rs/cms/files/books/56c2e9918d1fb

[xiv] Проповедајући у лудници, Ананија саопштава да се, живећи у доба стравичних апсурда, усред цивилизације која води у смрт, морамо вратити „најапсурднијем апсурду”: вери у ВАСКРСЕЊЕ, у есхатон, у суд Божји. Том вером не може се изгубити ништа осим „угледа у очима психијатра” ( Светислав Басара, Напукло огледало, Филип Вишњић, Београд, 1986,стр. 38). Од ренесансе наовамо развија се вера да душа није бесмртна и да човек није есхатолошки одговоран за сваки свој поступак. Али то је само вера, каква је и доктрина по којој је душа осуђена на вечност. Треба се определити; у тренутку опредељења, игра ће бити напуштена. А напустити игру значи ПОЛУДЕТИ; полудети за свет у коме је смрт НОРМАЛНА. Институционализација те лажи онтолошки је фрустрирала савременике. Доказујући „емпиријски” да је пролазност и труљење сва наша судбина, атеистичка наука и философија тровале су поколење за поколењем. Уместо вредности какве су вера, нада и љубав, нуђене су милине слободе (=самовоље), једнакости (=егалитаризма партизанског казана) и братства (=концлогора). Зато Ананија сведочи: „Наше установе стварније су од нас самих, узалуд се покушавамо угурати у безбедност њихове емпирије” ( Исто,стр. 57). Људи се данас плаше да верују у Бога зато што су надувени од гордости која их уверава да су апсолутни господари свега постојећег, а у суочењу са Богом мора се осетити сопствена ништавност. Ковалски, излажући еванђеље Ананији, тврди да би Христос, у свету материјалистичке тмине какав је данашњи, поново био распет ако би се јавио мећу нама. Сада би га гонили горе него пре, јер у оно доба људи још нису упознали благу вест о победи над ђаволом, грехом и смрћу, а сада су је упознали и одбацили. Зато је судбина онога који иде за Христом (а ЕБ возе своје бицикле ка Голготи) да буде распет заједно с Њим. „Или Исуса разапињеш, или биваш разапињан са Њим. Tertium non datur.” (Исто, стр. 62) Да вера погубљује, ако је лажна, доказује Ананијин отац који се полако претвара у гумену лутку, држећи у руци паролу: ЈА САМ ОТАЦ. То је последица његовог опредељења да УМРЕ.

[xv] Сва чудовишност УДБОКРАТИЈЕ у култури може се уочити из чињенице да је Ратко Дражевић, Крцунов крволок, постао кључни човек филмске индустрије у Србији, и да је то неком било више него нормално. Дражевић је под својом руком имао низ писаца, од Михиза до Слободана Селенића. Удбократска первертираност, али генијално организована, види се, рецимо, и из чињенице да је Милош Црњански у Југославију враћен по одобрењу Ранковића, а да му је издавач био такође човек УДБЕ. Миодраг Поповић описује сусрет са Црњанским у Тршићу:“Напред је ишао Милош Црњански, доста крепко за своје године, а за њим његов издавач Сава Лазаревић, некадашњи пуковник Управе државне безбедности./…/Али шта ће му пратња директора „Нолита“ предузећа чијег је оснивача Павла Бихалија Црњански пре рата напао као комунисту“ ( Миодраг Поповић, Познице ( мемоарски есеји ), Просвета, Београд, 1999, стр. 153-154) Ову атмосферу лажних уметничких слобода изврсно је описао Александар Петровић:“Партија је добро знала да управља лажним побунама. Била је то права диктатура пролетаријата. Зато је све у распону од сликарских и песничких до националних и радничких слобода тонуло у привид. Варкало се у целом спектру и на целој вертикали. Утопија је губила сјај, позлата је ољуштена, а кулисе распаране. Југославија је постала утварна утопија у којој су симулакруми као коров гушили слободу. У њој се самоуправљало, несврставало, братски сједињавало…, а све под будним оком Партије која је једнако постављала државне функционере, ди- ректоре, као и опозиционе вође и слободне уметнике. Када је у Београду 1969. била припремљена српска премијера хипи мјузикла Коса, правог глобалног позоришта лажне слободе, један од првих гледалаца на затвореној премијери био је нико други до Генерални Секретар.“( https://recniktehnologije.files.wordpress.com/2016/11/novi-talas.pdf, приступљено 23.12. 2016)

[xvi]  Опет Александар Петровић:“Нови талас је у тој некрофилној атмосфери био самородни, звонки vox clamantis који је развејавао мрачне облаке носећи дах поново пробуђених утопијских енергија као елементарну одбрану живота. Он просто није следио из „развоја” диктиране историје Југославије, већ као да је долазио однекуда изван. Био је то глас за живот усред ритуала прослављања смрти. Догодила се усред омађијане земље права побуна коју нико није очекивао, али која је имала јасан почетак. Почиње с пројектом Дечаци. „Изумео га је Драган Папић, данас се представља као Др Аган Папић.Он је изумео тај механизам који је врло субверзиван и то са пројектом ‘Дечаци’, и тај пројекат у себи садржи једну врло занимљиву машину, то је: соцреализам против соцреализма. И то је то што је било субверзивно у том моменту. У то време још постоји и часопис Видици. Године 1979. Шкеровић и Саша Петровић преузимају Видике и први пут омладинска култура Београда добија један канал, простор, почиње теоријски простор да се отвара са интервенцијом нових теорија, нових политичких теорија које они убацују у игру и трећи је нешто мало касније часопис Теорија Филозофског друштва Србије који преузимају млађи доценти. Међутим, све се то дешава од 1979. до 1981.” ( Александар Петровић, Исто )

[xvii] Жарко Видовић, Мисија православних – диалог ( 1982-1999), Религија и мистика, Хришћанска мисао, Србиње – Београд-Ваљево – Минхен, 2000, стр. 29-30

[xviii] Борислав Пекић, Живот на леду V, мај 1984-октобар 1985,Сужбени гласник, Београд, 2014, стр.320

[xix] Т. Ю. Сидорина, Философия кризиса, http://www.klex.ru/331

[xx] О њему више: Владимир Димитријевић, Тржиште или храм/ Становиште Владимира Вујића, Catena Mundi, Београд, 2016.

[xxi] В. Вујић, Рађање, живот и опадање сатанизма технике, Народна одбрана, Год. V, бр. 3 (1930), 35.

[xxii] Исто, 34-35

[xxiii] И. Шафаревич, Русија и светска катастрофа, Светигора, Цетиње, 1998, стр. 124-125                               

[xxiv] http://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-2122-2/article/o-helijevom-stadu-i-nemom-bozjem-stvaranju/

Последњи пут ажурирано ( среда, 24 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.