header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ненад Петровић: О псеудоисторичарима Штампај Е-пошта
четвртак, 25 јануар 2018

 Историја се фалсификује. То је чињеница. Летимични преглед књига о историји Балкана савремене западне историографије може свакоме да посведочи ту чињеницу. Историографска  (не)дела Ноела Малколма су одличан пример који илуструје колико је савремена историографија политизована да служи западним геополитичким интересима. Да ли су поједини фалсификати ушли у србску историографију, и уџбенике? По мом убеђењу јесу.

 Од обнове србске државности у XIX веку па до данас није било периода у коме су србски историчари могли да расветљавају историју свог народа без политичке коректуре и притисака. Неке историјске чињенице је било пожељно прећутати, друге не истицати, неки археолошки локалитети су били „забрањена зона“, на другима је истраживање напречац прекидано(например на локалитету Ново Брдо), све због потенцијалних друштвено-политичких последица са којима би државне власти морале да се носе. Другим речима историјска истина често није пожељан гост у друштвеној стварности.

Док су са друге стране многе неутемељене претпоставке, непоткрепљене историјским изворима, па чак и отворени фалсификати, проглашавани научним догмама у које се не сме сумњати.(Теза о „богумилима“, Шиптарима као староседеоцима Балкана и тд.). Велике западне силе су несумњиво (из)вршиле притисак да се овакви по србске интересе неповољни фалсификати прогласе званичним ставом србске историографије, и нађу у уџбеницима од основних школа до универзитета. Дакле када заговорници незваничне историографије указују да учимо „лажну историју“ они донекле имају право. Међутим на питање у којој мери је наша историја „лажна“ није тако лако одговорити.

Ми ћемо овде размотрити пре свега неке тврдње које задиру у богословље и свето предање, зато што духовна лаж изазива духовну смрт. Видећемо да у схватању незваничних „историчара“ има много духовних лажи и неправославних тврдњи. Узгред ћемо се дотаћи и неких историјских чињеница да на примеру покажемо њихово тумачење историјских извора. Најпре да напишемо нешто о једном предходнику незваничних „историчара“који код њих ужива велики ауторитет и поштовање. Могли бисмо га назвати духовним оцем незваничне историографије. Реч је о Милошу Милојевићу (1840-1896).

Милојевић је био србски историчар. Школовао се у Београду, усавршавао у Русији. Предавао као професор гимназије у Београду, Лесковцу, београдској богословији. Учесник србско-турског(1876-1878) и србско-бугарског рата(1885). Један од организатора националног буђења у од Турске неослобођеним крајевима јужне Србије. Носилац више одликовања и признања. Ради се о човеку који има заслуге у историји свога народа. Човеку који је своје несумњиво родољубље доказивао и на бојном пољу и на културном плану а не само на речима. Све то треба поштовати и томе одати признање.

Међутим да парафразирамо ону Аристотелову реченицу „Милојевић нам је драг али нам је истина дража“. Погледајмо изблиза нека његова убеђења и ставове, врло спорне из угла православља. Наиме Милош Милојевић је одбацивао богонадахнутост „Књиге постања“, и других делова Светог Писма. О Светом пророку Мојсију Боговидцу, и Светом Исусу Навину написао је такве реченице које никако не могу да се опросте једном православцу. Цитирајмо „ Од потопа па наовамо бројања су скоро једна и иста и ми ћемо их изоставити наводећи речи научених геолога, да је стотинама тисућа година прошло од саздања наше земље и нашег света  а не онолико колико каже јеврејски писац Моша...А да овај свет наш и није тако млад као што га Моша јеврејски претставља, већ смо навели, а и сви земљозналци, сасвим су систем његов срушили и основали други, по испиту земне коре који се слаже са паметарницама(историјама) старих народа( читај паганских многобожаца, напомена Н.П.)“[1] Из ових цитата је јасно да за Милојевића Мојсије није Свети старозаветни пророк већ „јеврејски писац Моша“, као и да  потпуно одбацује библијску хронологију. Цитирамо даље „ Видимо даље да ови Јевреји око 1900 године (пре Христа) а под владом Арија и Ралија-првог унука а другог праунука Семирамиде и Нина –беже у Египат и тамо се настањују. Ми не узимамо да су се они тамо населили добром вољом и због глади тобож, него држимо да су их тамо силом населили Халдејци, као своје насеобине и унеколико рођаке-да им те земље чувају. Да није овако, као и да су Јевреји били и радни народ , откуда би после били највећи војници, и страх и ужас целог азијског света? Откуда би могли прогањати толике народе и откуда би могли, као чисто египатско робље, уједанпут тако владати оружјем, да државе руше и народе утамањују.?“[2] Дакле Милојевић одбацује богонадахнути текст Старог Завета, и сматра да Свето Писмо лаже када сведочи о историји Јаковљевих потомака и њиховом одласку у Египат. Исмева Библијско сведочанство да је Бог склопио завет са патријархом Авраамом, водио његово потомство и увео га у обећано земљу, да је  „мишицом подигнутом“ брисао Хананце испред потомака Авраама, Исака, и Јакова. Милојевић одбацује као бајку богонадахнути текст из Књиге изласка, који сведочи да је Господ својом силом извршио освајање обећане земље, и као најокорелији рационалиста се пита „Откуда би могли прогањати толике народе и откуда би могли, као чисто египатско робље, уједанпут тако владати оружјем, да државе руше и народе утамањују.?“ Овим реченицама Милојевић сам сведочи за себе да неверује у богонадахнутост Светог Писма. Уосталом наставимо са цитирањем „ Све оно остало што је писано у Мојсију само је гола прича, која има у толико вере, што су Египћани страшно , пошто се осилише угњетавали Јевреје и на крају их прогнали као туђине и хорде насилника својих Халдејаца.“[3] Дакле овде нам Милојевић уместо светоотачког нуди своје тумачење Књиге изласка. Није дакле египатски фараон пустио Јевреје због страшних казни које је Господ попустио на Египат, како нам сведочи текст Светог Писма и целокупно светоотачко предање, већ их је својом вољом протерао као уљезе чим је политички ојачао. У реченицама после горе цитираних Милојевић модификује своју тезу и тврди да су Јевреје населили у Палестини египатски фараони као део свог  пројекта геополитичке експанзије. Овде већ имамо потпуну инверзију Библијског текста. Дакле по Милојевићу није Бог дао Јеврејима земљу обећану већ фараон.

