header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Брат Бодуш: Српско-македонско црквено питање (2)
Брат Бодуш: Српско-македонско црквено питање (2) Штампај Е-пошта
субота, 24 фебруар 2018
           Али уколико већини световних коментатора незнање у црквеним питањима може донекле да буде и опроштено, ипак има и таквих, код којих овакво извињење није могуће, јер претендују да су добро упознати са каноским поретком. Чињеница да упркос томе они продужавају да гурају Синод на предузимање неканонских поступака (мера), као што је успостављање евхаристијског јединства са анатемисаном МПЦ-ОА, може да се тумачи као потврђујуће тезу у нашем пређашњем коментару, да на читаву ову халабуку око признавања Македонске цркве треба да се гледа са геополитичког аспекта, а тачније као на проевропски и пронатовски пројект. Више него очигледно је да ови, кобајаги црквени људи управо раде у овом смеру, упркос њиховим лицемерним тврдњама, да су забринути за душе македонских хришћана. (свешт. Божидар Главев)

+ + +

У предходном прилогу читалац је могао да се информише о геополитичкој ситуацији у којој је расколничка Македонска Православна црква - Охридска архиепископија (МПЦ - ОА) код Бугарске цркве, покренула иницијативу за придобивање аутокефалности. Како о геополитичким, тако и о црквено-историјским и канонским питањима, подстакнутим иницијативом МПЦ-ОА, изнели смо стручна мишљења српског и руских аутора, за која сматрамо да представљају званичан руски став. Први прилог можете прочитати ОВДЕ.

Непосредно након иницијативе МПЦ-ОА у бугарским СМИ било је објављено право мноштво каквих све не ставова и коментара о овој “ историјској “ молби: од оних најрадикалнијих где се захтевало да Свети Синод БПЦ, одмах и без одлагања удовољи молби “угрожене македонске браће“, па до оних најтрезвенијих, који су указивали да је молба у ствари политички потез у функцији интереса ино-налогодаваца обојене револуције Зорана Заева у Македонији, и да је њен стварни циљ даље рушење јединства Православља и јачања позиција непријатеља Православља  и Русије на Балкану, те да молбу треба одбити. Али, првог децембра предходне године, на бугарском порталу БУДИ ВЕРАН, о македонској молби објављен је прилог главног уредника портала, свештеника Божидара Главева, под називом “Македонски чвор”. Шкрте и веома опрезне изјаве званичних бугарских црквених органа, који су једино надлежни да о питању мериторно одлуче, са једне стране, као и званичне изјаве македонских и бугарских органа власти, које одреда “подгревају оптимизам” - са друге стране, у својој резултанти дају ставове и мишљења, која одражавају позицију свештеника Главева. Ево његовог прилога у преводу са бугарског језика.

+ + +

МАКЕДОНСКИ ЧВОР

01. децембра 2017; прот. Божидар Главев

Одлука Светог Синода Бугарске Православне Цркве ( БПЦ ) како да се поступа у македонском црквеном питању сада је већ чињеница. Наша Црква је преузела  задатак да се код других Православних цркава заложи за успостављање канонског статуса Македонске цркве, и у том циљу била је формирана Синодална архијерејска комисија од осам митрополита.

На овај начин Синод је недвосмислено показао своју добронамерност и жељу да Македноска црква изађе из изолације у којој се налази али је, у исто време, дао на знање да предстоји напоран труд, и да одлука о једном тако сложеном питању не треба да буде донесена на брзину. И баш из сопствене црквене историје треба да смо научили, да тачно када те са свих страна притискају да брзаш, мораш да наставиш полако и опрезно.

Обзиром да на страницама сајта ( Буди веран - прим.прев. ) у овом моменту, излази серија прилога посвећених бугарско-грчким црквеним расправама са краја 19. века, изнећемо неке сличности између ондашњих и данашњих догађаја које, како не би понављали грешке из прошлости треба да нам буду на поуку.

