header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Милосављевићева одбрана псеудоисторичара Штампај Е-пошта
петак, 26 јануар 2018
 I

Др Петар Милосављевић је вредан и плодоносан писац. Његова дела су обично обимна и садрже мношто вредних података. Обично су писана јасним и прегледним стилом. Но, нису без мана. Повремено се у њима срећу проблематични ставови. Они су тим опаснији, јер се налазе у делима која су иначе вредна. Једно од њих је и „Увод у србистику” (2002). Поред многих вредних запажања, оно садржи и многа проблематична.

II

Др Петар Милосављевић има склоност да некритички пише о српским псеудоисторичарима. Он њихове идеје обично представља тако да их фактички популарише. Када је реч о псеудоисторичарима то је недопустиво. Не могу се на истом нивоу посматрати радови историчара и псеудоисторичара, потврђене историјске истине и оне које то нису. Др Петар Милосављевић их често ставља у исту раван и тиме уноси забуну.

III

У „Уводу у србистику” др Милосављивић тврди да се назив „србистика” први пут у називу неке институције појавио 1995. када је у Чикагу основан Институт за србистику. То је тачно, али рад овог института почива на псеудоисторијским премисама Јована И. Дертића, за кога др Милосављевић тврди да је „истакнути историчар и филолог”.[1] Заправо, он није ни једно ни друго.

Под утицајем тог „истакутог историчара и филолога” др Петар Милосављевић тврди да је српски језик „један од најстаријих језика”.[2] Теза псеудоисторичара о Србима као најстаријем народу, сада је добила свој филолошки пандан: српски језик „као један од најстаријих језика”.[3] Др Петар Милосављевић је остао умерен: не тврди да је српски језик баш најстарији, него само да је „један од најстаријих”. Ипак, за то претеривање нема места у научним радовима.

IV

Др Петар Милосављевић испољава своју још већу некритичност када пише о „новој научној парадигми” под којом он подразумева псеудоисторију Јована И. Деретића и других псеудоисторичара. Он пише: „Још увек владајућа научна парадигма појаву Словена на Балкану везује за период после пропасти Римске империје. А у однегованој историјској свести о прошлости Срба, доба династије Немањића важи за почетак српске историје. Насупрот овоме, у последње време све више се афирмише нова научна парадигма која се према претходној односи као према стереотипу којим се из ненаучних разлога сужава поље изучавања прошлости Словена и Срба на Балкану. Као пример нове историјске парадигме може да послужи књига историчара Јована И. Деретића Античка Србија (2000) у којој се доказује постојање Срба и њихове културе од пре седам хиљада година. У другом делу Деретићеве књиге укратко је представљено више српских династија. Међу њима је и династија Карановића (815-320), у којој је најзаначајније име Александар Македонски. У новој ери приказане су династије: Свевладовића (490-641), Светимировића (640-794), Оштривојевића (794-865 и од 926-1171). Деретић побија тезу да су Срби постали од Словена. Име Словени је забележено тек 522. године. Због тога се пре може говорити да су словенски народи настали од Срба.”[4]

Позивање на псеудоисторичара Јована И. Деретића указује на велику некритичност др Петра Милосављевића. Текст је проблематичан их много разлога. Прво, порекло Словена на Балкану није потпуно познато, али једини поуздани подаци о томе говоре о њиховом досељавању у VI и VII веку. Док се не пронађу поузданији подаци, то мога бити једино тумачење појаве Словена на Балкану. Друго, није истина, као што Милосављевић сугерише, да се у „у однегованој историјској свести” тврди да српска историја почиње са Немањићима. Зна се да она почиње и раније, али се о њој – због недовољног броја поузданих података – не зна много. Треће, позивање на дело „историчара” Јована И. Деретића није знак разборитости. Сулудо је тврдити да српска историја датира „од пре седам хиљада година” и у том контексту набрајати разне тобожње српске династије и владаре. Четврто, закључак да Словени потичу од Срба, а не обрнуто, представља не само једну непромишљеност, него и нарцисоидну мегаломанију. Озбиљном научнику се такава склизнућа у псеудоисторију не могу десити.

V

Није знак разборитости ни то када др Милосављевић некритички говори о обнови „српске самородне историјске школе” и када се позива на Светислава Билбију по коме су Св. Ћирилио и Методије говорили „својим матерњим српским језиком”.[5] У том контексту, он се позива и на Радмила Маројевића и друге представнике „нове српске историјске школе који новим доказима поткрепљују стару славистичку теорију о томе да сви словенски народи потичу од Срба”.[6]

VI

Ништа разборитија није ни тврдња да је Свети Сава „сматрао да се народи објективно разликују и идентификују по језику којим говоре”.[7] Као једини доказ за ту тврдњу аутор наводи један Савин текст у коме стоји реч „народи”. У његово доба обична реч за то је била „језици”. На основу те филолошке чињенице не може се извући закључак да је Свети Сава или било ко други из његовог времена идентификовао народе по језицима. Тај став потиче из епохе романтизма и нема никаве везе са Светим Савом. Колико је тај став произвољан може да илуструје и један пример. Нпр. ја могу, како је данас уобичајено, хомосексуалце да назовем гејевима (gays), али то не значи да ја хомосексуалце сматрам нужно радосним и веселим особама, јер је то првобитно значење речи gays. Немогуће је о ставу неке особе судити на основу етимолошког значења речи коју употребљава, док се у међувремену реално значење изменило. Напросто, у српскословенском је реч језици значила народи (nations), а данас говор (languges, tongues),