Милојевић даље цитира паганског писца који Светог Исуса Навина назива разбојником, и то чини на такав начин и у таквом контексту који јасно показује да у потпуности дели његово мишљење о овој великој старозаветној личности. О Богом благословеном јеврејском освајању обећане земље Милојевић пише као о отимању и злочину над становништвом Ханана.

 Шта после оваквих тврдњи да мисли православни хришћанин који чита Милојевићеву историју? Било би добро да се подсети речи светог аве Јустина Ћелијског „ Ја се трудим, и стално проверавам своје мисли и писанија Светим Оцима. А молим и вас , све што дође од мене, проверавајте СТРОГО Светим Оцима. Да се душа моја умом не огреши, умом не отисне у неки грех, и тако огреши о свесвету тајну Пресвете Тројице.“[4]

Милојевић је био под великим утицајем нових „научних“ открића у геологији, палеонтологији, антропологији, која су се заснивала на лажи дарвинизма и еволуционистичкој хронологији, и које су већ тада почела да стичу статус недодирљиве научне догме. Из његовог дела се види да је потпуно одбацивао светопредањску библијску хронологију, поспрдно исмевајући светог пророка Мојсија као примитивног писца библијског текста. Без благодати Светог Духа није могао приметити да је баш та нова европска „наука“ много већа опасност по његов љубљени србски народ од појединих историјских фалсификата.

 Милојевић је писао да је србски(словенски) народ имао „најчистије духовне појмове“ још пре Христа. Да ли је тако? Господ наш Исус Христос налаже апостолима уочи свог вазнесења „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио, и ја сам са вама у све дане до свршетка века.“(Мт.28.19-20). Ове Господње реченице су апсолутни императив. Сви народи пребивају у духовној тами, сви су у власти кнеза овог света, ниједан нема чисте појмове о Богу. Срби(Словени) нису никакав изузетак како прижељкује Милојевић у свом романтичарском заносу. „Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у мене не остане у тами.“(Јн.12.46). Дакле како нам јеванђеља сведоче светлости(божанске) нема  на свету, ни у једном народу до Христовог доласка. Зато је светлост дошла на свет да „разори дела ђавоља“.

Описујући пропаст словенских племена у средњој Европи и на Балтику Милојевић просто ламентира над нестанком ових паганских заједница, окривљујући хришћанство. Цитирајмо један одломак( има  више сличних одломака у његовој књизи „Одломци историје Срба“) „Тако дакле пропадаше ови славни и велики Срби, да им се такорећи ни трага данас не зна. Хришћанство их утамани а стара вера не беше у стању да се навали обште светској одупре толико да их задржи верне својим боговима и то: (1) највећем свом Богу Триглаву кога храм беше у Штетину....Триглав или то што и данас Света Тројица, који у Литванаца беше под именом Трове или Троје и није ништа друго био и својим главама означавао до :моћ и силу над силама, над горњим или небеским светом, над средњим или земним светом и доњим или подземним светом, којег је увек могао и оживети и ускрснути га.“[5] Примећујемо недопустиво поистовећивање паганског божанства са Светом Тројицом, чак и да се ради о замагљеној, извитопереној представи која се преносила као предање од потомака Нојевих о Богу, овакво поистовећивање је недопустиво. Горњи цитат се налази у поглављу Милојевићеве књиге које носи наслов „Утицај хришћанства и пропаст српска“. Врло сугестиван наслов, зар не ? Крајње је патетично хришћанство кривити због пропасти ових паганских заједница. Није Христова наука крива што су је германски властодршци злоупотребљавали за освајање словенских територија, као што није ни Свето Писмо криво што су настале многе секте његовим погрешним тумачењем. Притом треба ствари конкретизовати. Франци и Саксонци су били главни агресор  на ове Словенске заједнице између VII и XI века.  Знамо да су Франци у то доба јеретици(„филиокве“, несветопредањске праксе, иконоборство у блажој верзији). Док су Саксонци још увек пагани у процесу примања хришћанства. У периоду од XI до краја XIII века главни агресори на Балтику су Данци и немачки феудалци[6], а они су тада РИМОКАТОЛИЦИ- јеретици. Дакле када ово имамо у виду, можемо ли рећи да је хришћанство криво за пропаст Словена у средњој Европи и на Балтику?