Сличност 1.: Изокренути приоритети

Писмо Македонске цркве Бугарској цркви родило је мноштво коментара у јавности, осетљивој на тему Македонија. У неким од ових основано је било указано, да како би било постигнуто правилно решење овог питања, приоритете треба поређати како следи. На прво место треба поставити црквена правила и црквени начин мишљења и деловања, а на друго - национална осећања и интересе. Јер, ови други су привремени ( и Македонија је веома илустративан пример за ово ), а први по приоритету - вечни. Управо чињеница што су приоритети код обе стране у спору били изокренути, довело је бугарско-грчки спор до тужног краја. Иста таква претња постоји и у актуелном македонском случају.

Указујући на сличности тадашњих и данашњих прилика, нећемо прећутати и разлике. Међутим, национална осећања, а одатле и амбиције егзархијских Бугара, ипак су били засновани на реално постојећим историјским чињеницама, а што не може да се каже за захтеве данашњих Македонаца, који су се одавно одвојили од своје отаџбине - Бугарске, и развили етничку самосвест посебне нације. Али, истовремено, Македонска црква себе ипак сматра наследницом изворно бугарске Охридске архиепископије.

Није ли парадоксално да народ, који се не самоопрдељује као бугарски, тврди да је наследник древне бугарске Охридске архиепископије!? Чини ми се да одговор може да се прочита на избоденим очима светог благовреног и равноапостолног књаза Бориса-Михаила, чија икона се налази у охридском манастиру Св. Наум. Може да се прочита и на десетак древних фресака и икона у македоснким храмовима, на којима се данас код рестаурација пажљиво брише етноним “бугарски” којег, у најбољим случајевима, замењују термин “ словенски “.
Ово се догодило у црквама “Св, Недеља” у Битољу, “Св. Пантелејмон” у Велесу, “Св. Јоаким Осоговски” у Кривој Паланци на иконама “Св. Св. Кирил и Методије”, који су на оригиналима икона били означени као “бугарски просветитељи”. У манастиру “Св. Богородица” у Кичеву ознака ктитора “ Св. Борис цар бугарски “ је избрисан, а аналоган натпис у Дебарском манастиру је замењен надписом “Св. Цар Стефан Дечански” ( т.ј. именом једног од српских краљева ). Са цркве “Св. Димитар” у Скопљу скинут је и бачен криторски надпис “Изграђена од Бугара у Скопљу током 1864 г. “ Посвуда старобугарски надписи по фрескама се замењују надписима на савременом македонском језику. 

Зато је тешко да се поверује да су Македонци ( а и Срби ) склони да прочитају балканску, а заједно са њом и црквену историју “ македонске земље “ онако како је представљају светски признати ауторитети у историјској науци, а не онако како пише у њиховим уџбеницима историје.

Сличност 2: Максимализам - у нескаду са интересима

Укратко ћемо се осврнути на хронологију данашњег црковно-историског абсурда - на постојење две Охридске архиепископије ( Православна охридска архиепископија, призната од стране осталих Православних цркава, и Македонска Православна црква - Охридска архиепископија, која је непризната ), али које једна другој сличе у најважнијем: обе се апсолутно неправедно користе наследством Бугарске Охридске архиепископије, постојале до 1767. године.

Током 1959. године Македонска црква добија статус аутономне цркве у оквиру Српске Православне Цркве. 1967. г. Македонска црква једнострано објављује своју аутокефалност. 90-тих година прошлог века Српска црква поково покушава да под своје окриље привуче Македонску цркву. Током 2002. године подписан је Нишки споразум између Српске цркве и изпале у раскол Македонске цркве, са циљем превазилажења раскола. Касније, представници македонске стране повлаче своје подписе. Веран подписаном споразуму остаје једино митрополит Јован Велешки ( Јован Вранишковски ) који, као резултат договора, оглављује касније насталу Православну Охридску архиепископију, а под именом Јован Шести Охридски. Током 2005. г. Српска црква је анатемисала све верујуће у Македонији, који нису ступили у општење са Православном охридском архиепископијом. А, 2009. године, расколничка Македонска црква мења своје име у Македонска Православна црква - Охридска архиепископија.

