header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Миодраг Лукић: Политичка коректност Штампај Е-пошта
недеља, 25 фебруар 2018

 Познато је да сам политички некоректан, ма шта да то значи у овом свијету, односно овој цивилизацији чији се крај све јасније назире на хоризонту. Сама ова моја изјава да се крај ове и овакве цивилизације назире на хоризонту је политички некоректна изјава која ми може, ако ништа горе донијети етикету теоретичара завјере, а то је можда и најгора могућа етикета коју данас можете да зарадите.     

Политички некоректан човјек се прећутно проглашава асоцијалним, популистом, фашистом, нацистом итд., а кад му се прикачи да је теоретичар завјере онда ова етикета обједини у себи све набројано, па ако човјек износи и само лако доказиве чињенице, буде проглашен за друштвену опасност. Чињенице су свеједно непожељне како у политици, тако и у медијима и култури, па свако ко барата чињеницама, а не по жељи господара обликованим истинама, заслужи да буде скрајнут.

Наравно политичка коректност није изум овог времена, постојала је одувијек и постојаће заувијек, али данас доживљава вјероватно свој врхунац па на све стране доживљавамо да људи који су мање упућени у вјештину манипулације људима, остају збуњени, наравно ово се односи на оне који покушавају да размишљају. На несрећу људског рода, а на срећу и корист господара, већина људи и не покушава да размишља, него дозвољавају да их струја носи. Живе са затвореним очима, а све оне који покушају да им отворе очи доживљавају као опасност.

Како је политичка коректност изгледала у прошлости и како су се људи односили према онима који желе да их упозоре на опасност?

Лаокон Тројанац је упозоравао Тројанце да не уносе дрвеног коња у град и не славе прерано побједу. Тројанци су били кивни на њега што им квари славље, а легенда каже да су га богови казнили па су морске змије убиле и њега и његове синове. Постоји још много античких примјера, али боље да се држимо нама и нашем познавању историје ближих.

Свети Јован Крститељ и Исус Христос су вјероватно најбољи примјери политичке некоректности јер у времену у коме јеврејска вјера отпада од Бога, а отпадање је подржано од политичке елите и страног окупатора, појављују се и покушавају да учине немогуће, спасу вјеру од пропадања. Знамо како су завршили, први обезглављен, а други разапет на крсту.

Колико је још политички некоректних остало без главе у току свих вијекова људске историје тешко је и претпоставити, али је сигурно да их није било мало, као и да данас остају без главе, фигуративно али и стварно они који се дрзну да буду политички некоректни у тој мјери да својим дјеловањем угрозе елиту која спроводи намјере и наређења, нама још увијек невидљивог господара.

Постоји један веома лапидаран примјер политичке коректности. Дешава се 1944 године у окупираном Паризу. Маршала Петена је на улицама Париза дочекало два милиона људи, махало му заставицама и бацало цвијеће на возило у којем је пролазио. Годину касније је два милиона људи је на исти начин дочекало генерала Шарла де Гола. Не пада ми на памет да повјерујем да је у Париз стигло два милиона људи из унутрашњости да дочека генерала де Гола, били су то исти они људи који су годину раније дочекали и славили маршала Петена. Шта се то промјенило у току те године, да исти људи, на исти начин славе како колаборатера Петена тако и антифашисту де Гола?

Људи се свакако нису промјенили, али промјенио се облик политичке коректности.

           

Шта нам пружа политичка коректност?

Можемо да живимо уљуљкани у увјерењу да је свијет око нас сасвим у реду, или да нојевски забијемо главу у пијесак, да је расхладимо или затворимо очи пред чињеницама које би могле да нас узнемире.

Кад покушамо да прогледамо, обично прихватимо други облик политичке коректности, супростављен оном који смо прозрели, и поново се уљуљкамо у удобност снова које нам медији вјешто намећу и поспјешују.

Многи који су били незадовљни диктатуром политичке коректности, са надам гледају новоизабраног америчког предсједника Доналда Трампа јер он сам је у предизборној кампањи показао велику дозу политичке некоректности. Наравно залуд се надају, ако не буде убијен или насилно смијењен, што није немогуће, наметнуће само нови облик политичке коректности у којој ће се малограђани уљуљкати, а они који су политички некоректни биће скрајнути ако не буду убијени.

Ипак, сјетићете се да постоје интелектулаци који су политички некоректни, а нису скрајнути нити су убијени.

Да постоје интелектулаци, политичари, умјетници итд., којима је дозвољена политичка коректност и пажљиво се узгајају од стране елите, да би нама осталим пружили привид постојања слободе говора.

Док читате дјела или сушате говоре Ноама Чомског, који је жив и здрав, а није скрајнут него је славани и успијешан почнете да страхујете за живот овог „храброг човјека“. Чињенице које износи су застрашујуће и сматрате их погубним за америчку политичку елиту, међутим ништа се не мијења иако су његова дјела штампана и распродата у милионским тиражима. Чудите се да је тај човјек још увијек жив јер усмјерио је своје перо против најјачег могућег противника. Тако мислите и још увијек се чудите да није убијен?

Ако је такав случај можете слободно да се опустите неће му фалити ни длака са главе јер њему је дозвољена политичка некоректност. Чомски је у свијету филозофије оно што је Мајкл Мур у свијету филма.

Номам Чомски напише томове књига којима разоткрива сву поган америчке политике и корпоративног капитала и ужива све повластице које припадају човјеку његовог калибра, а младић који је снимио филм о Феми изврши самоубиство у 29., и при том убије своју супругу и дијете. Не чуди ли вас то мало?

