header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архимандрит др Никодим (Богосављевић): Предлог Устава СПЦ против интереса РПЦ Штампај Е-пошта
петак, 30 март 2018

 Читав 20. век Цариградска патријаршија је искористила за ширање либерално-модернистичког богословља, стављеног у службу остваривања њених неопапистичких амбиција, на плану спољашње и унутрање мисије, ка тзв. инославним хришћанима, а заправо јеретичким религиозним заједницама на Западу, и према осталим Помесним Црквама. За спољашњу мисију коришћена је свејерес екуменизма, а унутрашња се спроводила помоћу јереси литургијског богословља и обнове, есхатолошког богословља и нарочито борбе против тзв. јереси етнофилетизма, која је, на другој страни, откривала крајњи циљ Цариградске патријаршије: присвајање себи статуса центра Православља, као тзв. и самозване Васељенске патријаршије, односно и коначно, стављања читаве дијаспоре под њену власт.

Ради остваривања наведених циљева, Цариградска патријаршија је у духу новог богословља школовала не само своје, већ и кадрове других Помесних Цркава. У овоме нигде није постигла тако добре успехе као у нашој, Србској Цркви. Она је у том духу најпре васпитала и школовала бројне епископе, свештенике и лаике, већину професора Београдског Православног факултета.

Спроводећи дословно и доследно „ангажовано богословље“ митр. Јована (Зизијуласа), В. Фидаса и П. Василијадиса, наведени наши епископи су се руководили са два комплекса: ниже и више вредности: према фанариотима нижим, а према „сиротињи раји“ комплексом више вредности, градећи га на учености и месијанском самосазнању (=самоумишљености) спаситеља Србске Цркве од разних ропстава и заробљеништава, конзерватизма, кварења, заосталости, национализма,  нездаравог зилотизма… Плод њихове вишедеценијске такве активности је катастрофалан: раскол бившег еп. Артемија (Радосављевића) и његових следбеника, богослужбени раскол према присталицима традиционалног богослужења, побожности и родољубља, отуђеност епископа и верника, криза монаштва, окупација србских земаља, у најави потписивање предаје Косова и Метохије…

Финале овог вишедеценијског процеса кварења и растакања СПЦ јесте предлог новог Устава. Њиме се ово хуманистичко-екуменистичко, либерално-модернистичко богословље узиђује у темеље основног законског акта наше Помесне Цркве, њиме се оно кодификује, озакоњује. У њега је уметнуто космополитско-уранополитско а(нти)национално богословље Цариградске патријаршије, која негира народне називе словенских Цркава (са Румунском и Грузијском), проглашавајући врлину родољубља за јерес етнофилетизма. Уместо Господњих речи: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28, 19), користе се речи Св. Ап. Павла из Гал. 3, 28, па се у тексту предлога каже: „Као таква, Црква представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштевене разлике, а у Христу нема више Јудејина ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкога ни женскога, јер су сви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3, 28)“. „Превазилази“ и преображава, али их не укида: и даље у Цркви постоје и мушко и женско, (ропство је, слава Богу, захваљујући хришћанству укинуто), и даље постоје крштени, православни народи: Грци, Руси, Срби, Бугари…, а тако ће бити и у Царству небеском. Реч је буквалном схватању Апостолових речи од стране следбеника ангажованог цариградског богословља, ради очувања канонско-еклисиолошког наслеђа ране Пентархије, као да се Црква након првих неколико векова окаменила, и не развија се и не мења се више, нарочито од момента мисије крштавања Словена од Св. Фотија Великог, Св. Кирила и Св. Методија. Крајњи циљ овакве еклисиологије Цариградске патријаршије јесте потпуно потчињавање дијаспоре под њену власт.

Св. Јустин Поповић је давно упозоравао: „Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога света, чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско прејемство и своју верност Јагњету. На хоризонту се већ појавило и рађање нових живих ‘Помесних Цркава’, као на пример: Јапанске, Афричке, Американске, које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (ср. 8 канон Св. III Васељенског Сабора), јер би то био атак на саму суштину Цркве. Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од васељенског значаја црквеног проблема, а поготову питања која се тичу њих самих, тј.питања Дијаспоре“ (Саборност Цркве у савременом светлу, Поводом сазива „Великог Сабора Православне Цркве“).

Својим неправославним богословљем, овај је предлог Устава против интереса најпре наше, а затим, логично, свих осталих Цркава. Он је, међутим, на првом месту против интереса РПЦ. Наиме, читавог 20. века највећа Помесна Црква, предвођена проф. С. Тројицким, борила се против погрешног и пристрасног тумачења 28. канона Четвртог Васељенског Сабора, по коме све земље, као вараварске, ван (тадашњег) Ромејског Царства, а ван садашњих матичних земаља Помесних Цркава, припадају Цариградском трону. Постепено укидајући народне називе (додавањем постојећем називу СПЦ још и Пећка патријаршија, а Патријарха србског проглашавајући Патријархом српских и поморских земаља, што је, већ виђени, метод поступног, од делимичног до коначног његовог укидања), предлог новог Устава еуфемизмима и демагогијом поново од Срба чини безимени, варварски народ, и иде на руку неопапистичкој еклисиологији Цариграда по питању дијаспоре.

Сматрамо да предлог новог Устава СПЦ, будући да директно подржава неопапистичке интересе Цариграда и глобалистичке денацификујуће циљеве Новог светског поретка, посредно угрожава интересе РПЦ у вези дијаспоре и политике Запада према Светој Русији – Трећем Риму. Поново смо, дакле, у ситуацији као пре Критског сабора. Верујемо да би благовремена интервенција РПЦ могла помоћи одбацивању овог антинационалног и фанариотског предлога новог Устава СПЦ, односно помогла спречавању понављања критског бродолома наше Цркве.

 

Извор: anfor.org

Последњи пут ажурирано ( петак, 30 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.