Многе од ових историјских чињеница су правилно наведене у сајту расколничке Македонске цркве, али од тамо изнесеног јасно је да она себе сматра  законитом историјском наследницом Бугарске Охридске Архиепископије. Међутим, како се и наша црква сматра таквом, како онда решити овај спор? У коментару на БГНЕС Струмички митрополит Наум директно заповеда нико да не копа по историји, иначе подлеже истрази од стране “одговарајућих служби” - да ли “ не ради за интересе стране интересима обе стране”.

( Сличан приступ изазива сећања на једну прошлост, у којој је за борбу са различито мослећима био изграђен специјалан репресивни апарат ). “ Црква-мајка ( т.ј. Бугарска - п. а. ) није повезана толико са прошлошћу, колико једном заједничком будућношћу у име Богочовека Христоса “ - продужава митрополит Наум, безбрижно игноришући правило да “ ко заборави историју, осуђен је да је понови “.

“Од момента, када БПЦ призна аутокефалност МПЦ-ОА, - расуђује даље митрополит - две цркве постају “сестринске цркве”. Ово значи, да ће бити равноправне, али  улога БПЦ као “цркве-мајке” није усмерена само на питање односа других православних цркава. “

И овде македонски митрополит већ распредељује обавезе сестре-мајке и права сестре-ћерке: “БПЦ имаће част (к.м) пред Богом да нас и даље  штити, представља и заступа пред Васељенским патријархом и код осталих православних цркава, све док МПЦ не добије “томос о аутокефалности од стране Васељенског патријарха. Веза са “црквом-мајком” не спрестаје придобивањем акта о самом признању, него продужава вечно - као поштовање, захвалност и љубав.” Можда би требало да захвалимо што је БПЦ указана “част” да племенито преузме на себе само задужења: да штити, да представља, да лобира - док,  једино чиме се ћерка обавезује је...да је вечно воли.

Уколико довде изнесено резимирамо, излази да Македонци траже максимално што им се може дати, али не дају никакав знак да су спремни да уступе ни минимално. Зато ћемо се даље поново вратити нашем тужном историјском искуству.

У време многобројних преговора између бугарских и грчких представника, који су покушавали да расплету чвор бугарско-грчких спорова са краја 19. века, од стране Цариградске патријашије се предлажу решења која, иако не задовољавају у целини бугарске захтеве, у значајној мери звуче прихватљиво. Не једном Бугари су саветовани и од стране Руса, и од стране других који су желели мирно разрешење спорних питања, да прихвате у тој фази оно што је могуће, а даље да покушају да постигну оно што до тада није постигнуто. Али, они су тражили све и то одједном, тачно као што то чине њихови данашњи македонски наследници. Њихова тврдоглавост била је заиста невероватна и следећи случај ово јасно илуструје.

Покушаји да се постигне сагласност између Цариградске патријашије и Бугара настављају се и након фермана за оснивање Бугарске егзархије од 1870.г. Патријарх Антим Шести представио је Бугарима решење питања, т.ј. да добију тачно оно што им даје и ферман ( турског султана - прим.прев. ), и на тај начин да не подпадну под осуду. Али, будући поучени од стране “ доброжељних”, везаних за западне дипломатске службе, да је патријарх склон да учини још већа одступања, Бугари истичу нове већ сасвим нереалне захтеве, као нпр. територија Егзархије да се простире до самог Цариграда.

Ни тада Цариградски патријарх није изгубио жељу за сарадњом и продужио је да даје нове предлоге; али, када су три бугарска ерхијереја..., упркос његовој категоричној забрани, демонстративно одслужили 6. јануара 1872.г., у цариградском бугарском храму Богојављенску Литургију којој је следио молебан за султана, патријархово стрпљење било је исцрпљено, и он је и коначно прешао на страну грчких великошовинста.