По Милојевићу нашим прецима готово да није било потребно просвећивање осим прихватања Господњег оваплоћења јер су све ионако знали. Да будемо иронични и напишемо да овакво „откривење“ очигледно нису имали наши Свети оци. Не знам коме поклоници псеудоисторије више верују Милојевићу и његовим савременим настављачима или Светом Сави. Зашто Свети Сава поучава и тумачи синвол вере у жичкој беседи ? Зашто преводи и саставља Законоправило, и даје га сваком епископу да њиме чува правоверје и исправља кривоверје? Зашто неуморно обилази србску земљу и исправља „недостатке отаца наших“? Зашто шаље свештенство да венчавају по земљи србској невенчане бракове? зашто ако нема потребе за тим, када знамо да Сава најрадије не би излазио из молитвеног тиховања? Јер је зато и отишао из света, а архиепископско служење примио као бреме због свог народа коме је било потребно велико просвећивање и исправљање многих паганских, сујеверних заблуда. Лажних духовних појмова које је непомјаник посејао у умове свих народа у оним тамним прехришћанским вековима у којима је човечанство чекало долазак Спаситеља, који ће донети небески хлеб живота да њим нахрани од паганских лажи изгладнеле душе потомака Адамових. Када је тако било почетком 13 века, како ли је морало бити пре Христа.

 Када смо код Светог Саве да кажемо још да је Милојевић за пола епископија од њега основаних тврдио да се налазе на просторима данашње Бугарске, Македоније, Албаније. Веровали или не Милојевић је тврдио  да Стара Рашка није тамо где сви знамо да јесте, тамо где се  налази Петрова Црква, Ђурђеви Ступови,  Сопоћани, Студеница и Градац, већ негде близу данашњег Пловдива на средњем току реке Марице.[7] Када се на географској карти оцртају границе које је по Милојевићу имала Немањина држава произилази да је Србија обухватала пола Балканског полуострва.

Милојевић је невешто  покушао да отклони отворене чињеничне и хронолошке контрадикције у свом делу. Навешћемо један пример. По његовом опису у састав државе Стефана Немање улазила је готово цела територија данашње Албаније , међутим он у одломку посвећеном Стефану Првовенчаном говорећи са ким је Стефан ратовао помиње и чињеницу коју није могао да прећути да је на Стефана устао Михајло Анђео епирски деспот. Откуда сада то? Како би забашурио чињеницу постојања епирске деспотовине, која се формирала након крсташког растурања Византије 1204 године Милојевић у одломку о Немањи пише како је Немања освојио Драч и Јонска острва „...Јер је у овима(Јонским острвима) и Драчу био устао против њега некакав Грк Михајло“. Нетачно. Милојевићев „Грк Михајло“, уствари епирски деспот Михајло Анђео, није имао никакве везе са раздобљем Немањине владавине. Он се појављује на подручју Епира тек након крсташког освајања Цариграда, и на овим од Латина незаузетим територијама уз помоћ локалног ромејског становништва заснива Епирску деспотовину.[8] То се догађа годинама након упокојења Светог Симеона-Немање. Узгред буди речено Немања никада није освојио нити господарио Јонским острвима нити Драчом. Затим Милојевић  напад „префекта Михајла Драчког“ на Првовенчаног смешта у неутемељен контекст. Он набраја све противнике са којима је Стефан ратовао (угарски краљ, Стрез, латински цар, епирски деспот) као непријатеље са који су истовремено напали Србију, како би  „префект драчки“ испао обичан побуњеник који користи спољни напад на свог суверена за побуну.

 Наравно да Милојевић није могао да у одељку о Стефановом сину краљу Радославу помене ко му је била жена.  Радослав је ожењен епирском принцезом Аном, ћерком Теодора Анђела, Михајловог полубрата и наследника. Јер би морао да призна постојање епирске деспотовине на територијама које су наводно биле у саставу Србије. Можда је то разлог зашто је о краљу Радославу написао само две реченице.

 Када је овакве неутемељене ствари писао за раздобље Немањића, за које имамо приличан број историјских извора за расветљавање тога доба, како да посматрамо оно што је  писао за старија раздобља и антику? За времена о којима немамо довољно извора (или су нам такви извори уколико и постоје недоступни за проучавање). Да ли је ово један од разлога што је алтернативним „историчарима“ посебно драго античко доба, за које због помањкања изворника мало шта поуздано можемо и тврдити и оспоравати?

  Човек је у неверици да ли је Милојевић заиста веровао у ово што је писао или су ове тврдње биле у служби националне пропаганде и србског државног програма у погледу територија које треба да буду ослобођене од Турака и присаједињене тадашњој кнежевини Србији. Његови „одломци историје Срба“ штампани су 1872 године у државној штампарији, уз финансијску помоћ српског ученог друштва. Што нам сведочи да је одговарало државним плановима тадашње кнежевине, док је историјска објективност ту била у другом плану.

Треба подсетити да је Милојевић заговарао и југословенску идеју. На крају своје књиге „одломци историје Срба“ он износи статистичке податке о словенској популацији разних вера(православци, римокатолици, протестанти) у земљама које окружују тадашњу кнежевину Србију и пише следеће „Свега Србо-Славена или сада такозваних Јужних Славена 17, 106. 440 душа. А из ових би изашла прекрасна југославенска држава да је Бог дао памети.“ Толико о његовој историјској далековидости.

Шта можемо изнети као сажетак ове анализе Милојевићеве књиге. Ради се о човеку који није у потпуности исповедао православну веру, иако је и Господу Исусу Христу писао само најлепше и можемо закључити искрено веровао у Њега. Али је зато чак и Свето Писмо потчињавао својим романтичарским убеђењима о Србима. Узео је себи за право да претумачава Библију на начин најрадикалнијих протестаната.  Својим одбацивањем богонадахнутости делова Светог Писма сличан је оним јеретичким заједницама раног хришћанства које су одбијале да верују да је исти Бог Старог и Новог Завета. Њему је нација била очигледно изнад вере. У Православљу је пре свега видео средство које треба превасходно да обезбеди овоземаљски опстанак србског народа, стиче се утисак да је за њега небеска отаџбина била нешто секундарно а овоземаљска примарно.

