header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Зоран Чворовић: СПЦ лишена Предања и идентитета постаје лак плен Штампај Е-пошта
субота, 17 март 2018
           Покретачи промене Устава СПЦ сматрају да уколико престану да Православље изједначавају са Српством, да ће код антисрпски настројених становника Балкана нестати психолошка баријера. На тај начин би мисија Цркве, наводно, постала делотворнија

Настављамо разговор о неслагањима у Српској цркви, која су везана за жестоку реакцију дела верника на делатност присталица „промене Устава СПЦ”. Представљамо вам транскрипт разговора помоћника главног уредника „Руске народне линије” Павла Тихомирова са нашим сталним аутором, доктором правних наука (Универзитет у Крагујевцу, Србија), правним историчаром, чланом Правно-политичког савета АП КиМ Зораном Чворовићем:

Павле Тихомиров: У Руској цркви више воле да не примећују раздор у СПЦ, па се информације о неслагањима у СПЦ представљају као измишљотина. Да ли је тако?

Зоран Чворовић: Није потпуно јасно шта се представља као измишљотина? Рад Комисије (за писање предлога Устава СПЦ) траје већ годинама. Протојереј Велибор Џомић говори о шест година њеног рада.

Поједини текстови су с времена на време долазили у посед јавности. Такав је, примера ради, линк за записник са једне седнице Комисије.

Ту је и текст предлога новог Устава.

 Павле Тихомиров: Био сам у прилици да боравим у Србији. Први пут сам у вашој земљи био 1999. године, живео сам пола године. (Скоро месец дана сам био гост митрополита Амфилохија на Цетињу, потом сам са његовим благословом боравио више од четири месеца у манастирима на Косову и Метохији, а пред повратак кући био сам пар недеља у Београду.)

Пада у очи да је интелектуална мода у Српској цркви формирана под утицајем дела протојереја Александра Шмемана. Реч је, пре свега, о „еврхаристијској еклисиологији”.

Подсећамо наше читаоце: суштина „еврхаристијске еклисиологије” састоји се у томе да се Црква оваплоћује у евхаристијском (литургијском) заједничарењу и тамо где њега нема нема ни Цркве.

Другим речима идеолози „еврхаристијске еклисиологије” истичу да је Св. Тајна Литургије – суштина Цркве (са великим словом), а да су друге специфичности које су условљене културно-историјским узроцима – атрибути (спољни) цркве (са малим словом). Лишена Литургије Црква престаје да буде Црква, постаје нека врста религиозног скупа. Али ако остане без једног од атрибута, Црква и даље остаје Црква по својој суштини.

Ако покушамо да откријемо мотиве који су подстакли поборнике промене Устава, можемо да закључимо да су се ученици протојереја А. Шмемана и митрополита Јована (Зизјуласа) одлучили да ризикују жртвујући атрибуте (тј. Светосавље) у име покушаја спасавања суштине.

Подсетимо се искуства британске експанзије. У Индији је локално становништво додатно потхрањивало своје антихришћанско расположење управо тиме што га је изводило из доживљаја Англиканске цркве као инструмента Британске империје. Следствено, англофобија Индуса је била један од главних разлога пропасти хришћанске мисије. По свему судећи, покретачи промене Устава (СПЦ) преносе ово искуство у балканску стварност. Сматрају да уколико престану да Православље изједначавају са Српством, да ће код антисрпски настројених становника Балкана нестати психолошка баријера. На тај начин би мисија Цркве, наводно, постала делотворнија.

Жртвовати атрибут (спољно обележје) за суштину – ако се изражавамо језиком „шмемановаца”.

 Зоран Чворовић: Добро сте приметили! Мотив оних који раде на промени Устава може да се објасни позицијом митрополита Амфилохија. Она се, ако судимо по тексту записника Комисије (за писање предлога Устава СПЦ), састоји у томе да „ако црква остане српска, онда ће бити и црногорска и босанска… Боље је да ми идемо у сусрет догађајима, него да то учине други”.

Цео концепт Преамбуле (предлога Устава СПЦ) представља преписано учење Афанасијева о аутокефалности сваког појединачног епископа. Црква лишена Предања и идентитета, са разореним организационим јединством, постаће лак плен UNA SANCTA (тзв. универзална псеудоцрква или Ватикан преобучен у екуменистичку одежду, прим. прев.).

Павле Тихомиров: Другим речима, одричући се Предања, онога што је протојереј А. Шмеман сматрао „обичајем без истине”, црква ће по логици земаљског живота постати у много већем степену незаштићенија од спољашних политичких сила.

Оно што је протојереј А. Шмеман називао „историјском љуштуром” у стварности је било и остало панцирна кошуља, која у условима опасне борбе није тако бескорисна.

Напомена: „Еврхаристијска еклисиологија” је назив који је користио о. Николај Афанасијев да означи своје учење. Временом се овај назив усталио за богословски правац који представљају сам Афанасијев, његов ученик и настављач о. Александар Шмеман и митрополит пергамски Јован (Зизјулас).

 

Превод са руског: Зоран Чворовић

Извор: „Стање ствари“

Последњи пут ажурирано ( субота, 17 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.