header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: Педофилија и дечија права - случај Њуел као парадигма глобализације Штампај Е-пошта
четвртак, 15 март 2018

 КАКО СУ ПЕДЕРАСТИ ПРЕИМЕНОВАНИ?        

Вековима је међу Европљанима за мушку сексуалну склоност ка особама истог пола коришћен израз „педерастија“, који је на грчком значио „сексуална склоност према дечацима“. А онда је смишљен појам „хомосексуалац“, створен од две речи које значе „човек“ и „пол“, тако да је из видног поља нестало изворно значење.

А то изворно се, ипак, непрестано пројављује у стварности. Тако је и ових дана, када су енглески медији објавили да је правоснажно осуђен и у затвор одведен Питер Њуел, један од кључних људи УНИЦЕФ-а у стварању међународних стандарда за заштиту тзв. „права детета“. Дотични је лишен слободе зато што је, у шездесетим годинама свог „људскоправашког“ живота, неколико пута силовао тринаестогодишњег дечака. Представници УНИЦЕФ-а су,  изјавама за британску штампу, наводно, „шокирани“. А не би требало да буду, јер дотична господа ипак знају шта стоји иза приче о „правима детета“.                                 

ПЕДОФИЛИ И „ПРАВА ДЕТЕТА“

Чувени руски аналитички центар „Породична политика“ је, у свом извештају о историји покрета за забрану физичког кажњавања деце, показао и доказао да су педерасти (маскирани као „педофили“,“љубитељи деце“) стајали на почетку овог подухвата. Наиме, од 1974. до 1982, у Великој Британији је ЛЕГАЛНО деловало педофилско удружење Размена информација о педофилији“(Paedophile Information Exchange, PIE),  које је започело активну борбу за право деце на сексуалну слободу и ослобођење од родитељске контроле, не би ли олакшала свој приступ малолетницима. Када је ова организација забрањена, њихов посао је наставио Питер Њуел, активиста Националног савета за грађанске слободе коме је PIE, пре забране, припадала.           

Њуел је деценијама радио на томе да се, широм планете, забрани свако, па и најразумније, физичко кажњавање деце, и да се деца одузимају од „насилних“ родитеља јер их, између осталих, чекају „они који воле децу“ на Њуелов начин. Комитет Уједињених нација за права детета и Парламентарна скупштина Савета Европе ослањали су се на Њуелове анализе приликом доношења званичних докумената, којима се данас уцењује човечанство. Њуел је био аутор, коаутор и члан редакцијских савета званичних публикација УНЕСКО-а и УНИЦЕФ-а. Био је и члан савета директора утицајне међународне организације „Информативна мрежа  за права детета“(CRIN, Child Rights Information Network) са којом су сарађивале многобројне организације за „заштиту деце“ и власти у многим државама широм света. Године 2007, Њуел је био један од писаца званичног „Приручника за остваривање Конвенције о правима детета“, који је издао УНИЦЕФ, али и сарадник познате међународне организације «Save the Children».

УНИЦЕФ НА СТРАНИ ПЕДОФИЛА

УНИЦЕФ и даље иде Њуеловим стопама. Тако су, у новембру 2014, донели документ„Укидање дискриминације деце и родитеља на основу њихове сексуалне оријентације и/ или гендерног идентитета“. У том документу, УНИЦЕФ, између осталог, даје своје дефиниције појма „сексуална оријентација“ и „гендерни идентитет“, осуђује законе различитих земаља које „криминализују“ хомосексуално понашање и пропаганду хомосексуализма, тражи измену друштвених норми, а изражава такође и званичну подршку законодавном признавању истополних бракова, мотивишући то бригом о правима деце. Овај документ је оштро осудила Патријаршијска комисија за питања породице, заштите мајчинства и детињства Руске Цркве. Између осталог, руски стручњаци кажу:“Такви поступци наносе штету међународној заједници и воде подривању моралне легитимности УНИЦЕФ-а и других установа ОУН. Породица се заснива на браку између мушкарца и жене и један од њених најважнијих циљева је рађање и васпитање деце. Управо зато је Универзална декларација о правима човека и други најважнији документи међународног права називају„природном и основном ћелијом друштва“. Брак између мушкарца и жене и на њима утемељена природна породица неопходни су да би се продужавао људски род и сваки народ, и без њих су немогући истинско људско достојанство и слобода. Покушај да се измене дефиниције породице или брака, и да се у њих укључе истополне заједнице, наносе тешку штету друштву и нарушавају основна права и достојанство човеково. /…/ Дечји фонд ОУН мора да зна да се деца рађају из заједнице мушкарца и жене, а не из истополних заједница. Највећи дечји интерес састоји се у томе да се дете роди и васпитава у породици у којој зна свога оца и мајку који га штите својом љубављу и бригом. Давање деце да их васпитавају истополни парови је тешко нарушавање права и легитимних дечјих интереса. На тај начин, позивајући на легализацију истополних заједница у вези са васпитањем деце, УНИЦЕФ, упркос свом мандату, не помаже заштити дечјих права, него њиховом суштинском нарушавању.“

Паметном доста. Али, глобалисти већ деценијама воде рат против памети. Случај Њуел јасно говори о томе.

