header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow "Живећеш"
"Живећеш" Штампај Е-пошта
недеља, 28 јануар 2018
       Од тог догађаја је прошло већ неколико година, али се и данас будим од речи које ми је рекао хирург у ординацији, где су ме позвали ради разговора: «Вашу ћерку ће спасти само чудо»; он је тада значајно подигао очи нагоре, одакле је по његовом мишљењу било могуће добити исцељење...

Молила сам се за ћерку пре операције, скривајући се иза огромних жардињера са цвећем, како ме нико не би видео.

То ми није полазило за руком тако често како сам желела. Било је тешко усредсредити се на молитву јер поред пролазе људи и чују се делови разговора, смех одвлачи пажњу. Без обзира на то, наставила сам да се молим, надајући се успешном исходу операције. А затим је уследила операција и страшна дијагноза: рак великог мозга и «живот не више од једне године».

Тада сам схватила да «губим тло под ногама» и то није нешто измишљено, већ реална ствар која може да се деси сваком човеку, који је доживео шок од тешке вести. Ћерки је после операције била парализована десна страна, крв се дуго лоше згрушавала, очи су «ишле» на разне стране, а говор јој је био неразумљив. Сваки дан је могао да јој буде последњи. Ћерка се од мене није одвајала ни на трен, и говорила је да док је држим да јој се смрт неће примаћи. И зато сам морала да се молим овде у уским пролазима измедју болничких кревета. Молила сам се, не примећујући да у шестокреветној соби лежи дванаесторо људи, као ни посетиоце који су долазили у посете болесницима, нити медицинске сестре које су вршиле своје дужности.

Ја сам се молила.

Поново сам се учила да волим.

Заједно смо проналазили истинску љубав.

Два дана после операције ћерку су одвели да јој узму течност из кичмене мождине ради анализе. Не знам шта се тамо десило, али је ћерка то описала овако: «Изашла сам из тела и разговарала са Богом, и молила Га да ме остави у животу и чула сам миран глас пун љубави: «Живећеш». Вратила нам се нада.

А ја сам једном сањала следећи сан: заједно са још неким људима сам стајала поред мале дрвене куће, окружене цвећем, а пред кућицом је стајала старица са тамном марамом повезаном на сеоски начин и сви су молили. Пришла сам ближе и чутке гледала на њу. И она се одједном окренула према мени и рекла: «Богородици се треба молити, Богородици» (ја сам у то време читала акатист великомученику исцелитељу Пантелејмону).

После тог сна је прошло неколико дана, и добила сам акатист посвећен икони Мајке Божије «Свецарица» и саму икону. Мојој радости није било краја. Пронашли смо веру.

Ћерки је после исповести и Причешћа спала температура, која јој није спадала скоро две недеље. Поново смо почели да се учимо да седимо, једемо, јасно говоримо ... током овог тешког периода све време ми је помагао мој муж Георгије (сада покојни) који својим миром, и љубављу није дозволио да паднемо духом, подржавао нас је и крепио нашу веру.

Никада нећу заборавити наш први улазак у «цветни ходник» (ћерка га је тако звала јер је у њему било много цвећа) у инвалидским колицима. Муж је возио колица, а ја сам придржавала ћеркину нестабилну главу. И нисмо прешли ни пола пута, а радост је била општа – још један корак ка оздрављењу, још једна победа над смрћу.

А о смрти сам морала често да слушам – наравно свакој мајци би било тешко да слуша речи опраштања од свог родјеног детета, речи о смрти и ја ту нисам изузетак. Често сам морала да се не бих расплакала да смишљам неке сцене. Ишла бих ка фрижидеру где сам сакрила њене најомиљеније «грицкалице»: поморандзе, јогурт, грождје, крушке ... и демонстративно бих почињала да једем. Ћерка би ме одмах молила да проба «један залогај». Али ја сам јој неумољивим и строгим гласом одговарала: «Ти се спремаш да умреш и нећеш добити ово јер покојницима није потребна добра храна». Тада је ћерка после кратког размишљања одбијала да умре, обећавајући да ће живети дуго. Казањска икона Мајке Божије нам је помагала да се боримо за живот. Још пре операције смо одлучили да купимо зидни календар и да на њему подвлачимо дане, које су остали до отпуста кући.

С ћеркиним наредјењем да купим календар са животињицама, упутила сам се у продавницу. Разгледајући разне календаре, спазила сам један-једини календар са Казањском иконом Мајке Божије. За мене је то био као благослов, као поклон од Царице Небеске. С великом радошћу смо га причврстили на зид поред кревета, како бисмо могли да целивамо Пречисти Лик и молимо за исцељење.

После операције ћерка није могла да види Лик Царице Небеске и само је руком прелазила по календару, с тешкоћом изговарајући: «Пре-све-та Бо-го-ро-ди-це спаси ме», - надајући се да ће је на тај начин осетити, да је Она поред, да ће јој помоћи, и заштитити је.

И заиста Мајка Божија је пројавила Своју милост, помогла је, исцелила, дала наду, помогла нам да пронадјемо веру и научила да волимо.

Од тада је прошло три године.

Из кутка на нас гледа с нежним осмехом Та, Која Сама испивши горку чашу страдања, помаже свим мајкама на земљи да не клону духом, и исцељује душе и срца наше деце.

И на крају, желим да вас замолим драги читаоци: ако на улици свога града видите човека несигурног хода, не журите да осудјујуће одмахујете главом и са смешком затварате дланом уста – «пијаница», - може бити да је то човек, који је преживео чак и тада када нико у то није веровао ...

 

 Превод са руског: Др Радмила Максимовић

 Извор: /www.cofe.ru

Преузето са: Манастир Лепавина

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.