 Милојевић је у свом романтичарском заносу грубо вређао чак и светитеље.“ Те 1376 године духовни сабор под председништвом српског патријарха Јефрема, који је био врло глуп а побожан, код живог Синише, брата Душановог са синовима изабере за цара српског Лазара.“[9] Запази читаоче Милојевић овде поред вређања Светог патријарха Јефрема, на уштрб Светог кнеза Лазара предност даје Симеону-Синиши, Душановом полубрату. Човеку који је први од србских великаша отпочео побуну против легитимног цара Светог Уроша Немањића.

Иако је у политичком смислу био велики противник германско-романског запада у духовном смислу био је роб тог истог запада. То поред његовог романтизма посведочава и његово поверење према научним истраживањима, која је предводио запад инспирисан и наоружан најновијим оружјем за масовно духовно уништење званим Дарвинова еволуција. На крају се можемо осведочити и у његову политичку кратковидост исказану у уверењу да би требало створити једну југословенску државу. Без обзира што би у њој било пуно католика однегованих на потпуно другачијем духовно-културном обрасцу од православних. Очигледно је веровао да словенско порекло може да изнивелише све духовне и културне разлике.  Данас 150 година касније свако може да види каква је то била заблуда. Овај коментар о Милошу Милојевићу написан је како би се мало ближе савремени Србин упознао са његовим ставовима и заблудама. Напоменимо узгред да је Милојевића Олга Луковић Пјановић, писац књиге „Срби народ најстарији“, ковала у звезде, а да га данашњи псеудоисторичари изузетно поштују као борца против „берлинско-бечке школе“.

Пре него што прокоментаришем  Деретића написао бих који ред о пар историјских извора који уживају велико поверење, и као опште место се цитирају у делима псеудоисторичара. Ради се о делу Мавра Орбина „Краљевство Словена“ и „Летопису попа Дукљанина“ или како се данас у историографији званично назива Gesta regum sclavorum. Најпре да подсетимо да су оба дела настала из пера римокатолика. Овим не желим да кажем да априори треба одбацити све што пише у њима, само сматрам да ова чињеница мора да буде присутна у свести православца када проучава ова дела и у њима тражи информације о србској историји.

Свако ко је објективно читао коментаре професора Симе Ћирковића на Орбиново дело морао би да призна да је стручна критика професора Ћирковића којој подвргава садржину ове књиге врло убедљива и разложна. Осврнимо се на пар детаља.

 За период Немањића Орбин је правио врло грубе чињеничне грешке у погледу генеалогије Светородне лозе, историјских догађаја, хронологије, личности, такође и бројне контрадикције у покушају да напише синтезу српске историје овог раздобља. Ради илустрације наведимо пар примера. Орбин је написао да је Немања имао два сина Тихомила и Симеона. Према Орбину Немањин наследник Симеон је имао три сина Стефана, Вукана и Растка. Овде Растко(Свети Сава) уместо сина постаје Немањин унук. Док монашко Немањино име (Симеон) постаје непостојећи Немањин син. Док за Немањиног брата Тихомира( Тихомил) тврди да му је син. Мавро Орбин има потпуну конфузију у погледу генеалогије Немањића. Професор Ћирковић је чак изражавао чуђење како Орбин није консултовао документа дубровачке архиве у којима су се налазили многи подаци који би му помогли да не прави тако грубе грешке. Оваквих грубих грешака има доста код Орбина.

Или Орбинова тврдња да је бугарски цар Светислав послао Византији у помоћ против Турака војску под командом “ Јована Херобоска Мацуката“. Ову војну експедицију је послао српски краљ Милутин[10] (1282-1321), а њом је командовао војвода Новак Гребострек, чије име је Орбин преличио ишчитавајући га из грчког извора. Једино што је тачно у овој Орбиновој тврдњи је да је у време ове Милутинове војне помоћи свом тасту Андронику на бугарском трону седео цар Теодор Светислав (1300-1322).

 Поставимо логично питање, уколико је Орбин правио овакве омашке за доба Немањића, дакле период XII-XIV века, који му је био релативно близак, колика је његова поузданост за старија раздобља прошлости? Уколико није знао важне чињенице из времена од кога га дели 300-400 година како можемо поклонити поверење за догађаје и личности од којих га је делило 1000-2000 година историје?

Теоретски говорећи можемо изнети тезу да је поуздан(ији) за раздобље раног средњег века јер је имао квалитетније и тачније изворе за старије периоде. Али колико је оваква теза извесна? За Бугаре је Мавро Орбин написао у својој историји да долазе из Скандинавије (као и остали Словени по њему) а да су име добили по реци Волги, где су боравили пре него се спустили на Балкан. Он очигледно не зна да протобугари уопште нису Словени. Они су постали Словени асмилилирајући се у маси словенске популације тек на Балкану током средњег века. У његовом делу има примера да је поједине догађаје описивао двапут као различите, једном у оквиру излагања србске а други пут у оквиру излагања бугарске историје, не повезујући да се ради о истом догађају. Колико је је уопште Орбинова историја поуздана?

Псеудоисторичари олако прелазе преко оваквих питања. За период раног средњег века Орбин је као примарни извор користио Летопис попа Дукљанина, о коме ћемо нешто написати у следећем коментару.  Узгред да напоменемо да се Свети Сава у Орбиновој историји помиње само у ЈЕДНОЈ реченици која гласи „Рас(т)ко је у калуђерству назван Сава, а Срби га сматрају свецем“[11] Из ове Орбинове реченице да се закључити да  он Саву не сматра свецем, и као римокатолик нема ни једну похвалну реч за дела Светог Саве.  Ово такође треба да зна неко ко се одушевљава Орбиновом историјом.

