header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Бранислав В. Вујић: Терор дугиних боја
Бранислав В. Вујић: Терор дугиних боја Штампај Е-пошта
недеља, 04 март 2018

 РАДИКАЛНИ ФЕМИНИЗАМ КАО „ЕВРОПСКА ВРЕДНОСТ“

Данашњој Србији је наметнут радикални феминизам, као „владајућа идеологија“. Окупационе власти, уз беспоговорну сарадњу овдашњег  „кооперативног“ (чиновничког, квислиншког) режима, настоје да на тај начин, насилном изменом нашег менталитета и традиционалних образаца понашања – патријархалног начина живота, у корист некаквих „западних вредности“ (сасвим је нејасно о кавим је то „вредностима“ реч?) –  измене  оне на којима се до недавно темељило наше друштва (и „пре рата“, и у поратном периоду).

У то су, на бази корупције, укључени и правосуђе, центри за социјални рад, службе за запошљавање,  поборници за родну „равноправност”, као и небројена (НВО) феминистичка удружења.

Феминизам је данас универзални феномен. Он је у процесу глобализације – на несрећу – закуцао и на наша врата, и уз помоћ власти у њих заглавио своју ногу.

Еропска унија финансира највећи број феминистичких НВО (од којих је већина хомофеминистичка) и присиљава овдашње, више него „кооперативне“, политичаре да спроводе идеологију радикaлног феминизма.

Власт подржава деловање феминистичких организација, како би „доказала“ своју приврженост неолиберализаму и европејству, и оправдала улогу коју су јој наменили они што су их и довели на власт. 

Тако, радикални феминизам у Србији не делује самостално, него из подршку саможиве и полтронске власти (која их чак и финасира, из буџета), као важан део своје деструктивне (издајничке) државне политике, коју спроводи у интересу страних окупатора (према којима се снисходљиво понаша, искључиво из лукративних разлога).

Све је то једно исто „врзино коло“ корупције, водећег (поред монополизма) принципа западне политике.

Радикални феминизам је агресивна струја унутар феминистичког покрета,  која главни проблема види у постојању „још увек патријархалог друштава“, у којем мушкарци „имају доминацију над женама“ и где су оне, због тога „угњетаване“. Зато тврде да је услов „ослобођења жена“ (а феминисткиње се наводно за то боре) рушење „патријархалних односа“, потпуним одбацивањем традиционалних, тзв. „родних улога“.

То за шта се залажу, а што називају „родна равноправност“, је производ произвољног и дволичног става, и једног постмодерног новоговора.

Оваквим именовањем циља њихове борбе, увођењем  у оптицај појма „рода“, подрива се статус природно датог полног идентитета. Произвољни конструкт „рода“, великодушно нуди велики (практично, неограничен) број могућности за накнадно (својевољно) формирање жељеног „родног идентитета“, слободу чији спектар далеко превазилази традиционалну („патријархалну“) поделу на само два пола, једног истог људског рода –  „мушког“ и „женског“ (што и јесте циљ ове произвољне конструкције).

Та физиолошка и језичка перверзија је у Шведској већ утврдила постојање осамдесетак таквих „родних идентитета“ (на радост свих оних који маштају да Србија једног дана постане иста као и „развијена Шведска), и законски утврдила (под претњим казне, због спречавања „вербалног насиља“) обавезне начине обраћања таквим „идентитетима“ (што је по оваквим критеријумима такође вербално насиље, али се оно у овом случају потпуно „превиђа“). 

„Мушко“ и „женско“ су пол, а „род“, који је пуки социјални конструкт,  ознака специфичних полних („трансродних“ и „трансгресивних“ ) поремећености, појам којим се покривају сви облици испољавања сексуалне (генерално, социјално условљене) девијантности (која се и јавно промовише на тзв. „парадама поноса“).

Уопште узев, (хомо)феминизам у својим анализама свесно превиђа урођену биологију, у корист једне перверзене физиологије. Он тврди да (природне) биолошке различитости нису битне, и да је разлика између мушкараца и жена плод репресије традиционалног друштва. Зато ове феминисткиње и не говоре о полу (биолошким обележјима), него о роду (социјално-инжињерским конструкцијама пола, у складу са једном изопаченом и тренутно систему корисном реториком).