СЕКСУАЛНИ РЕВОЛУЦИОНАРИ                       

Угледни амерички мислилац и јавни делатник, Стивен Баскервил, јасно нам каже о чему је реч. Реч је о револуционарној политици сексуалности коју спроводе глобалисти:“Сексуална слобода је неодвојива од поли­тичког радикализма, јер је сексуална слобода (као што родитељ сваког адолесцента зна), сама по себи, вид побуне и лако се поли­тизује. Рушење сексуалног уздржавања и „табуа” је само по себи циљ, јер се супротставља конвенцијама и ауторитету и тако обез­беђује „моћ”. „Твој абортус може бити чин побуне и оснаживања”, изјавила је једна феминисткиња. „То је чин помоћу ког можете да потврдите себе... Ја се на­дам.... да ћете се уз помоћ абортуса повезати са свим женама. По­ везаћете оно што је најинтимније у вама са оним веома важним у политици, и спознаћете своју моћ.” Свакако, не виде сви самоидентификовани хомосексуалци своју сексуалност кроз изразито политички смисао. Иако је и хомосексуалност вид политичког исказа, лезбејство је очигледније политизовано и за многе представља лични аспект феминистич­ ке идеологије: „Феминизам је теорија, лезбејство је пракса”, речи су које се приписују Ти-Грејс Аткинсон. „За многе данашње фе­ министкиње, лезбејство је много више од сексуалне оријентације... Оно је...’идеолошко, политичко и филозофско средство помоћу ког ће се жене ослободити хетеросексуалне тираније’.” Средства и циљеви представљају део унутар складне целине, у оквиру које се сексуалне и политичке побуде преплићу као ме­ђусобно ојачани облици побуне. То је резултирало отвореним ре­волтом зарад револта – или, како су то револуционари попут Троцког и Маоа називали, „перманентном револуцијом”. Ј. Мајкл Џонс је показао како су се сексуални радикализам и политички радикализам у прошлости подударали, укључујући најнасилније преврате попут Француске и Руске револуције. „Ако сексуална револуција није сасвим синонимна са револуцијом у модерном смислу,” запажа он, „она свакако јесте синхрона”. Фе­министкиње су дуго биле блиско повезане са бољшевицима, а пре тога са јакобинцима. Слично томе, хомосексуалци имају дугогоди­шњу везу са фашизмом, укључујући и нацизам. „Геј мушкарци су били у средишту сваког великог фашистичког покрета... – укљу­чујући и убијање гејева гасом унутар Трећег рајха”, пише Јохан Хари. „Многи водећи елементи геј културе – култ тела, величање снажних, фетиш према ауторитативним личностима и суровости – чине мочвару у којој вирус фашизма може да се шири.” Укратко, сексуални радикализам не захтева само отворену сексуалну слободу. Ова идеологија користи сексуално ослобођење да охрабри побуну адолесцената и незадовољство одраслих. Као што видимо на примеру идеологија прошлог века, ово је рецепт за ауторитативну владу и одлучно, систематско гоњење „угњета­вача”. То је управо оно чега смо сведоци и на верском и на светов­ном плану. /…/ Све чешће смо сведоци директног сукоба између сексуалне слободе и верске слободе. У западним демократијама, скоро сва главна ограничења верске слободе данас потичу од проширеног сексуалног програма: – улични проповедници бивају хапшени због изражавања уверења о сексуалном моралу; – службеници владе и матичари губе своја радна места уко­лико одбију да озваниче истополне бракове; – предузетници и стручњаци бивају тужени и остају без по­сла уколико одбију да послују противно својој савести; – католичка агенција за усвајање је затворена због својих верских начела; – ватрогасцима хришћанске вероисповести је наређено да учествују у политичким демонстрацијама које се ругају њиховој вери, а полицији је наређено да изложи политичке симболе у по­лицијским станицама;– кућно образовање је утихнуло захваљујући школским власти­ ма које спроводе све сексуализованији наставни план и програм; – директиве Европске уније дозвољавају да физичка лица буду новчано кажњена због изражавања својих верских и политичких уверења о сексуалним питањима. Чак и Уједињене нације препознају претњу. „Хришћанство је... под притиском световног, посебно у Европи”, како истиче Економско-социјални савет Уједињених нација. „Овај вид пред­расуда о хришћанству и верским идејама, које постоје и у Европи и у Сједињеним Америчким Државама, углавном се тиче питања повезаних са сексом, браком и породицом, о којима су католичка, муслиманска и православна црква заузеле став.”Уколико изра­жавање моралних уверења сада представља „дискриминацију” против сексуалних радикала, онда није нетачно рећи да сексуал­на слобода и верска слобода сада стоје лицем у лице, и чини се да компромис није могућ.(http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_3/12%20Baskervil.pdf);https://www.youtube.com/watch?v=SEWi_DxXs8s)      