Оне силне династије и краљеви које; Орбин, Деретић и други наводе као србске владаре пре Немањића( од  V-ог до XII-ог века) преузети су из Летописа попа Дукљанина. Најновију монографију о овом историјском извору написао је покојни Тибор Живковић. У њој професор Живковић износи тезу да је ово дело, око чије аутентичности се ломе копља у нашој историографији дуже од века, настало почетком XIV века, по наруџбини хрватског великаша Павла Шубића. Како би послужило његовим владарским амбицијама и територијалним претензијама у време урушавања централне власти угарских краљева, који су били суверени овом моћном хрватском феудалцу. По Живковићу летопис је уобличен из више различитих извора, предања, легенди, од којих неки уопште не припадају историји овог дела Европе већ су уклопљени у причу као корисна историјска грађа. Готово сва аргументација професора Тибора је врло убедљива,  детаљна, и оставља утисак пажљивог и посвећеног бављења овим изворником. Свако ко жели да се позива на летопис као аутентичан и поуздан извор морао би озбиљно и темељно да оспори Живковићеве аргументе. До тада позивање на Дукљанина је благо речено неубедљиво.

Да напишемо који коментар и о Деретићу.

Пример Милоша Милојевића као Деретићевог предходника је парадигма псеудоисторичара типа „Срби народ најстарији“. Све што смо написали за Милојевића може се у још већој мери применити и за његове новоромантичарске наследнике. Необјективан приступ проучавању прошлости, револт због неправде коју трпи србски народ (још нисмо прочитали да неко од алтернативних историчара узроке србске пропасти објашњава србским отпадништвом од Бога), недовољно познавање методологије историјске науке, које толико пада у очи упућенима, да се професор Радивој Радић отворено исмевао њиховом незнању, у својим делима посвећеним псеудоисторији(„Срби пре Адама“, „Клио се стиди“). Непримерено оптуживање свакога ко упућује чак и добронамерну критику за неупућеност, незнање, издају, „бечко-берлинском“ школом испран мозак. Кружок новоромантичара заиста подсећа на неку секту у којој свако преиспитивање онога што кажу гуруи типа Деретић није пожељно.

Историјски извори се тумаче необјективно, или се цитирају селективно како би се уклопили у унапред задату шему. Господин Деретић изнесе неке тврдње које нису аргументовано доказане, али које су у његовој свести прихваћене као несумњиве истине. Затим те исте недоказане тврдње користи као аргументе за даље извођење закључака и доказивање. Тако гради једну имагинарну пирамиду „доказа“ потпуно губећи из вида да ни те почетне тезе нису доказане. Али зато таква мисаона конструкција просто плени неупућеног читаоца утиском „необоривих доказа“. Шта даље можемо приметити у Деретићевим књигама. Он често наведе неки историјски извор који сам по себи није споран. Међутим из таквог извора он изводи закључке који се никако не могу извести из самог текста изворника. Једноставно он информацију коју даје сам историјски извор допуњује својим домишљањима како би се извео њему потребан „аргумент“ или „доказ“. Да упростимо једним примером. Заиста постоје антички аутори који помињу Србе, али у делима тих аутора нигде не пише да су Срби створили људску цивилизацију и нека древна моћна царства још пре Христа. Нити се такви закључци могу извести посредно чак и уз „најоптимистичније“ читање изворника.

 Може се поставити и логично питање, да су Срби заиста имали неке моћне античке државе, које су се протезале на огромној територији са високо развијеном културом и техничким знањем, зар би било могуће да тако велика развијена друштва не оставе иза себе обиље материјалних трагова? Зар би било могуће да из тих држава  не остану бар неки текстови, натписи и записи на старосрбском(старословенском) језику? Зар би било могуће да се све до последњег пергамента, натписа, или материјалног остатка уклони и сакрије од садашњих Срба? Зар не би у колективном памћењу остало много сећања на такве моћне царевине.? Зар не би постојало сећање на такве државе код наших средњовековних владара и писаца? Немојте ми само рећи да је црква у средњовековној Србији крила и забрањивала да се о томе пише. Средњовековним хришћанским писцима није био стран манир да описујући борбе својих савременика праве реминисценције на античке владаре. Наведимо пример архиепископа Светог Данила II(1324-1337). Описујући битку на Велбужду између Светог Стефана Дечанског и бугарског цара Михајла Шишмана, Данило пише „И када су дошли до тога места , на коме је требао да се овај превисоки краљ прослави са велемоћним својим војницима, као и силни македонски цар, кад учини рат са персијским царем Даријем“[12] Зар не би у опису ове битке било право место да се Данило позове на неке „античке“ србске цареве да су заиста постојали?