Друштвене околности су свакако битне, али урођени биолошки чиниоци су у овом случају важнији. Доказа о примарном значају урођених биолошких чињеница има на претек.

Радикалне феминисткиње су лукаве. Оне не заговарају равноправност полова, не боре се чак ни за привилегован положај жена, него преко њиховог фаворизовања у друштву, за доминацију женског принципа (женствености).

Савремени феминизам није онај стари либерални феминизам – феминизам који се залагао за „родну равноправност” (мада се ова стара фраза са успехом још увек користи), него је постлиберални, радикални феминизам, који захтева привилегован положај жена: њихову неравноправну, бирократску промоцију у свим сферама јавног живота, да би се друштво на тај начин феминизовало.

Најпре, да се жене на позицијама политичке и економске моћи (на руководећим, добро плаћеним, местима), бројчано „изједначе“ са мушкарцима (а заправо их надмаше)али не и на местима које захтевају тежак, ризичан, и слабо плаћен рад. Залажу се да жене буду фаворизоване у судству, здравству, просвети, медијима, култури, управљању „људским ресурсима“, администрацији), да буду привилеговане код старатељства и васпитања деце, и у браку и после развода (без обзира на околности које су утицале на то да до развода дође).

Феминистичке анализе су једностране. Оне инсистирају на тези да су (само) жене дискриминисане.

Реалност је сложенија.

Искључена је могућност да мушкарци могу бити дискриминисани? Они су унапред „тирани“ и једини могући кривци у случају „ насиља у породици“.

Циљ је повећати политичку и економску моћ жена, на штету мушкарца. При томе је глани циљ ово друго. Одузети мушкарцима политичку и економску моћ.  У том смислу је озакњено и фаворизовање жена по „кључу“, тј. кроз „систем квота“ (quota system).

„Систем квота“  је родно неравнопараван, јер жене доводи до позиције моћи не на основу личних способности, него на темељу њихове „биологије“(„биолошке датости“), и све више трансродне сексуалне оријентације, која је доказ о њиховој данашњој  „морално-политичкој подобности“, „европској оријентацији“.  

То, заправо, подстиче рат полова, који жене унапред добијају (такав је закон), јер је крајњи циљ који су оне зацртале – диктатура жена, а преко тога женствености (женског принципа).

Радикалне феминисткиње, у највећем броју хомофеминисткиње, су перфидне мушкараче, а „демократија“ и „равноправност“ су само неолиберална фасада њихове родне диктатуре, у којој су оне на врху те пирамиде.

Наводно насилни карактер патријархалног душтва је изговор за ово постлиберално демократско насиље, којим се, под привидом стварања постматријархалног друштва, заправо уништавају и последње препреке несметаном кретању капитала, од којих је највећа и последња препрека – традиционална породица.

Крајњи циљ је комерцијализацији свих људскх односа, и стварање једног тоталног социјалног куплераја, на строго финансијским основама.

Феминизам је крут у поставкама, али гибак у својој практичној примени.

Њихова удружења своје интересе налазе и преузимању ставова неких других идеологија и користе се њима као корисним „темама“: пацифизмом, заштитом човекове средине, секуларизмом  и промовисањем хомосексуализма,.. 

Ово везивање за друге идеологије, феминизму даје огромну моћ.

Њихова сексуална енергија за то није довољна.

Данас се ни један од тих покрета не може по снази да мери са феминизмом, тако да је овај  процес тешко зауставити.

Своју моћ, уз подршку режима и уз заштиту далеко више присутних полицајаца, редовно демонстрирају на „парадам поноса“, којима, уз свесрдну помоћ „другисрбијанаца“ и огромне масе присутних LGBT странаца,  ритуално понижавају (традиционалну) Србију.

То РТС, „јавни сервис европске Србије“, увек директно преноси.

Њихов коначни циљ је коренита и потпуна „феминизација политичког простора и институција“, вођење политике која одговара посебним  интересим („специфичних“) жена и женствених „мушкараца“, једном изопаченом „грађанерском“, хедонистичком и потрошачком моделу понашања (испразном, нихилистичком, декадентном „стилу живота“).

Оне не само да искључују хетеросексуалне мушкарце, него преузимају и њихове жене, увлаћечи их у свој „сексуално специфичан“ женски  (хомофеминистички) табор.