Да ли ће Бугари пронаћи силу и саветовати Македонце да не понављају исте грешке, и да се ка циљу крећу умереним путем и компромисима? Желели би да будемо оптимисти, иако добро познјемо пословичну балканску тврдоглавост.

Сличност 3.: Недостатак јединства код оних који желе признавање црквене    независности

Св. Теофан Затворник ( тада архим. Теофан ), током 1857 г., био је задужен да сачини извештај у вези са околностима тадашњег бугарско-грчког спора. Овај извештај он шаље св. Инокентију Херсонском ( тада архиепископу ). У њему, између осталог,  истиче се нејединство самих Бугара у вези њихових позиција и схватања начина за решавање црковног спора: “ При крају месеца јануара пристиже из Петерсбурга Изворски, и ово је био први Бугарин, кога смо веидели у амбасади, не само ја, него и сви... Пре 5. фебруара долазило је двоје пратеника из Шумена. 24. Фебруара - двојица из Трнова. Први су против свог митрполита и против Грка; други су штитили свог митрополита и били за Грке. Ако човек слуша прве, тада грчки пастири ( владике ) нису низашта. Митрополити и владике, само пљачкајући народ, нису ништа чинили у његову корист, не служе на словенском језику и мрзе оне који на њему служе...Уколико човек слуша оне друге, то спасење постоји искључиво захваљујући чињеници, што на овом свету постоје Грци. Митрополити и епископи за своје паство брину као родитељи, служе на словенском, чак и поуке износе на бугарском језику ( ово говоре за трновског митрополита, који не може ништа да одмумла на бугарском и говори на турском )...И једни и други говоре само за своје епископе, али свом мишљењу приписују силу као да је то мишљење читавог бугаарског народа”.

Таква иста несагласност данас царује и у самој Македонској цркви. У бугарским и македоснским СМИ појавише се материјали, који раскривају да међу македонским архијерејима не постоји јединствено мишљење, а и код самих Македонаца, како да се изађе из црквене изолације: једни захтевају да се то учини посредством бугарске цркве, други се надају да решење дође од стране Васељенске патријашије, док трећи предлажу да се ипак изгладе спорови са Српском црквом.

Не мање важна је и чињеница, довела до непријатног утиска, да је писмо њених представника стигло у јавност не уобичајним путем, него је било медијима сервирано од стране фондације са сумњиво патриотским и отворено проевропским карактером. Ово нас нормално води до:

Сличност 4.: Притисак јавности и његови резултати

Живо учешће у бугарско-грчком сукобу с краја 19. века, како пише митрополит Макарије (Булгаков), “ узела је и журналистика са обе стране и са својим оштрим судовима (осудама), пристрасним и несрећним пресудама, са распаљеном полемиком, а кадкада и псовкама, још више распламсавала умове, јачала страсти и појачавала немир код оба народа”. И као последица овога јавно мњење било је тако обрађено да су, и обе стране, на сваки компромис у односу на другу страну гледале као на националну издају.

Мишљења у овом духу била су изречена и сада, а језик коментатора, неретко, био је веома далеко од доброг тона. Али уколико већини световних коментатора незнање у црквеним питањима може донекле да буде и опроштено, ипак има и таквих, код којих овакво извињење није могуће, јер претендују да су добро упознати са каноским поретком. Чињеница да упркос томе они продужавају да гурају Синод на предузимање неканонских поступака ( мера ), као што је успостављање евхаристијског јединства са анатемисаном МПЦ-ОА, може да се тумачи као потврђујуће тезу у нашем пређашњем коментару, да на читаву ову халабуку око признавања Македонске цркве треба да се гледа са геополитичког аспекта, а тачније као на проевропски и пронатовски пројект. Више него очигледно је да ови, кобајаги црквени људи управо раде у овом смеру, упркос њиховим лицемерним тврдњама, да су забринути за душе македонских хришћана.