 Деретић је свестан ове слабе тачке па користећи незнање својих слушалаца тврди за језике, остатке, и записе разних древних народа(за које просечан Србин једва да је чуо)да су уствари србски. Најдрастичнији пример је његова тврдња да је арамејски језик којим је говорио Христос старосрбски, коју је више пута понављао у јавним наступима и писао у књигама. „ Пошто је Христос проповедао на „арамејском“ то јест сарбејском језику, који је био сербо-рашки језик и језик свих његових апостола, кренули су прво у сербо-рашке земље, тамо где их је народ могао разумети(тадашњи арамејски је још увек био сродан језику становништва хелмског полуострва и био им је препознатљив, или барем релативно разумљив)“[13] Да ли овакав цитат заслужује уопште коментар. Тврдити за арамејски језик којим је Господ говори да је старосрбски је исто што и тврдити за јапански да је дијалект словенског језика. Арамејски језик не припада чак ни индоевропској језичкој породици. Ради се о семитском језику сродном хебрејском, који је био распрострањен у нововавилонском царству.[14]Био је поред староперсијског у званичној употреби администрације персијског царства.[15] Сачувано је више текстова на арамејском, поједине арамејске речи налазе се и у јеванђељима(„Талита Куми“, „Кифа“, „Или, Или, лама савахтани“) тако да свако може да се осведочи да арамејски нема никакве везе са србским(словенским) језиком. У горњем цитату из Деретићеве књиге се тврди да су апостоли говорили старосрбски и најпре ишли „србо-рашким“ племенима на Балкан(а где би другде, Срби морају увек бити први по Деретићу). Такође се тврди да је становништво Балкана говорило језиком сродним арамејском. Тврдити да је античка популација Балкана(па још словенска) говорила језиком сродним нехеленизираној популацији Блиског Истока, јели то уопште озбиљан приступ историји? Ако је и од Деретића, много је.

 Али овај пример добро илуструје Деретићеву шему, Срби морају имати примат у сваком важном историјском процесу и догађају. Свака битна историјска личност мора се на овај или онај начин довести у везу са Србима, па макар и преко језика којим је говорила или писала.

 Деретић објашњава да реч апостол није из грчког већ (старо)србског језика. Погледајмо његово објашњење “ ...(апостоли) су били скромни и ишли боси. Код Срба постол значи обућа било које врсте, а апостол значи без обуће. Тако су добили име апостоли“[16]. Господине Деретићу негација која се добија смештањем „а“ испред појма долази из грчког језика. Да ли су антички Срби негације у свом језику градили по угледу на грчки? Негација са убацивањем „а“ испред речи у савременом српском језику је новијег порекла и нема везе а антиком.

Да изнесемо и неке његове „јеретичке“ ставове: „С обзиром на велику сличност хришћанства са изворним сербо-рашким православљем, сасвим је природно што је православно хришћанство лако било прихваћено од стране становништва“[17] Ово заиста остављам без коментара.

Поново цитирам „ Из историје хришћанске цркве је познато, да активност дванаесторице апостола, најближих ученика Исуса Христа, није описана од стране њих самих, као ни активност седамдесеторице апостола , шире групе Христових ученика. То су касније описали црквени писци, углавном крајем II и почетком III века, а каснији аутори су те списе комплетирали проанализираним податцима из апокрифних списа. Тако је апокрифна прича о оснивању цркве у Сирмијуму од стране Св. Јакова обрађивана у другим списима. Један од таквих списа је писмо римског бискупа симаха надбискупу Теодору 504 године. Оспоравање вредности овог списа постоје, али ни друге легенде о почетцима хришћанства нису више засноване, па би ова, у најмању руку требала да има исти третман. Осим тога собзиром на важност Сирмијума у то време као центра дијацезе источног Илирика, читава прича је логична.“[18]

Први део овог цитата као да је преузет од неког протестантског теолога који не верује у богонадахнуто ауторство светих апостола. Ко је написао Дела апостолска господине Деретићу, и шта се у њима описује? Није ли апостол и јеванђелист Лука? Јесу ли и јеванђеља за вас легенде које је писао ко зна ко, ко зна кад? Други део цитата открива намеру целе конструкције. Треба представити Сирмијум као првоосновану мајку свих цркава. Уосталом следећи цитат јасно открива целу мотивацију „ Према резултатима наше студије Свети Јаков је стигао у Сирбиум(данашња Сремска Митровица) 34.године где је саградио цркву и поставио за епископа Светог Андроника, рођака апостола Павла, којег је довео са собом из Јерусалима. Тако је Андроник постао први хришћански епископ на свету. Према записима више историчара хришћанства српска црква(тј. Црква Сирмијума) је примогена хришћанска црква.“[19] Поново видимо исту шему, Срби морају у свему бити први и најстарији. До сада смо мислили да је прва црква основана у Јерусалиму, али сада нас је Деретић „просветлио“ својим истраживањем да прва епископија хришћанства мора бити српска.

 Шта тек рећи за следећу Деретићеву реченицу, написану у контексту Константинове визије пред битку на Милвијском мосту. 312 године; „Крст је такође стари сербо-рашки симбол јер рани хришћани тада(IV век) још нису имали крст као симбол“. Да ли православци поштоваоци Деретићеве историографије знају да њихов учитељ историје сматра да хришћани нису користили крст до четвртог века. Коментар је сувишан, само ћемо навести речи Светог Василија Великог из посланице Амфилохију; „Многа и велика неписана предања има црква. А прво је то да верници знаменују лице крстообразно, затим да се моле окренувши се на исток.“

