header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Бранислав В. Вујић: Јанусово лице секуларизма (рационализам и његова сенка)
Бранислав В. Вујић: Јанусово лице секуларизма (рационализам и његова сенка) Штампај Е-пошта
субота, 31 март 2018

      Текстови уваженог Бранислава В. Вујића спадају у дубинске анализе епохе у којој живимо. Један од њих, најновији, бави се рационализмом, техником и лажном мистиком која из њих произилази. Ово је текст за све оне који се не мире са површним и празним тумачењима епохе у којој живимо

В. Димитријевић


+ + +

 „Рационализам је заправо фикс-идеја, која је настала  из спиритуалног минимума европске цивилизације (...)” 

Бела Хамваш

 

Рационализам је настао из тежње Запада ка моћи. Самим тим је и он, као и цивилизација у којој је настао, у себи носио клицу сопствене пропасти.

Највише захваљујући Освалду Шпенглеру, теза о неминовној пропасти Запада схваћена је озбиљно.

Тежња ка моћи, има секуларни карактер. Од самог почетка западна цивилизација је неминовно ишла у том правцу.

Воља за моћ је странпутица. Све што је утемељено на страсти ка овладавању и доминацији, осуђено је на пропаст.

Таква је судбина и рационализма.

Уговор са Ђаволом, увек завршава поразом. Зла кôб Фауста и Мефиста добро је позната.

У Доктору Фасутусу, Томас Ман доводи у везу Ничеа и Фауста, као отеловљења мита о безбожној вољи, а одатле и жртва властите прекомерности. На крају, та тежња открива своје право лице и показује се као мит о катастрофи, и неминовном поразу, због одбијања Духа и ниподаштавања живота у Истини.

Ничеова воља за моћ није била израз Духа. Ниче је, на крају крајева, био само генијална интелигенција.

Томас Ман, каже: „Ко Ничеа узме за озбиљно, од речи до речи, ко му поверује, тај је изгубљен.”

Ниче је, полазећи од аксиома да је воља за моћ највиша вредност и водећи принцип људског бивствовања, изградио ингениозан формални систем мишљења (своју филозофију), који (због тога), у суштини, никада није био ништа друго него, као и сâм Ниче, „дирљив облик бесмислице“.

Воља за моћ је израз унутрашње човекове слабости, у суштини – страха. Она је испод чврстине, што се испољава у снази постојаности и у надмоћности божанске енергије, која се на такав начин испољава. 

Филозофски допринос Ничеа је једино у томе што је практично (својим животом) показао какве су крајње последице његове мисаоне странпутице.

Доктор Фаустус није само прича о неуспеху и поразу једне нације, него пропасти целокупне цивилизације, која је и такву нацију породила. То је приповест о историји урушавања свега, свакидашња јадиковка, нарицање над овим нашим светом, у којем влада Ђаво, стварајући збрку и доводећи људе у заблуду. Она је болно гнушање не само над губитком мере због људске самовоље, него и због олако схваћеног смисла постојања, што је довело до погубних последица у свим областима живота.

Новалис је указао на чињеницу да су људи радије хтели коначно знања, него бесконачност вере, јер су се – у својој ситничавости с презиром односили према свему великом и чудесном. Такви су у вери видели само извор свеопште стагнације и закључили да њу треба протерати, продорним деловањем рационалног мишљења.

Заокрет ка секуларизму отпочео је већ од оног тренутка када је Човек направио уговор са Ђаволом и прихватио да моћ доминације постане водећи принцип његовог живота.

Живимо у цивилизацији која је утемељена на вољи за моћ, и није необично што је због тога она постала рационална, а на крају, секуларна, у суштини атеистичка и нихилистичка.

Од његовог „Пада“,  постепено се, а касније (у модерно доба) и прогресивно, одвијао процес супротан смислу Исусове Објаве (Јеванђеља).

Масовно је слабила вера у узвишено, велико и чудесно, а јачала посвећеност приземном, ситничавом и свакодневном.

Људи су постепено одбацивали „магловиту веру“ и све већу пажњу посвећивали „очигледним чињеницама“.

Метафизичку осећајност заменила је рационалистичка логика.

У средњем веку људи су били посвећени Богу и размишљали о вишој (надземаљској) стварности. Секуларизам је учвршћен ренесансним хуманизмом (прихватањем античког, дохришћанског система вредности – грчког и римског). Од тада они показују дубоку приврженост хуманистичким открићима и остварењу сопствених (личних) овосветских амбиција.

Добру (Божију) Вољу је – у складу са „духом времена“ – потиснула људска самовоља, воља за моћ појединца, којег су водиле (искључиво) властите амбиције.

Верски фанатизам, као и религиозни конформизам су резултат управо такве секуларизације, масовне тежње ка моћи (и страха од ње), а не снажне религиозне вере.

Тежња ка моћи, воља за моћ, довела је до тога да се све у потпуности рационализује, свари сведу на ниво практичне користи, да од њих остане само употребљива кулиса.

Рационализам није настао из тежње ка Истини, него доминацији.

