header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Миро Рајлић: Диктатура нових потурица Штампај Е-пошта
недеља, 11 март 2018

 Лаички прочитан  приједлог Устава Нове цркве по мјери владика из равнице има све шансе да ћемо ми, прекодрински Срби, опет у хајдуке а наше ПРАВЕ Богомоље ћемо правити у гудурама и клисурама Грмеча, Динаре и Велебита, тамо гдје турска нога не може крочити.

Светог Саву ћемо од нових потурица још једном отети и однијети на неко ново мјесто. Звучи архаично, али не  и неоствариво. Није ово од јуче, шушка се већ дуго о новотарству. Није мени до Ниша никад више замирисао Рим и папа у Србији.

То што митрополит Порфирије љуби пуку папи и што је папско прстење на рукама наших епископа "сјај у тами" Србима "затуцаним" у митолошким причама о Милошу и Марку и  Мајци Југовића, није случајно што у Словенији у свим парохијама осим Љубљане служимо литургије у католичким црквама, што опет митрополит Порфирије, као да га нападам по задатку, изјављује да ми не требамо наше вјерске куће јер има доста католичких. А његов претходник, покојни митрополит Јован десетину година уназад припиткује лаика-цивила који га вози: "Шта ти, Маринко, мислиш о доласку папе у  Србију?" И Ниш и Миланковићев календар, и изјаве и питања Загребачко-љубљанских митрополита, и покатоличавање преосталих Срба у Хрватској, агресивно вршење вјерских обреда од стране унијата из Крижеваца међу нашим Србима, Крит и Предлог Устава НОВЕ цркве, све је то пипање пулса народа. Отпора неће бити попут оног Конкордату, ови Срби преко Уне су и тако отписани, за њих ће Београд бити "тамо далеко" док их римска куријска машинерија не докрајчи у својој истини. Да ли ће на овим просторима литургијски језик бити словеначки или њемачки, да ли ће сајтови бити на латиници или ћирилици, да ли ће свештеници окупљати народ у католичким богомољама, све је то мање важно. На крају ту су културна друштва, нека се она баве тим питањима... И још много, много питања без одговора.

У 171.члану Предлога под тачком 6 као страшан преступ за клирике се наводи члан који гласи;

- критиковање црквеног поретка и одлука (ма какве оне биле) надлежних црквених органа у ЈАВНОСТИ... (то  ни код Сороша не може проћи).

-у истом члану као преступ за лаике под тачком б:

"живот и владање које не доликује хришћанину" - тешко ћемо дефинисати шта то не доликује правом Хришћанину Србину Светосавцу или "хришћанину по мјери" који је замјенио партијску књижицу за парохијску, живи у мјешаном браку, више воли Осло од Београда, дјеца му говоре словеначки или њемачки, ћирилицу сматра хијероглифима, Косово му значи колико и египатске пирамиде и милион недоумица у кошмару оних ријетких "мохиканаца" који још грле Светог Саву док их са пута не уклони обезбјеђење блиндираних црних лимузина са римским таблицама у којима сједе поједини наши епископи.

Опрости ми Боже ако гријешим.

Миро Рајлић, Ново Место

 

Постављање фотографије у текст наше - нап. "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 11 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.