header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Aл` не рече Туре: ако Бог да! Штампај Е-пошта
петак, 16 март 2018

 Прослава поводом 50 година тзв. „Православног закона у Аустрији» у цркви Свете Тројице у Бечу, која припада Цариградској митрополији,  прослављен је у уторак, 27. фебруара 2018. године. 50 - годишњи  јубилеј доношења тзв. „Православног закона у Аустрији“ из 1967.  године. Овом приликом је митрополит Арсеније (Константинопољска патријаршија) изразио радост што  поздравља присутне у грчкој Цркви на бечком Флајшмаркту «историјском центру Православља у Бечу и Аустрији»!!!

 Упитах се одкуд Вам то, Ваше  Високопреосвештенство? Није ли уображавање сопствене величине и  важности грех по учењу наше «Једне, свете, Саборне и Апостолске Цркве? Митрополит, затим, наступа са позиције „главног представника  Православне Цркве у Аустрији“ коју му, судећи по написаном на  званичној интернет страници Епископске конференције Православне Цркве  у Аустрији, признају сви представници помесних православних цркава.
(http://www.orthodoxekirche.at/site/orthodoxedioezesen/griechischorthodoxekirche/article/18.html)

Горе поменути «Православни закон» је донет 1967. године уз сагласност  тадашњег Цариградског патријарха Атинагоре са намером да регулише    правне односе тзв. грчке-оријенталне Цркве и Републике Аустрије. Не  сумњамо да је тако! Али проблем је у томе што тај закон фаворизује и  иде на руку само „грчкој-оријенталној Цркви“ а обесправљује остале  помесне православне Цркве и потчињава их Цариградској митрополији. У  том закону се СПЦ назива «српска грчка-оријентална Црква».
(https://www.ris.bka.gv.at/GeltendeFassung.wxe?Abfrage=Bundesnormen&Gesetzesnummer=10009290)

У складу са неправославним претензијама Цариградске патријаршије, закон је надвисио себе тако да је данас познат као „Православни  закон“ . Митрополит Арсеније је, дакле, овом приликом говорио у име  свих православних у Аустрији, као једини који има право да носи  титулу „митрополит аустријски“, као представник Православља у  Аустрији. Драга браћо и сестре, са овом небивалом појавом (да смо сви пуштени  низ воду од наше СПЦ-е право у руке Цариградске патријаршије!)  сагласни су, нажалост, и поједини свештеници СПЦ-е у Аустрији који  се тренутно позиционирају и мере „коме ће се приволети царству“!

Неки чак иду још даље у самопотцењивању па сматрају да Грцима  (фанариотима!) то место према њиховим способностима и припада. Митрополит Арсеније није штедео речи хвале за прославу коју је назвао  „историјским моментом не само прошлости него и садашњости“. Како да не! Из перспективе мегаломанских (а саборном духу Павославне  Цркве потпуно страних!) тежњи цариградске патријаршије сасвим је  јасан хвалоспев овом закону. По принципу «куване жабе» фанариоти  лукаво довршавају преузимање и потчињавање себи читавог  православног расејања. Рекло би се да, што због интереса што због  аутошовинизма, представници СПЦ-е предадоше нас православне Србе у  расејању на милост и немилост (Боже ми опрости!) гордим и несмиреним  фанариотима.

На иницијативу управо Цариградске патријаршије осуђен је у 19. веку етнофилетизам као „јерес која ставља националну идеју изнад  јединства вере“. Чиста пројекција, драга браћо и сестре!!! Они циљано  препознају своје сопствене особине и своје унутрашње садржаје код. Нас оптужују за етнофилетизам док вековима покушавају да  хеленизују (обратите пажњу, не да оправославе или оцркове!) читав  православни свет.

Али да се вратимо поменутој «Прослави»! Присутан је био и Цариградски патријарх коме, представници СПЦ-е, препустише читаво српско расејање без да су икога питали за мишљење.  Потврду тога налазимо и на званичној интернет страници тзв. Епископске конференције Православне цркве у Аустрији где се каже да: “Васељенски патријарх (тренутно Вартоломеј) је глава (главни)  Православне Цркве. Грчки-православни Митрополит аустријски (тренутно  Арсеније) је отуда главни представник Православне Цркве у Аустрији“.

   http://www.orthodoxe-kirche.at/site/orthodoxedioezesen/griechischorthodoxekirche/article/18.html

Патријарх Вартоломеј већ извесно време (самопроглашено!) носи титулу   „Његова Свесветост“ док се остали патријарси Помесних православних  Цркава називају «Њихова Светост» или «Њихова Блаженства»! Питамо се  који статус Цариградског патријарха треба да обележи ова титула? Да  ли онај коме већ дуго времена теже, како његови претходници, тако и  садшњи патријарх Вартоломеј? Назив који додатно обележава однос  подобан односу римског папе и његових бискупа? Упаво тако! И делом и  речју потврђује се, драга браћо и сестре, увелико постојање «источног  папе» оличеног у лику патријарха Вартоломеја. А куда би нас повео овај  «источни» него под власт свога «западног брата» у загрљај (још увек!)  непокајаног (тамо његовог) «левог плућног крила».