***

Код толико сличности савременог са прошлошћу, не треба да нам промакне још једна - она о цркви-ћерци са блудним сином из јеванђелске приче. Али, поређење, нажалост, никако није на корист ћерке зато што, иако је блудни син добио своје наследство преурањено и против воље свога оца, ипак је тај чин био законит. Али, блудна ћерка се појављује као грабитељка (“киднаперка” у досл. преводу-прим.прев.) и наследства, и историје, и територије, и људских судбина. Без намере да подстичемо патриотска осећања него са циљем да покажемо какав огроман неспоразум је сама држава Македонија, чија позиција предоређује све проблеме везане за феномен “ Македонска црква “, цитираћемо једну значајну изјаву познатог османлијског државника Хусеин-Хилми паше са почетка предходног века. Његово мишљење требало би да се прихвати као неутрално, јер он не представља страну учесницу у бугарско-српско-грчко-македонском спору.

(Примедба преводиоца: пошто сматрамо да цитат Хусеин-Хилми паше никако није неутралан, то тих 15-так редака нећемо превести. Како би доказали оправданост свога става послужићемо се аргументима из одељка “Сличност 4.” које је, са истим циљем, користио и сам веома поштовани аутор: барем три од четри стране у спору, ставове османлијског паше сматраће “оштрим судовима”, “ пристрасним и несрећним пресудама “, који “ распаљују полемику ... и још више умове “, јачају страсти и појачавају немир код - сва четри - народа - у спору “. Даље, по нашем мишљењу, изјава паше доприноси даљој обради јавног мњења тако да све стране у спору “ на  сваки компромис у односу на другу страну, гледају као на национални издају “. Због непревођења изјаве османлијског паше се а утору, свешт. Главеву, дубоко извињавамо. Али, непреведени текст је једино место у читавом прилогу, које одступа од заиста истинољубивог и са аспекта Православних прописа и Православне “геополитике” надасве позитивног текста, јер подстиче поштовање канона, смирено тражење решења и јединство у Православљу. Док изјава османлијског паше буквално иницира историски реваншизам ).

+ + +

Наши архијереји су правилно одлучили да се ангажују на расплитању македонског чвора. Али, чека их напоран труд, јер неће бити лако,  постављајући као приоритет црквене вредности и доминацију канона, да сачуваш историјску истину. И макар прво да је постављено изнад другога, не би требало друго да буде занемарено због првога.  Јер, како неко беше рекао: из корена прошлости рађа се будућност.

АЛИ, ТАКАВ ЈЕ ТАЈ - МАКЕДОНСКИ ЧВОР ЗАПОЧНЕШ ЛИ ДА ГА РАСПЛИЋЕШ, СЕДАМ ДРУГИХ СЕ ЗАПЛИЋУ. ЗАТО ПОЗДРАВЉАМО ОДЛУКУ НАШЕГ СИНОДА,  ДА КОМИСИЈА КОЈА ЋЕ СЕ БАВИТИ РАСПЛИТАЊЕМ У СВОМ  САСТАВУ ИМА ОСАМ МИТРОПОЛИТА. БОГ ДА ИМ ЈЕ НА ПОМОЋИ, ЈЕР ОВАЈ ПОСАО НИЈЕ  “ПО СИЛИТЕ НА ЧОВЕЦИ” ( ПО МОЋИМА ЉУДСКИМ ). АЛИ, АКО ДЕЛО ЊИХОВО БУДЕ ПРАВО, ГОСПОД ЋЕ ГА ПОМОЋИ, ЈЕР “ ПРИЈАТНИ СУ ПРЕД ГОСПОДОМ ПУТЕВИ ПРАВЕДНИХ; КРОЗ ЊИХ И НЕПРИЈАТЕЉИ ПОСТАЈУ ПРИЈАТЕЉИ “ ( Приче, 15,28 ) ( акц. прев. ).

