header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Основна грешка: занемаривање религије Штампај Е-пошта
понедељак, 05 фебруар 2018

I

У студији „Срби сви и свуда”, нaписаној 1836, a објављеној 1849. у збирци „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Вук је изнео став да су сви штокавци Срби. Тај став није био тачан ни у његово доба. Он наводи да има Срба православаца, муслимана и католика, али напомиње да само они „закона Грчкога” (православне вере) себе зову Србима или Србљима, а да „остали овога имена не ће да приме”.[i]

Он каже да муслимани себе сматрају правим Турцима, „премда ни од стотине један не зна Турски”.[ii] За католике каже да себе „зову по мјестима у којима живе”: Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци и Дубровчани, а да их књижевници обично зову Илири или Илирци. Вук додаје да их православци зову и: Буњевцима (у Бачкој), Шокцима (у Срему, Славонији и Хрватској), Латинима (око Дубровника и по Боки Которској), а „у пријатељскоме разговору” и Кршћанима.[iii] Да не би било забуне, он додаје да „Срби закона Римскога не ће Срби да се зову”.[iv] Према томе, он сâм признаје да заправо не постоје Срби „сва три закона”, већ само „закона Грчкога”. Његово мишљење о постојању „Срба сва три закона” није одражавало стање на терену. Оно је плод његове жеље, а не стварности.

Већ се у његово доба догодио један значајан преокрет. Хрвати (Вук их назива „Кекавцима”) усвојили су српски језик за свој књижевни језик, а задржали своју хрватску националну свест. Тиме су поспешили укључивање Срба католика у хрватски национални корпус.

II

Брачни пар Петар и Вера Милосављевић интелектуално су стасали у комунистичкој Југославији и задржали су комунистички поглед на свет према коме религија нема никаквог значаја за национални и културни идентитет. Они још сањају вуковски сан о Србима „сва три закона”. Тај сан је уносио и још век уноси поприлично велику збрку у главама Срба.

III

У хрестоматијиСрпска писма (2006) налази се текст „Сужавање корпуса српске књиге” у коме Вера Милосављевић критикује оне библиотекаре који су националне књижевности разврставали по критеријуму писма. То јој није било тешко, јер се национална припадност ни у прошлости није могла стриктно одређивати по писму. Српским језиком се и у прошлости, као и данас, писало на више писама (глагољица, ћирилица, латиница, арабица). Невоља је у томе што она један непоуздан критеријум националног разврставања замењује са још непоузданијим: језиком. У последња два века, говорници српског језика диференцирали су се у три јасна национална корпуса: српски, хрватски и бошњачки. Када би се узимао само критеријум језика – како то ауторка сугерише – онда би дошло до знатног повећања „корпуса српске књиге”. Онда би у „корпус српске књиге” морало бити сврстано скоро све оно што су Хрвати и Бошњаци написали у последња два века. Да ли роман „Hrvatski bog Mars” спада у „корпус српске књиге”? По импликацијама текста Вере Милосављевић тако испада, јер је роман писан на српском језику. Тешко је замислити да би Крлежа сматрао да његова штокавска дела, па и споменути роман, припадају „корпусу српске књиге”. Језик није једино мерило културног и књижевног идентитета.

IV

У сличну замку упада и др Петар Милосављевић. Он је у томе још неопрезнији. У тексту „Непринципијелно разликовање Срба и Хрвата на основу вере и писма”, он неуспешно покушава да докаже да је једини критеријум разликовања Срба и Хрвата – језик. Али Срби и Хрвати већ скоро два века говоре истим језиком, па би по његовом „принципијелном разликовању” Срби и Хрвати вероватно тебало да сачињавају једну нацију или бар једну националну књижевност. У последњих сто година Срби и Хрвати не само да нису оформили једну нацију, нити једну књижевност, него су у неколико наврата брутално ратовали једни против других. Зашто су то чинили када међу њима не постоји „принципијелно разликовање”?! Очигледно је да др Петар Милосављевић приступа читавом проблему крајње једнострано. По њему и његовој супрузи народи се не разликују по вери и писму, већ само по језику. Такво становиште је месечарско. Оно занемарују чињеницу да су вера и писмо такође важни чиниоци националног разврставања, а да језик то такође може бити, али често није једини чинилац.

Свесно пренебрегавајући веру и писмо као чиниоце националног разврставања, др Петар Милосављевић упада у једностране оцене. Он олако критикује све оне који веру и писмо узимају као детерминаторе националног одређења. Међу друге под удар критике дошли су Хрват Винко Пацел и Србин Ђуро Даничић. Петар Милосављевић највише критикује Ватрослава Јагића. Заправо, Јагић није ништа измишљао, него само износио оно што је via facti већ постојало. Јагић је само говорио оно што је била стварност његовог доба, а то је да се Срби и Хрвати првенствено деле по вери и писму. Будући да се то не уклапа у идеју др Петра Милосављевића, он га проглашава главним кривцем за наше невоље. Све те критике др Петра Милосављевића представљају плод аисторијских маштарија, а не приказ реалног историјског стања. Његова књига је плод књишких фикција, а не историјских чињеница. Научник би волео да се Срби и Хрвати деле по језику, а ако то није чињеница, тим горе по ту чињеницу.