 Употреба крста нам се од апостолског доба преноси као део Светог Предања а није дошла као неки у IV веку од пагана преузет синбол. Овде просто морам навести подужи цитат Светог Теофана Затворника о Светом предању „Под речју предање не подразумева се неко неодређено мишљење, за које се не зна како се појавило и раширило, него усмено предато апостолско учење или правила и одредбе које јесу на делу прихваћене у цркви. Апостоли су у потпуности организовали цркву Христову-у свим видовима спасоносног духовног и црквеног живота. Али то како су је организовали, није изложено у њиховим делима, него је од стране самих апостола учињено на делу и спроведено у живот хришћана, а укорењено кроз често посећивање хришћанских заједница које су основали, и вишекратно исправљање онога што није било исправно-све личним деловањем и речју. И начин хришћанског понашања, и правила живота, и узајамни односи хришћана, и освештавајућа светотајинска свештенодејства, и правила за црквене саборе..све је то било установљено личном речју и утврђено личним надзором. Хришћани су почели да размишљају, живе, међусобно се опходе, управљају, и служе Богу онако како су установили апостоли. Нови хришћани су све ово прихватали од њих и организовали се према њиховом узору. Нови нараштаји су све аспекте живота организовали према оном облику уређења хришћанске заједнице који су оставили апостоли. И тако из покољења у покољење...дошло је и до нас. Због тога целокупно добро уређење хришћанске заједнице, у свим детаљима, представља апостолско(свето) предање, које сваки хришћанин неизоставно мора да следи ако жели да стоји у истини.“[20] Не знам коме Деретићеви читаоци више верују Светом Теофану Затворнику или Деретићу, ја засигурно много више Теофану.

Наведимо и једну од контрадикција присутних у Деретићевим тврђењима. Већ смо навели цитат у коме Деретић тврди да је хришћанство било сродно старој „србо-рашкој“ вери. У истој књизи тврди за цара Диоклецијана „ Диоклецијан је био одан старој сербо-рашкој вери“[21], и признаје да је покренуо велики прогон хришћана јер „хришћанство је сматрао за јеврејску секту“. Уколико је оно сродно његовој верској традицији како га је могао сматрати сектом, па још јеврејском? Ово питање је крајње реторичко, јер је цела теза о некаквој „сербо-рашкој вери“ цара Диоклецијана неодржива. Знамо да је Диоклецијан био ватрени многобожац, који је прогласио себе сином бога Јупитера, и захтевао да се пред њим пада ничице  као према живом богу.[22] Колико је ово „сродно“ хришћанству нека процени сам читалац ових редова.

Једно од најпознатијих Деретићевих убеђења је следеће; Александар Македонски је био Србин, а његова држава србска. Свето Писмо каже супротно. У књизи пророка Данила се цар који ће срушити Персијско царство означава као Грк. У књизи Светог пророка Данила се борба између Александра и Персије представља сликом борбе између Јарца и Овна. „ А кад ја мотрих, гле иђаше јарац од запада поврх све земље и не дотицаше се земље; и тај јарац имаше рог знаменит међу очима својим. И дође до овна који имаше два рога, којег видех да стоји крај воде, и потрча на њега гневно силом својом. И видех га где дође до овна, и разгневив се на њега удари овна , те му сломи оба рога, и не беше силе у овну да му одоли, него га обори на земљу и погази, и не беше никога да избави овна од њега...Ован што си га видео што има два рога, то су цареви мидски и персијски. А руњави је јарац цар ГРЧКИ, и велики рог што му беше међу очима, то је први цар. „ (Дан. 8 гл. 5-7, 20-21). Овде је било какав коментар сувишан. Ако су некоме Деретићева дела већи ауторитет од Светог Писма безнадежно је таквоме било шта појашњавати.

Још једна заблуда која је присутна код многих псеудоисторичара тиче се наводног „србског календара“. Наиме хришћански календар који рачуна време од стварања света, који је из Византије пренет у православне словенске земље се проглашава некаквим „србским календаром“. Да ли се они што ово тврде уопште запитају како се дошло до те 5508 године пре Христа као почетне? Ова година је одређена на основу библијске хронологије и нема никакве везе са паганским рачунањем времена. Каква је површност присутна код псеудоисторичара можемо видети на њиховом „доказном поступку“. Они наводе записе и натписе настале у средњовековној Србији, који рачунају године по византијском(тачније хришћанском календару) као аргумент да Срби имају свој календар. Поново иста шема. Код Срба све мора бити аутохтоно, они морају бити „господари“ и времена

Да будемо поштени, неке од Деретићевих теза су можда тачне (свакако не ова за Александра Великог) али их је потребно много озбиљније доказивати него што он чини. Например његова теза да се иза појединих античких народа, које помињу антички писци, крију Срби(Словени) је хипотетички могућа, али би таква теза морала иза себе да има озбиљну аргументацију. Не може да игнорише аргументе званичне историографије која каже да су средњовековни писци у Византији(и шире) имали манир да „архаизирају“ њима савремене народе према именима старих провинција и племена  која су настањивала исти географски простор. Деретић ово игнорише, сматрајући да је довољно то што рецимо византијски хроничари из периода Немањића Србе у својим записима називају ; Трибалима, Далматима, Илирима. Илустроваћемо једним примером који се не односи на Србе да ствари нису тако једноставне.

 Архиепископ Данило други у житију краља Милутина(1282-1321) говорећи о српској војној помоћи коју упућује цару Андронику против Турака, те Турке назива Персијанцима.[23] И то чини више пута, и када говори о српској експедицији на западу Мале Азије, и када говори о плаћеничким одредима Турака који су подигли побуну против Милутина у самој Србији. Говоримо о првој четвртини XIV века. Свако ко и површно зна историју средњег века зна да у XIV веку нема никаквих „Персијанаца“ у Малој Азији. Персијско господарење Малом Азијом нестало је још у IV веку пре Христа. Последњи персијски поход на тло Мале Азије одиграо се почетком VII века. Шта нам ово говори? Да заиста постоји литерарни манир да се савремени народи називају именима древних народа који су некада господарили истом територијом. Као што можемо видети тај манир су и србски средњовековни писци преузимали од Византије.