+ + +

У спору око аутокефалности Македонске расколничке цркве, шире гледано, налазе се све Православне цркве. Уже гледано, у сукоб су умешане четри Православне цркве: српска, македонска, бугарска и грчка. Ова последња, непосредно, само због спорног имена БЈР Македоније, и последично имена МПЦ-ОА.

У суштини, и поводом српско-македонског црквеног спора, све Православне помесне цркве умешане су у спор, јер свака од њих о српско-македонском ( као и о руско-украјинском итд. ) спору треба да заузме конкретан став “ којем ће се царству приклонити “. Пошто таква ситуација јача нејединство у Православљу, и служи интересима његових непријатеља, то до овакве иницијативе МПЦ-ОА није смело да дође! Стога и св. синод тзв. Македонске цркве, својом неканонском иницијативом, директно служи интересима непријатеља Православља. И канони Православне Источне Цркве као целине, све чешће долазе у сукоб са  политички наметнутим жељама, земним владарима послушних наследника некадашњих архијереја, који су их доносили. Канони су настали у време, када је темељни циљ њиховог усвајања било спасавање верног народа, спречавање раскола и јачање јединства Православља. Тада је и Православље било чвршће, јер је и вера у Православнима била јача.

Црква је Тело Христово, “стуб и тврђава истине”. На њеном челу налази се Сам Господ и Спаситељ Исус Христос. Он је на земљу “ сишао ради нас људи и ради нашег спасења “. Значи, Господ није сишао ради земаљске цркве, каква је данас, и ради њеног спасења, него “ради нас људи и ради нашег спасења “. Сва делатност Цркве Христосове усмерена је на потребе спасења палог људског рода: и богослужбе, и све Свете Тајне, и све остале активности земаљске Цркве, све, апсолутно све, што у Христосовој Цркви постоји - постоји искључиво ради човековог спасења.

Погледајмо сада прве две реченице молитве Господње, која садржи темељне циљеве Божје присутности у човековом свету: “ Оче наш, Који си на небесима! Да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на небу “. Јасно, да јасније не може да буде!

А размотримо сада како су Свети Апостоли Христосови ширили Вољу Божју по весељени и разрешавали спорове до којих је долазило већ одмах након Св. Педесетинице: “ (1) И неки сишавши из Јудеје учаху браћу: Ако се не обрежете по обичају Мојсијевом, не можете се спасти. (2) А кад поста расправа, и Павле и Варнава не мало се препираше с њима, одредише да Павле и Варнава и други неки од њих иду горе к апостолима и старешинама у Јерусалим за ово питање. (4) А кад дођоше у Јерусалим, прими их црква и апостоли и старешине, и казаше све што учини Бог с њима, и како отвори незнабожцима врата вере. (5) Онда усташе неки од јереси фарисејске који беху веровали, и говораху да их ваља обрезати, и заповедити да држе закон Мојсијев. (7) И по многом већању уста Петар и рече: Људи браћо! Ви знате да Бог од првих дана изабра између нас да из мојих уста чују незнабожци реч јеванђеља и да верују. (8) И Бог, који познаје срца, посведочи им и даде им Духа Светог као и нама. ( 10) Сад дакле шта кушате Бога...” (12) Онда умуче све мноштво и слушаху Варнаву и Павла који приповедаху колике знаке и чудеса учини Бог у незнабожцима преко њих “. ( Дела ап. 15. глава ).