Прва жртва ове политике су прави мушкарци („хетеросексуалци“), који изгледа још увек нису довољно свесни свог подређеног положаја, који им је законом наметнут (или заиста нису прави мушкарци, способни да се томе озбиљно упротставе?). 

Данас су најугроженија врста људи у Србији, Срби, хетеросексуалаци који живе у складу са традиционалним породичним вредностима. Сви други имају више права од Срба (хомсексуалци, Роми, арапске избеглице, националне мањине, странци...) и уживају већу заштиту режима, иако су овој земљи Срби у већини.

То је смисао фаворизовања „мањинских права“, или „права манјина“. 

Идеологију радикалног феминизма подржава велики број оних који припадају академским круговима. Неки због истих порива, други из интелектуалне моде, а сви заједно највише зато да осигурају своје статусне привилегије (а немали број тих акивиста и из отворене мржње према Србима и Србији).

И радикалне (хомо)феминисткиње припадају том кругу, јер као предавачи  делују на универзитету и у другим образовним институцијама (које су под „другосрбијанском“ окупоацијом).

Феминистичке „студије рода” су од алтернативних програма образовања постале део универзитетских, на крају и магистарског и докторског програма. Врше се притисци да оне постану обавезно градиво и у средњошколским,  основношколским, па чак и предшколским установама.

Сви ће морати да стекну „родно образовање“. 

Васпитавање у овом духу почеће већ у обданишту, а неће завршити ни на факултету.

Радикални феминизам је  утицао  и на политику цркве. У „новотарским“ круговима се чак са симпатијама расправља о феминизму.

Омбудсмани,  заштитници грађана, обавезно – „политики рефлексно“  штите све оне које радикалне (хомо)феминисткиње прогласе „угроженим“. У тим случајевима се никада не изјашњавају да су „ненедалежни“, као што то чине у готово свим другим „предметима“, далеко озбиљнијим од ових.

Закон, који су, са благословом режима, а по инструкцији странаца који овде владају, прогурале радикалне (хомо)феминисткиње, охрабрује жене да, уколико се макар „осећају уплашено“, тај страх пријаве „властима“, полицији, и она ће за њихов рачун, само на једнострану претпоставку о намери, растурити породицу, тако што ће мушкарца, без икаквог испитивања, истог тренутка избацити из куће, а затим му и забранити сваки контакт са женом и децом.

У овако конструисаном законском оквиру, мушкарац се изузима као „жртва породичног насиља“ („психичког, вербалног, сексуалног, чак и физичког“), и означен је искључиво као „насилник“.

Таква теза се поткрепљује свакодневним објављивањем у штампи и медијима случајева „породичног насиља“ искључиво над женама, као једином могућем моделу таквог понашања.

Диригованим и селективним приступом и пренаглашавањем овог проблема, у потпуности се прикривају случајеви насиља у којем су насилници жене. Такви примери се не објављују и само некада се стидњиво појаве у штампи и електронским медијима, у случају када је реч о најбруталнијем облику насиља – убиству.

И тада се редовно полази од претпоставке, да је сигурно муж својим дугорочним насилним понашаљем то изазвао, па је према томе такву казну и „заслужио“. При том се – унапред – жали жена која је била, ето, доведена у ову позицију. И у том случају она је – посредно –  опет жртва мушког насиља.

Обратно, када и постоји насиље над женом, таква могућност – да га је она можда на то испровоцирала – уопште се не узима у обзир.

Колико се женско насиље, у оваквом политичком контексту циљно толерише, види се и по томе што се насиље жена над женама – најчешће психичко – у чем су оне ненадмашне, олако схвата и преко њега се прелази уз опаску – ма, „женска посла“ (па, чак и ако се оне „дохвате за косу“).

  Према томе, када жена малтретира мужа, онда то није „породично насиље“, јер се таква ситуација у полазу не узима у обзир, мада се теоретски оставља могућност да и мушкарац, у неким случајевима, може бити жртва породичног насиља, што је готово немогуће доказати пред женама тужиоцима, женама адвокатима и женама судијама.

Због тога и захтев да се жене буду привилеговане у добијању таквих послова.

Још једна од обмана ове радикалне групе жена, проблематичне „женствености“ (ако се данас њихов пол уопште више сме унапред да претпостави?)  је лажна, лицемерна “добронамерност” у арбитражи приликом оцене узрока кризе породичних односа. 