Пошто сам загазио дубоко у политички некоректна размишљања, а мени као Чомском то није дозвољено, немам благослов господара као он, биће боље да пређем на мање опасан терен.

Постоје мање опасни облици политичке некоректности, или барем мање значајни у глобалном смислу, али политички некоректном аутору доносе неугодности, као и нове непријатеље, што није увијек лоше, јер до непријатеља више научимо него од пријатеља.

На тако давно објавио сам два текста који су сваки на свој начин политички некоректни. Први који говори о трулежи у нашем друштву и нашој цркви, под насловом Ћутање је гријех, донио ми је мноштво критика, како јавних тако и оних који ћутећи шкрипе зубима. Био сам тако безобразан да сам у оквиру текста укомпоновао фотографије на којима се налазе Патријарх Иринеј Гавриловић, масон Тахир Хасновић и мистериозни гроф Филип Пикапјетара, ах да ту је и нека сподоба која се представља као Весна Де Винча.

http://borbazaveru.info/content/view/9202/1/

http://www.novinar.de/2017/02/12/danajski-darovi-za-patrijarha-irineja-gavrilovica.html            

Политички коректни читаоци занијемили су од чуда, а СПЦ није јавно реаговала, на овај текст који сам писао са циљем да пробудим оне који га прочитају док није касно за буђење.

На другој страни постоји мој текст под насловом „Два ђеда Ђорђа Балашевића“, признао сам да је настао услед стомачног док сам грчећи се од болова сједио у купатилу.  

https://zekaonica.blogspot.ch/2016/12/blog-post.html

 

Занимљиво је да је, судећи по друштвеним мрежама, више прашине подигао овај текст који говори о једном безкарактерном забављачу, него онај који указује да су масони дубоко продрли у Српску Православну Цркву.

Питање које је поставио један напредњачки политичар када је чуо да прозивам амбасадорку Љиљану Никшић, Филипа Пикепајетру као и црквене званичнике, је било: Је ли врбован? Да није жути? Што би могло да значи да се моје критиковање појава у СПЦ допада „напредним“ то јесте Другосрбијанцама, што срећом није случај. Ни по њиховим мјерима нисам политички коректан јер да бих припадао њима, или барем био прихватљив морао бих да на њихов начин сатанизујем СПЦ што ми не пада на памет, премда о појавама у цркви отворено пишем са циљем да вас пробудим док није касно.

Шта могу да очекујем ако наставим да пружам кажипрст и указујем да Тахиру Хасановићу, Филипу Пикапјетри и многим другим, није мјесто поред патријарха Српске Православне Цркве? Као што није у реду да патријарх даје благослов жени која је оптужена за подвођење а бави се организовањем бирања најљепше дјевојке, а у слободно вријеме сади јорговане плаћене новцем пореских обавезника Србије?

Можда ме чека исто оно што је чекало оне који су на почетку нове ере покушали од очисте јеврејску вјеру од поклоника мамона и молоха.

Не знам, али и не размишљам о томе јер да сам склон страху не бих ни радио оно што радим него бих се уљуљкао у малограђанску каљугу и уживио у благодетима конузментског раја у којем живим. Ипак позваћу у помоћ стихове пјесника Ерића који у Пркосној пјесми каже:

Ја ћу да гледам

а ви зажмурите

Иначе ће вам се очи распрснути

од сјаја мог лица

Само пожурите

Што пре ме разапнете

пре ћу васкрснути!

 

Послужио сам се стиховима великог пјесника, заслужио је, мада сам могао да се одбраним и мојом пјесмом.

 

НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ

Не спавам,

уморне очи не затварам,

не дам сну да крилима заборава

додирне моје очне капке.

 

Будан сам јер знам,

да они који причају

успаванке за народе,

мом памћењу о глави раде.

 

У мени живе сјећања

На Косово и прије Косова,

На славу и цареве

На буне и ратове

 

У мени звоне звона грачаничка

Кроз мене тече Бистрица,

На прстима носим земљу с Косова

У њедрима срце Облића.

 

Не дам забораву да ми донесе мир,

не дам ни једно моје сјећање,

ни један ожиљак са моје душе

за сва блага њихова.

 

Ако бих дао,

да ми украду памћење,

звоњава да ми утихне,

Бистрица пресахне,

 

прах земље косовске

с’ прстију да спадне,

стало би ми срце у њедрима,

душе би нестало из мене.

 

И не бих био ја,

нестао бих у каљузи сивила

међу млионима сивих лица

која пристају на заборав.

 

Не дам, јер ја јесам

потомак Милошев, Лазарев, Ђорђев,

Не дам, јер не могу и нећу да будем

Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

 

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,

укинути право на парче неба,

ако не заборавим ко сам

И зашто сам то што јесам.

 

А ја не дам забораву,

Да помути моје памћење

Да избрише моја сјећања

Да угуши куцање у њедрима

 

Не дам по цијени да останем сам,

да се борим са нељудима - научио сам.

да робујем још пет вијекова,

али ћу да останем ја.

Ово је иначе једина пјесма коју сам написао и саставни је дио трагикомедије Одлагање живота у којој је дебитовао тада седамнаестогодишњи Стефан Ђукић. Након те представе говорио је ову пјесму на свим антиратним демонстрацијама у Швајцарској.

 

У Ветингену, 14. децембра 2016

Миодраг Лукић

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 25 фебруар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.