Значи, темељни циљ Божјег присутва међу људима је ширење Божјег Закона ( Воље Божје ) по свој земљи, а темељни циљ силаска Сина Божјег и свега што је чинио мељу људима, као и Његове Свесвете Жртве, је стварање потребних услова за спасење палог човека. Из Дела апостолских видимо да је Господ Бог Свети Дух, у сукобима и споровима,  стално учио Св. Апостоле шта и како да чине, а они су се стриктно и без икаквих одступања, држали Његових Заповести и извршавали их. То значи да су Св. Апостоли били кротки и смирени људи, јер да то нису били, нити би их Свесвети Дух Божји посећивао и свему учио, нити би они извршавали Вољу Божју. “ Жртва је Богу дух скрушен: срце скрушено и смерно Бог неће презрети “. ( 50. Псалом ). Срце скрушено је срце покајно, а покајаност једно од кључних средстава за придобивање сиромаштва духа, одн. смирења, и уопште за човеково спасење. Смирени су они људи, који се у свему уздају у Бога, а не у себе или било шта земаљско, и који извршавају Заповести Божје, уз  несебичну жртвеност за ближње своје.

И сада је све у вези предметног црквеног спора јасно, а на природу узрока тога спора и перпективе његовог решења, одговорићемо питањима и одговорима:

1. Да ли су архијереји, који већ више од пола века решавају српско-македонски црквени спор, били и данас јесу кротки и смирени пастири стада Божјег?

Не, јер да су кротки и смирени њих би посетио Свети Дух, дао им решење проблема, а они би га смирено и неустрашиво извршили па макар им сви Гулази и Голи отоци висили над главом, тачно онако како су то чинили Свети Апостоли и сви, са једним часним изузетком, били разапети на крст!

2. Да ли архијереји који решавају српско-македоннски црквени спор призивају помоћ Божју, како би нашли праведно решење отворених питања?

Не, не призивају, јер добро знају да Бог “гордима се противи, а смиренима даје Благодат”. Управо због земаљске гордости, они нити призивају помоћ Божју, нити их Дух Свети посећује, јер Свезнајући Бог унапред зна да они Заповест Божју неће извршити.

3. Чију вољу врше архипастири, који решавају српско-македонски црквени спор?

Апостоли Божји свим својим силама, обилно подпомогнути Благодаћу Божјом, смирено су радили на ширењу Воље Божје евангелизацијом васељене, као и на стварању Цркве и осталих услова, потребних за спасење људи: они су свуда и у свему вршили Вољу Божју.

Архипастири, очигледно, већ више од пола века врше вољу врхова државних власти у својим државама, а државе, као појаве духа овога палог света и одвојене од Цркве Божје, увек имају разлога да споре и да се сукобљавају.

4. Могу ли горди, сујетни и среброљубиви архипастори да праведно разреше Македонски чвор?

Не, не могу, јер “ овај посао није по моћима људским “, како то правилно сведочи свештеник Главев. И колико су државни властодржци, који живе у палом духу овога света праведни, исто толико су праведни и архипастири цркава, који су у свему послушни државним властима, и стога и они живе у палом духу овога света.

5. Којим критеријумима се решава српско-македонски црквени спор, црквеним или световним?

Решава се искључиво световним критеријумом, одн. наметањем решења у геополитичком и стратешком интересу доминирајуће политичке силе. Црквени критеријуми, као што је спасење људи и јединство и стабилност Цркве у функцији ширења Воље Божје, користе се само као формални аргументи од стране архијереја и политичара лицемера, којима је Црква Божја са својим кључним задатком спасења душа људских, на последњем месту  њиховог система “вредности”.

+ + +

Како не би неко “добронамеран” приговорио како су моји судови о стању у овде помињаним помесним црквама претерано строги и нереални, ево још једног мишљења о истој теми из пера г. Николе Милованчева о стању у српској цркви ( Борба за веру, 21. фебр. т.г. ):

“ Сматрам да је ситуација у нашој Цркви више него забрињавајућа: да је понашање појединих архијереја саблажњујуће (и морално и материјално); да би неки требало да одступе и да се затворе или да буду затворени у један од манастира, без права да се појављују у јавности; да су појединци у својој осионости изгубили чак и основе здравог разума; да је Богословски (у називу још има назив „Православни“) факултет у Београду легло јеретичке болести Зизијуласове (част појединцима на Факултету који том кругу не припадају); да су непотизам и клијентелизам у црквеној организацији дошли до сулудог нивоа и прете да ју сасвим уруше; да екуменистички заслепљеници треба да прочитају Св. Јустина Ћелијског („Православна црква и екуменизам“) и помоле се Господу да им прочисти помућену памет ”.