VII

Др Петар Милосављевић се залаже за толeранцију између верски подељених Срба. То је став за пример, али није потпуно исправно тај став пројектовати у прошлост: „Између католика и православаца у држави Немањића владала је толеранција.”[8] Заправо, однос међу њима је варирао од владара до владара и од времена до времена. Уопште узев, државна религија је била православље, а католицизам је мање-више толерисан. У држави позних Немањића, како сведочи Душанов законик, католоци су били изложени огољеној дискриминацији. Далеко од тога да је држава Немањића била екуменски рај.

VIII

Аутор најпре са уважавањем спомиње ауторе „обновљене српске самородне школе”,[9] Олгу Луковић-Пјановић и Јована И. Деретића, а затим спомиње откриће о пореклу Етрураца „чему су озбиљан допринос дали и наши научници Билбија и Пешић”.[10] Заправо о тим питању они нису дали никакав „озбиљан допринос”, него само маштовита нагађања.

У сличном контексту, др Петар Милосављевић спомиње и Павела Јозефа Шафарика чија открића служе „као потпора ставовима филолога који, обнављајући српску и словенску самородну школу, истичу да су Срби стари народ и да на Балканском полуострву нису придошлице”.[11] Основни проблем са српском и словенском самородном школом је недостатак доказа.

IX

Аутор српске псеудоисторичаре неоправдано хвали. Тако он за псеудоисторичаре Анђелију Станчић-Спајић и Илију Живанчевића тврди да „и данас импресионирају својим ерудицијом”.[12] А за Светислава С. Билбију и Радивоја Пешића тврди да су „два велика истраживача”.[13] Ласкаво се изржавати о псеудоисторичарима није паметно.

X

Аутор на крају књиге пуно простора посвећује псеудоисторичарима (Јовану И. Деретићу, Светиславу С. Билбија, Олги Луковић-Пјановић, Радивоју Пешићу). Он тврди да разлог што њихова „нова сазнања” нису општеприхваћена лежи „у још увек доминантној улози присталица бечко-берлинске историјске школе”.[14] Промовисањем псеудоисторичара, овај универзитетски професор не чини услугу историјској науци.

XI

Спомињући псeудоисторичара Светислава С. Билбију аутор говори о „постојању писмености код свих словенских народа чак две хиљаде година пре кнеза Растислава и солунске браће”.[15]

На крају, као шлаг на торти, аутор опширно говори о „Велесовој књизи”. По њему, она „представља једно од најзначајнијих археографских открића 20. века”.[16] Заправо, „Велесова књига” је доказана кривотворевина. Одсуство критичности аутора води ка лаковерном прихватању аутентичности једног ноторног фалсификата.

Он с пуним поверењем и сaмопоуздањем говори о непостојећим писмима: србици, винчаници и влесовици. To су све митови псеудоисторичара.

XII

На крају своје књиге аутор износи закључке. У њима се он углавном позива на ставове Вука Стеф. Караџића. Ма која била вредност Вукових ставова, они се не могу некритички преносити у наше дане. Исте тезе у различитим историјским контекстима могу да имају различита значења. Није мудро склањати се из Вуковог ауторитета не обазирући се на промену историјског контекста. Све у свему, ауторово по много чему вредно дело, пати од некричности према псеудоисторичарима и понекад превиђања друштвеног контекста. Ко није довољно верзиран у историјским наукама боље нека не чита „Увод у србистику”, јер лако може бити заведен. Поред тачних и корисних информација та књига садржи и отворену апологију псеудоисторичара.

 

Библиографија

1.                Ђорђић, Петар, „Историја српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози”, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1971.

2.                Екмечић, Милорад, „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку (1492-1992)”, друго издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

3.                Kараџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849.

4.                Ковачевић, Милош, „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија”, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”, Пале, 2013.

5.                Милосављевић, Петар, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002; друго издање: Требник, Београд, 2003.

6.                Радић, Радивој, „Клио се стиди: против злостављања историјске науке”, Еволута, Београд, 2016.

7.                Радић, Радивој, „Срби пре Адама и после њега: историја једне злоупотребе: слово против новоромантичара ”, друго допуњено издање: Стубови културе, Београд, 2005; треће допуњено издање: Стубови културе, Београд, 2011.



[1] Петар Милосављевић, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002, стр. 17.

[2] Ibidem, стр. 39.

[3] Ibidem, стр. 39.

[4] Ibidem, стр. 51.

[5] Ibidem, стр. 57.

[6] Ibidem, стр. 57.

[7] Ibidem, стр. 70.

[8] Ibidem, стр. 70.

[9] Ibidem, стр. 112.

[10] Ibidem, стр. 114.

[11] Ibidem, стр. 205.

[12] Ibidem, стр. 436.

[13] Ibidem, стр. 522.

[14] Ibidem, стр. 511.

[15] Ibidem, стр. 519.

[16] Ibidem, стр. 527.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.