Оне охрабрују жене да се разводе, јер им обезбеђују не само „сигурну кућу“, него преко центара за социјални рад, судских вештака и правосуђа, да добију све што су заједно са мужем поседовале у браку.

Муж се, по том закону, у први мах ништа не пита, и аутоматски се избацује из куће. Одузима му се старатељство над децом (чак и виђање са њима), јер су аутори овог закона хомофеминисткиње, агресивне лезбејке, нероткиње, код којих осећај родитељства не постоји.

Њихов циљ није да се жена заштити, него да се разбије породица. Да се друштво, у циљу глобализације, потпуно атомизира и до краја  индивидуализује, и да свако остане сам, потпуно изолован, и у сукобу са свима, чак и са онима који су му (породично) најближи.

Крајњи циљ феминизације друштва је разбијање традиционалне породице. Поента целе ове политичке перверзије је у томе.

Разбити породицу, то је њихов крајњи циљ!

Први корак ка томе је манипулација „женским правима“.

Они који су творци ове стратегије модернизације Србије, укидањем класичних породичних односа и сâме породице као „основне ћелије“ здравог (традиционалног) друштва, схватили су да треба заштити – у суштини насилнији пол – жене. Доказ за ово тврђење је и крајње агресивно понашање доносилаца овог закона, начин на који политички делују, захвалјујући подршци и заштити режима.

Да су мушкарци заиста насилнији од жена, ови закони би њих штитили.

Према томе – у суштини није реч о заштити жена од насиља, него о насилном разарању породице.

Иако то није крајњи циљ ове политичке стратегије, жене су овим законом данас несумњиво фаворизоване у односу на мушкарце, и на њихову штету.  

Заправо, радикалне (хомо)феминискиње се, уз подршку система (а сада већ увелико и за његов рачун),  свете правим мушкарцима и одвајају их од њихових жена, зато што нису ни праве жене, ни прави мушкарци.

Њих води само вулгарна тежња ка што већој финансијској и политичкој моћи.

Оне су део режима, један тренутно важан сервис власти.

Управо у њиховом  понашању, потенцијалне могућности женског насиља које ужива закоску заштиту и покровитељство система, долази до пуног изражаја.

Поред тога, у мушкарцима виде и ривале, па на такав начин – свесно или несвесно – настоје да  преотму њихове жене.

Новим Законом о спречавању насиља у породици, радикалне  (хомо)феминисткиње разарају породицу, охрабрујући жене да се себично (грамзиво) и „цинкарошки“ понашају, чак их подстичу на провокативно држање, на (вербално и психичко) насиље и „сексуално уцењивање“, а мушкарце истоверемено законски „штроје“, доводећи их ситуацију сигурних „губитника“, без могућност да се томе легално одрупру.

Овдшњи политички врх, који чиновнички спроводи у Србији западну политику, састоји се од мушкараца са мањком и жена са вишком мушких хомона, тако да им ова полна неравнотежа и агенда о родној различитости више него прихватљива, као што су им из себичних – лукративних разлога – сасвим прихватљиве и далеко политички неприхавтљивије и гнусније ствари. 

Да  су њихове намере крајње подле, види се и по увођењу праксе отимања деце од родитеља, што ће бити све већи проблем, у овдашнјем (до сржи корумпираном) друштву, које има деценијску – и никада процесуирану – праксу одтимања беба из болница, и њихову продају странцима (што јасно указује да су се ове ствари дешавале под „покровитељством“ власти и да се, уз благослов и садашњег режима, од такве праксе неће одустати, него да ће се она чак легализовати).

Никада ни једна васт није била више несклона свом народу од ове, за коју се – без имало сумње – може рећи да нас отворено мрзи и на сваком кораку ритуално понижава, што указује и на то да је њихова највиша амбиција – изузимајући згртање новца – да нас национално уништи (да они који преживе ову њихову „успешну политику“ више не буду Срби, него само неко безлично „становништво“).

Очигледно је да се у таквом бестијалном политичком понашању неће зауставити, нити ће имати икаквог обзира.

Управо због тога, жене не би требало да наседну на замку коју им је постављена и злоупотребљавају своје ризичне „привилегије“, који им је систем није дао због жеље да буду заиста равноправне, него искључиво због сопственог себичног интереса.

Овај нови закон не штити жену од „породичног насиља“, него је, као „системско насиље“ уперен против (традиционалне) породице, а губитници ће бити сви, не само мушкарци, него и оне, а највише деца (која су, заправо, највеће жртве овог закона).