А о стању у расколничкој МПЦ-ОА довољно је да наведемо само један од бројних њихових “бисер” ставова, од којих је неке навео и свештеник Главев у свом прилогу. Наиме, уколико буду незадовољни успехом њихове цркве “мајке” у борби за њихову самосталност, они ће замолити папу римског да их прими “ у своје топле скуте “. Зар није њихова “ брига за спасење душа верних у Макдонији”, о којој толико говоре, досад невиђен безобразлук и лицемерје, које надилази чак и исте особине јеврејских фарисеја из доба Св. Апостола!

Ево како Свети Златоусти Владика Николај Српски “дефинише” гордост: стављање себе изнад свију; дрскост и огрубелост ума и срца; прикованост ума и срца за земаљско; следовање својој телесној вољи; губитак љубави према Богу и ближњему, и потпуно незналаштво. Архијереји који решавају спорове у Православљу послушни су и подређени онима, који су управо онакви како Св. Златоусти Владика одређује особине гордих људи духа овога света! Ту нема и неће бити праведног и савршеног решења, које даје Дух Свети, јер Он таква решења даје само Светима Својим, а из Светих говори свима нама, јер “Свети говоре само оно што им Дух даје” ( св. Силуан Атонски ).

+ + +

6. Какво конкретно решење је могуће са архијерејима на челу црква у спору?

Само светско решење, октроисано од стране челника Империје залазећег сунца: решење по којем би државни врх Србије, под притиском Империје, одступио државном врху Македоније самосталност македонске цркве. Овакво решење у овом историјском тренутку значило би даље слабљење Православља у сваком смислу, о чему је више речено у првом прилогу.

Закључак:

Одлучивање владара држава о стварима Цркве, значи да се на челу тих цркава не налази Спаситељ рода људског, да Он није Глава Цркве, коју је Сам основао. Значи да је Црква Божја толико ослабила да је одлучивање о питањима свога устројства пренела управљачима овог демонизованог света, који у злу лежи.

Питање аутокефалности ове или оне помесне цркве није суштинско, већ организационо питање. Уколико се на челу цркве налази Исус Христос, а Његови земни пастири смирено слушају Реч Његову и у свему врше Вољу Божју, онда је питање оваквог или онаквог организовања цркве заиста формално.

У таквом случају држава нема утицаја на Цркву ( као што јеврејска власт и римска држава нису могле да утичу на Цркву у време Св. Апостола, него је о свему одлучивао Дух Свети! ), и решење се, помоћу Божјом, доноси у зависности од потреба верних за спасење душа. Али у ситуацији када је Црква Божја, одн. Свето Православље ( “ Православље је једино могуће Хришћанство “ - св. Јустин Ћелијски, Нови догматик )  ширењем демонократије широм васељене угрожено са свих страна, ( јерес модернизма, свејерес екуменизма, агресија унијаћења и прозелитизма итд ) онда је и свака црквено-организациона одлука, која доприноси даљем ширењу нејединства и сукоба у Православљу ( сви аутори које у оба прилога помињемо слажу се у чињеници да је циљ иницијативе расколничке Македонске цркве, у овом историјском моменту, чисто геополитички ) и његовом даљем слабљењу - строго непожељна, и треба је обавезно одложити за нека укупном Светоотачком Православљу угоднија времена, а која, милошћу и помоћу Божјом  што пре да дођу!

Боже дај! Амин.

 

Одмуцао и посрбио: бБ

Последњи пут ажурирано ( недеља, 25 фебруар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 58 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Владимир Димитријевић

"РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ" 

(пдф)

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.