Уображење да полаже права на читав православни свет изван његове  Патријаршије очигледно је и у коришћењу (присвајању за себе!) назива  «васељенски патријарх» или «васељенска патријаршија» који припада  сваком православном патријарху једне помесне Цркве и свакој  патријаршији једне помесне Цркве. .«Или су све цркве васељенске – или  није ни једна, јер, тамо где је један епископ, свештенство и народ,  тамо је и Једна, света, васељенска и апостолска црква.»(https://svetosavlje.org/dijaspora-medjucrkveni-odnosi-i-vaseljenske-hipoteze/)

Обеспокојавајућа је чињеница да Цариградска патријаршија излаже,  подупире и протура мноштво не само неправославних већ и Православљу  директно противних учења. Цариградска патријашија је изнедрила и  покушава да спроведе потпуно ново учење о Цркви. Себе назива «центром  Православне Цркве» који «координира» остале аутокефалне Цркве. Зашто  је напрасно Цариградски Трон центар Православне Цркве? У окружној  посланици Цариградског патријарха, на Недељу православља, 1950. године  каже се: «Никако другачије него овим Престолом, општењем с њим и у контакту с  њим помесне православне Цркве су повезане међусобно да би формирале  тело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве, чија је  глава нико други него Онај који је почетак и испуњење вере, Исус  Христос…“ Управо овако и римокатолици уче!

Уколико СПЦ на предстојећем мајском СА сабору усвоји предлог новог,  измењеног Устава многе епархије СПЦ ће бити уздигнуте у ранг  митрополије – али не и аустријско-швајцарска. Упркос томе што ова  епархија СПЦ-е обухвата територију четири земље: Аустрије, Швајцарске,  Италије и Малте. Знате ли зашто?! О томе је већ 2016. године у Бечу  говорио Цариградски митрополит Арсеније уочи (тада!) предстојећег  Сабора на Криту ракавши да, ако буде усвојен тзв. митрополитански  систем у Аустрији, ће бити један митрополит који ће бити одговоран за  све Православне у Аустрији. Тада се, по његовин речима, неће питати  нико у Српској, Грчкој или Румунској Цркви. И како рече митрополит,  коме се не буде свидело биће изван Цркве. Дакле, уредно се спроводе  одлуке овог нити великог нити православног Сабора, за које нам рекоше  неки представници Цркве (заводећи нас за Голеш планину!) да нису  општеобавезујући.

Да се све уклапа потврђује и мишљење протојереја-ставрофора Љубе  Милошевића објављено у јучерашњем тексту «Ми се, као народ, више ништа  не питамо“ на интернет страници „Борба за веру“. Да се вратимо још једном тзв. „Православном закону“. Наиме, у Бечу је  2008. године „Слободарска партија Аустрије“ захтевала измену овог  „Православног закона“ наглашавајући да треба створити законске  претпоставке за једнакост.

(https://www.ots.at/presseaussendung/OTS_20081002_OTS0203/fp-ebinger-aenderung-des-orthodoxengesetzes-gefordert)

Препричано: Наводећи податак да у Аустрији (тада!) има 400.000 православних, од  тога 300.000 Срба а остатак се дели на растући број Руса, Бугара,  Румуна и 18.000 Грка. Из историјских разлога, овај закон из 1967. је  признао само једну епархију и то цариградску (грчку-православну). Од  1967. године, међутим, демографска ситуација у Аустрији се променила,  тако да је све више и више Руса и много више Срба. Постоји хитна  потреба за правним поступком од стране Аустрије, јер православни закон   дискриминише, меша се и омета унутрашње црквене послове - изјавио је  посланик Парламента ФПО-Беч Гералд Ебингер. Ова партија се већ више  пута обратила поводом ове теме али је до сада увек наилазила на „глуве  уши“.

Свети отац Јустин Ћелијски је говорио: “Не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина  потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се  ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом  концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој  Православној Дијаспори, и да то своје неопапистичко наметање  санкционише једним „Васељенским Сабором“. Зато су од 10 изабраних  тачака за Сабор ушле, и то као прве четири, управо оне које говоре о  томе да Цариград жели подчинити себи сву Православну Диаспору, – а то  значи читав свет! – и да обезбеди искључиво за себе давање  аутокефалије и аутономије свима уопште Православним Црквама у свету,  садашњим и будућим, дајући им притом и онакав поредак и ранг какав он  одреди (јер то и јесте питање Диптиха који не значи само „поредак  спомињања на литургијама“, него и поредак Цркава на Саборима и др.). Господ наш Исус Христос каже:« Знате да кнезови народа господаре њима  и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће  да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу  вама да буде први, нека вам буде слуга» Авај, мноштво нас данас заборавља ове вечно живе речи Господње!  Многи ни не узимају Његов спасоносни пример и не следују Њему управо  због тога што би се морали одрећи сопствених овоземаљски привилегија  које једном за свагда Свето Писмо назва «таштина над таштином».

По нелажној речи Христа Господа:»Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако  моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због  имена мојега, јер не познају Онога који ме посла." На делу је  општеприхваћено стремљење ка унижењу до уништења свега Христовог а  отуда и свега православног. Верујемо и ми са Светим Мучеником ђаконом  Авакумом да «Срб је Христов» ако ни по чему оно макар по Богом  дарованој му слободи. Да томе треба тежити говори нам bи богомољачка  песма:

»Буди храбар и слободан,
    Бог ти збори, Србине,
    Ја ћу за те војевати,
    Само држ' се истине.

Не пристајемо да подпаднемо под јурисдикцију Цариградске патријаршије  таман то и читав СА сабор СПЦ-е потписао. Сва екуменско- унијатско-глобалистичка пошаст данашњице огледа се у деловању  Цариградске патријаршије. Данас и у будуће нека би нас Господ спасао  и сачувао од овог актуелног (Вартоломеја) и њему сличних патријараха  цариградских!

Јер они «пут свој знају....» али то није и пут Васкрслог Богочовека Христа. Нека би нам Милостиви Господ, Чијем се Часном и Животворном Крсту  поклањамо и Чије Васкрсење певамо и славимо, подарио велику милост да   у све дане живота свога следујемо и да се држимо само Његових речи »Ја сам Пут, Истина и Живот» да би се удостојили обитавања у Царству Његовом. Амин!

 

            Србин Светосавац

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.