Жене то морају увек имати у виду, ако заиста воле своју децу. За развој детета је од пресудне важности „одрастанје поред оца“. То не умањује значај „мајчинства“, али без присуства оца у породици, деца се не могу развити у целовите личности и онда лако упадају у замке свих облика девијантног понашања (на радост оваквог режима).

То не смемо дозволити. Морамо спречити да и деца постану предмет ове неограничене пљачке (и ликвидирања) Србије и продаје људи на глобалном, капиталистичком тржишту.

Прави мушкарци морају да заштите своје породице, праве мајке такође.

Без тога ће будућност њихове деце бити крајње неизвесна и најблаже речено – суморна.

Не може оваква држава, а посебно (хомо)феминистичке НВО, да уређују породичне односе и васпитавају децу уместо њихових (биолошких) родитеља.

Деца треба да одрастају поред „оца“ и „мајке“, да их одгајају биолошки родитељи, а не (због новца) некакви „хранитељи“, или непознате особе који ће их усвојити, посебно не изопачени „хомосексуални парови“, који су потенцијални „сексуални злостављачи“ усвојене деце.

Улога центара за социјални рад је, у том ланцу корупције, посебно срамна. Они који треба да штите породицу, окренули су се против ње и почели да се баве трговином људима.

Због свега овог и наш матерњи језик је опогањен једним испразним постмодерним новоговором. Није нам потребна таква реторика, о „првом и другом родитељу“, као ни перверзно сексуално васпитање којим се нормална деца претварају у плен девијантних сподоба, педофила, хомосексуалаца и ко зна каквих моралних наказа, које су изродиле те много хваљене „европске вредности“ (а заправо себични европски економско-политички интереси), и да то све буде наметано не само као „нормално“, него и проглашавано узорним, „напредним“ облицима људског понашања.

Овакво психичко и вербално насиљем – преко медија и спектакла – даје свој доприност системској кретенизацији и шарлатанизацији Србије, која је једнако као и породица жртва те политичке деструкције.

Ове теме, које су нам наметнуте Законом о насиљу у породици, приказују се као „најпрече“, као далеко важније од масовне незапосленост, галопирајуће социјалне беде, изложености целокупног народа режимском терору, медијском, рекеташком, психичком и физичком насиљу у друштву, које је – за разлику од оног пренаглашеног и једострано виђеног „насиља у породици“ – дозвољено и о којем се не говори како о проблему, иако је одавне неподношљиво, а свакодневно се увећава.

Таква  „феминистичка политика“, у суштини, дестабилизује Србију, јер  заговара једну девијантну стратификацију друштва и  изазива озбиљне  унутрашње сукобе.

Притом су ове радикалне хомофеминисткиње заинтересоване, пре свега за сопствни положај у друштву, на Универзитету, у најпрофитабилним организацијама и за добро плаћена места у „јавном сектору“.

Све друго је реторичка конструкција.

Око тога, као сервис власти, лако постижу договор са режимом (који их за то и плаћа). Интерес у томе што раде је обостран. А последице ове политичке симбиозе су – катастрофалне.

Те девијантне заштитнице жена и сви други корумпирани „елементи“ (у власти), који су прогурали овај закон не схватају да постојећи неолиберални систем, који нам је силом,  бомбардовањем и издајом,  наметнут,  не опстаје на темељу своје  „супериорне“  организције (нити може опстати на основу тога) – него захваљујући  свим оним традиционалним односима које још увек није  успео да разори (а од којих су породични односи сигурно најважнији и најжилавији).

Али корумпирани корисни идиоти постлиберализма то нису у стању да схвате, нити им је у интересу да тако размишљају. Они вредно раде  на девестирању Србије, не као мрави или пчеле (како то лажно представљају), него као рој скакавца.   

Зато сви – да се вратим на основну тему – који учествују у озакоњењу државног насиља над (традиционлно уређеном) породицом, који на овај начин ритуално понижавају Србију (спроводећи га), који раде на њеном урушавању, морају кад-тад за то да кривично да одговарају, а све оно што је, у „периоду транзиције“, извитоперено у складу са фантомским „европским вредностима“, буде враћено на наша „традиционална подешавања“.

 

 

                                        _________________

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 04 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.