Све оне које дели Србе и Хрвате на основу вере и писма, овај машти склон научник проглашава експонентима хрватске филологије. Заправо, они нису ничији експоненти, него рeалисти који описују реално стање. Они нису сањари који се труде да стварност уклопе у своје снове.

Веру и писмо као критеријуме националног разврставања др Петар Милосављевић проглашава „непринципијелним”. Заправо, Срби и Хрвати само су један међу бројним случајевима национаног разврставања по верској основи. Ирци и Енглези су типичан пример националног разликовања по вери, а не језику. Румуни и Молдавци су типичан пример разликовања по писму, а не језику.

Језик – Милосављевићев „принципијелни критеријум” – разликовања народа врло је непоуздан. Народâ који говоре једним језиком има много. Нпр. има много народâ који говоре енглеским језиком, а не сматрају се Енглезима. Има много оних који говоре француским језиком, а не сматрају се Французима. Слично је и са говорницима шпанског, португалског, немачког и других језика. Језик је обично важан критеријум националног разврставања, али далеко од тога да је једини како то др Петар Милосављевић хоће.

Ни националне књижевности не разврставају се само по језичком критеријуму. Аустријанци имају своју посебну националну књижевност, иако пишу немачким као и Немци. Американци и Енглези такође имају две националне књижевности. Милосављевићев „глотоцентризам” је фантазам.

Срби и Хрвати данас говоре једним језиком. Са становишта историјске филологије тај језик је најбоље звати српским, али националне свести Срба и Хрвата нису се развиле само имајући у виду језик. Развиле су се и око бројних других критеријума, од којих су важни управо вера и писмо. Ни та два критеријума нису апсолутно поуздана. Било је Срба католика (још има појединаца) и Срба муслимана (још има као појединаца). Постоје и појединачни православни Хрвати и муслимански Хрвати. Постојали су православци који су писали латиницом (заправо то писмо међу њима данас доминира), а и католици који су писали ћирилицом. Сва три критеријума морају се узети у обзир: и језик, и писмо и вера. Чак и онда нећемо увек бити потпуно сигурни ко где спада.

Колико је Милосављевићево „принципијелно разликовање” проблематично може се видети ако се запитамо: да ли дела хрватских књижевника из друге половине XIX века и XX века припадају – како каже Вeра Милосављевић – „корпусу српске књиге”? Да ли „корпусу српске књиге” припадају дела Ивана Мажуранића, Аугуста Шеное, Анте Ковачића, Ксавера Шандора Ђалског, Вјенцеслава Новака, Силвија Страхимира Крањчевића, Ивана Горана Ковачића, Ранка Маринковића, Тина Ујевића, Мирослава Крлеже, Антуна Бранка Шимића, Добрише Цесарића, Дагутина Тадијановића, Весне Перун? Сви су они писали српским језиком (не рачунајући „Balade Petrice Kerempuha Mирослава Крлеже), али тешко да би се они сагласили да њихова дела припадају „корпусу српске књиге”. Да ли политички и историографски списи Анте Старчевића, Анте Павелића и Фрање Туђмана припадају „корпусу српске књиге”? Тако би требало да буде по „принципијелном разликовању” Милосављевићевих. Али тешко да би се они с тим сложили.

V

Милосављевићево „принципијелно разликовање” води у још један апсурд. Он оне који се залажу да православни штокавци данaс пређу на искључиво коришћење ћирилице оптужује да спроводе „хрватски филолошки програм”. Он подупире двоазбучњаке, јер они тобоже спроводе „српски филолошки програм”! Таквим ставом, он фактичи ради на дећирилизацији Срба.

Милосављевићи још сањају Вуков сан о Србима „сва три закона”. Тај сан нас је коштао много лутања и много суза. Милосављевићи и остале сањалице требало би да се пробуде и схвате чињеницу да у последња два века „принципијелно разликовање” Срба и Хрвата није било по језику, него управо по вери и писму. Упрскос бројни изузецима, то је основни историјски ток. Негирати ту историјску чињеницу могу само илузионисти.

 

Библиографија

 

1.                Караџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849.

2.                Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бесједа, Бања Лука, 2006; друго издање Мирослав, Београд, 2009.



[i] Вук Караџић, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849, стр. 2.

[ii] Ibidem, стр. 2.

[iii] Ibidem, стр. 3.

[iv] Ibidem, стр. 3.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.