Овим примером не желим да тврдим да древни; Трибали, Далмати, Илири, сигурно нису Срби(Словени), већ да није довољан доказ да јесу то што византијски писци тим именима називају средњовековне Србе.

Многобројне неправославне и непредањске тврдње расуте су по његовим књигама, какве не може износити православни хришћанин. Са једном од најновијих Деретићевих књига Доба Хришћанства ствари стоје још горе. Ауторство овој књизи потписују Јован Деретић и Драгољуб Антић. У поменутој књизи све врви од неправославних, јеретичких, рационалистичких, кривоверних тврђења. Довољно је рећи да се о васељенским саборима пише као скуповима на којима је наметана, мењана, допуњавана хришћанска доктрина и догма све са неком политичко-интересном позадином. Као да је Деретићу и Антићу стручни теолошки саветник за писање ове књиге био Ден Браун.

Можемо запазити известан „развојни пут“ код Деретића. Од човека који се „куне“ у православље, преко исповедања неког „прехришћанског србског православља сродног са хришћанством“ , до све уочљивијих симпатија за (нео)паганизам. Нажалост овакав (псеудо)духовни пут је могао бити предвидљив. Када неко не жели да смири свој ум и сујету пред заповестима Божијим, и смирено следи светоотачко предање, такав пре или касније постаје ширилац духовне „заразе“. Знамо да непомјаник користи такве несрећнике да многе одврати са пута истине и уплете у своје мреже. Не заборавимо да нас Нови Завет на више места упозорава на појаву лажних учитеља. Апостол и јеванђелист Јован нас упозорава да чак и не поздрављамо такве, нити их у кућу примамо. Да ли је онда за чуђење што је Деретић почео отворено да изјављује у својим јавним наступима да жали што Диоклецијан није истребио хришћанство?

Овакви учитељи историје уместо да позивају Србе на покајање због премногих сагрешења подстичу их да се национално преузносе, пунећи им уши не само мегаломанијом већ и кривоверјем. О томе је лепо у својим чланцима писао брат Владимир Димитријевић, и сваки љубитељ историје би требао пажљиво да прочита Димитријевићеве текстове о томе какве духовне опасности прете од прихватања таквих убеђења.

На крају да кажемо нешто и о званичној историографији. Сви професори историчари који пишу историју србског народа су листом атеисти, агностици, рационалисти. Они уз најбоље намере не могу написати објективну историју србског народа, јер негирају да у историји сваког народа, поготово православног делује Бог Сведржитељ и Промислитељ. Њихов поглед на историјске процесе и догађаје је увек дефектан. Како неко ко нема светлост благодати Божије може расветљавати историјске тмине. Како атеиста може разумети мотив, намеру, поглед на свет, систем вредности, једног србског средњевековног владара? Наравно да ће такав сваки потез да објашњава политички, свако чудо покушати да објасни рационалистички, јер по таквим историчарима за Бога нема места ни у универзуму ни у историји. Како такав може разумети да средњовековни писац када говори о чуду не лаже како би „градио култ владара или светитеља“ већ сведочи пројаву Божијег дејства у историји. Наравно да такав не може заиста веровати да је Свети Стефан Дечански био заиста ослепљен, и да му је Свети Никола заиста вратио вид.

 Оно што желим рећи овим редовима најбоље је изразио Свети Јустин Ћелијски у свом уводу за житије Светог Саве. Где свети ава да га парафразирам каже да безбожник не може разумети ни свету личност ни свету историју. Оно што ми лично највише смета у ставу историчара-атеисте је његово убеђење да он управо зато што није верник може „објективно“и „ непристрасно“ да пише историју. Лаж, лаж, лаж!

Волео бих да поједини наши званични историчари који показују велику ревност на раскринкавању домаће псеудоисторије, покажу подједнаку ревност на раскринкавању и псеудоисторија коју пишу наши суседи и западна историографија.

 

Ненад Петровић

Ниш


[1] Одломци историје Срба, Милош Милојевић,( фототипско издање), ЕТХОС, Београд 2004. стр.76,177

[2] Исто, стр.178-179

[3] Исто, стр.179

[4] Србски духовни луг XX века. Библиотека образ светачки, Београд 2015. стр. 96

[5] Одломци историје Срба, Милош Милојевић,( фототипско издање), ЕТХОС, Београд 2004. стр 248.

[6] Данци и немачка племена су се узгред буди речено клали и између себе.

[7] Ову (научно)фантастичну тезу Милојевић излаже на 151 страници својих „одломака историје Срба“.

[8] Георгије Острогорски, Историја Византије (фототипско издање), Београд 1996.

[9] Одломци историје Срба, Милош Милојевић,( фототипско издање), ЕТХОС, Београд 2004. стр 362.

[10] Ову малоазијску српску војну експедицију описује архиепископ Свети Данило II у својим житијима краљева и архиепископа србских.

[11] Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 2006.

[12] Цитат преузет из, Милош Благојевић, Србија у доба Немањића,

[13] Јован И. Деретић, Драгољуб Антић, Илирска Србија, Београд 2014. стр.62.

[14] Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог Завета, Београд 1991.

[15] Амели Курт, Стари Исток II том, Београд 2004.стр 673-676.

[16] Јован И. Деретић, Драгољуб Антић, Илирска Србија, Београд 2014. стр.61-62

[17]  Јован И. Деретић, Драгољуб Антић, Илирска Србија, Београд 2014. стр.62

[18] Исто, стр. 65

[19] Исто, стр. 63

[21] Исто, стр. 82

[22] Александра Смирнов-Бркић, IN HOC SIGNO VINCES, Београд 2011. стр. 59

[23] Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, Београд 2008.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.