Шта је, дакле, рекао Баскервил?                       

Да је „ЛГБТ револуција“ у овом тренутку на врхунцу свог беса у рату против Човека и Човештва, као и против сваке традиционалне религиозности, која се опире разним врстама изопачености.    Они се неће смирити док униште породицу, и док све нас, који желимо да живимо како је Бог благословио, не сатерају у мишје рупе. Најновији случај професора права са Универзитета у Новом Саду, Бранислава Ристивојевића, о томе јасно говори.

СЛУЧАЈ РИСТИВОЈЕВИЋ                                 

Професор је недавно тужен, пред Вишим судом у Новом Саду, због текста о накарадном закону против насиља у породици који је прошле године објавио на сајту Нове српске политичке мисли. Иза тужбе стоји повереница за заштиту родне равноправности, којој је сметало то што је Ристивојевић указао на револуционарно – феминистичку „утемељеност“ таквог закона.(http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/nasilje-u-porodici-i-nasilje-nad-porodicom.html)                       

У тексту „Година 1947“, Миша Ђурковић каже: “Господин Ристивојевић и ја припадамо генерацији која се у младости борила против комунизма и веровала да ћемо живети у друштву либералне демократије, где су слобода говора и научног стваралаштва гарантована права. Васпитани смо да је патриотизам вредност и да је наша обавеза да најбоље и најпоштеније радимо свој научни и јавни посао. Да критикујемо оно што не ваља, без страха да ћемо за то одговарати, новчано, кривично или на било који други начин. Но, савремена друштва, понекад из различитих разлога, било унутрашњих или спољних, склизну у ауторитаризам и укину слободу говора и научног рада. Ако је српско друштво решило да иде у том правцу (можда је и то један од нових услова за европске интеграције?), онда је ред да нам се то на време објасни. Молим, дакле, људе који воде ову државу да реше хоће ли да праве либералну демократију у којој се поштују уставом гарантоване слободе говора и научног рада, или ће ићи у правцу њиховог укидања који својим радом ударнички трасира госпођа повереница.( https://stanjestvari.com/2018/02/24/godina-1947/)           

Ко је могао да верује да ће после вербалног деликта, који је уведен ради заштите „имена и дела Јосипа Броза Тита“, у Србији, тридесетак година после Брозове смрти, бити уведен „џендеристички“ вербални деликт?   

Ристивојевићева кривица је, како рекосмо, само у томе што је научном анализом утврдио да је Закон о спречавању насиља у породици, веома разоран по породичне односе, неспојив са другим нашим законима, заснованим на Уставу, који породицу штите као врховну вредност друштва, при чему за такав антизакон одговорна идеологија радикалног феминизма. У својим анализима, он је указао на  проблематичне појмове какви „могући учинилац насиља“ и „процена ризика од насиља у породици“ и установио да је реч квазикривичноправним категоријама, које омогућују полицији, тренираној код радикалних феминисткиња, да процењује ко ће у будућности починити „породични злочин, и против њега „превентивно“ деловати, као у филму „Minority Report“.           

          ШТА ДА РАДИМО?       

          Како шта? Наравно, да се боримо. Мудро, одмерено, законским средствима; али и молитвом и хришћанским сведочењем, јер ја закон Божји изнад свих лажних закона глобалистичке банде која педофилију хоће да претвори у причу о правима деце, и да њушке попут Њуела доведу на власт широм света.      

         Сви под стег Правде, Истине и Љубави, на коме пише свето име: ПОРОДИЦА!     

 

         На фотографији у наслову: Петер Њуел                

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.