У  „Човеку и техници“, Шпенглер у великом заносу описује то испољавање воље за моћ, доминацију и огроман понос победника, као и задовољство због страха и мржње пораженог. Он говори о задивљености пораженог победниковом снагом и његовом победничком срећом.

Шпенглер велича нагон победника да се освети свему, било да су у питању жива бића или ствари, које – како каже – његов понос подривају самим својим постојањем.

Сумануто, али натуралистима, (а Шпенглер је њихов узор, као и Ниче), је то најлогичније и једино прихватљиво.

Сваки другачији став сматрају неразумним и знаком слабости (декаденције), и тумаче га као „непоштовање чињеница“.

Сетимо се само какве је све бесмислице Ниче изговорио ружећи Исуса.

Разум није настао из тежње да се стварност спозна, него из жеље да се она уреди, по сопственој мери.

По Ничеу, логички аксиоми нису изграђени у тежњи за истином, него из практичних разлога.  Није реч ни о каквој  теоријској потреби, него о  практичној употреби. Разум је смишљен као „помоћни орган“, како би  људима омогући да се „настане и снађу у свету“.

Иако је и сâм Ниче закључио да је разум, у сазнајном смислу, прецењен, сматрао га је корисним, јер је давао предност конкретним последицама прихватања разума као „оријентационог оквира“.

Иако је признао да логика лажира стварност, Ниче је њу величао, као неопходан услов егзистенције. Логику је сматрао неопходном, управо због тога што нас обмањује, зато што постојећу реалност кривотвори. 

Фикције логике, њен привидни карактер, Ниче сматра најважнијим разлогом њеног успеха, и у томе – илузорном карактеру логике – он чак види њену највећу вредност.

Ниче, сасвим исправно, није веровао у сазнајну видовитост разума. Јасно га је представио као одвојеног и супротстављеног стварности. Као мисаони конструкт, који тежи доминацији над њом.

Схватио је да логика нема никакве везе са сазнањем, ни непосредне, ни посредне. Она ни на који начин не доприноси истинском разумевању света, јер нема ни једну додирну тачку са Истином, са непосредним животом у Истини. Она је једино у стању да систематски ствара привид, у корист (мање-више) успешног преживљавања.

Ово срозавање људског бивствовања на победничко преживљавање, сасвим у духу његовог (прогресистичког) времена, Ниче велича и сматра условом стицања стваралачке снаге.

Стваралаштво је поистовећено са предаторским амбицијама и успесима на том плану. Схваћено је пре свега као овладавање стварношћу, а тиме  природом и другим људима.

(Политичка) доминација је искључиви циљ којем се тежи оваквим начином размишљања.

У таквој позицији, човек се наводно доказује као снажна („доминантна“) личност, као „натчовек“

Иако у логици не види „мерило живота“ , Ниче је прихвата и њој даје предност, као неопходном „средству за живот“'.

Она не говори истину, али је корисна.

Хтео је да управо помоћу логике „превреднује све вредности“, да дубинске садржаје људске свести замени илузијама површине, оним што је доступно чулима и што једино може бити предмет рационалног мишљења.

Ниче отворено разобличава рационализам, тврдећи да логика – првобитно – није ни била замишљена као истина, него да је настала из практичних разлога, како би човеку олакша сналажење у свету, да му буде од користи у животу, подршка у борби за опстанак.

А опстају – најјачи, (политички) најмоћнији. Побеђују Пилати.

Они који следе Исуса, не налазе смисао живота у (коначној) победи, него у (трајном) подвигу (сталном напору искупљења); не у моћи доминације над свима, него у жртви из Љубави према свакоме (свима, без разлике).

Рационализам је тако понизио Живот, сводећи га – практично – на  мање или више успешно преживљавање, у идолопоклоничком односу према моћи, која има – у суштини – политички карактер.

Рационализам је успостављање одређеног начина мишљења, а логика је смисленост (таквог) мисаоног става.

Рационално је, пре свега – поредак. Један прецизно утврђен начин виђења (доживљаја) света.

Интерес да се стварност рационализује, појавио се истовремено када и потреба за легализовањем одређеног начина друштвеног понашања.

Постојала је чврста намера да се стварност доведе у ред, тако што ће се све уобличити у одређени поредак. Та потреба за „системом“, јавила се онда када је, из тежње за моћи, захтев за кодификовањем постао нужан.

Рационализација света је само успостављање ефикасног мисаоног и духовног поретка (формалног система мишљења и стања духа), а не темељно (дубинско) осећање стварности.

Интроспекција захтева слободу. Зато је потиснута у корист рационализације, објективизацијом конкретних садржаја, уопштавањем оног појединачног (личног). Тако је укинут и индивидуални доживљај света, у корист мисаоне и чулне самовоље (воље за моћ), наметнуте из практичних разлога, и тежње за политичком моћи. 

Слобода је слобода не само од самовоље мишљења и осећања, него и од сâмог мишљења и афективности, као доминантних критеријума у односу према стварности.

Истина се не открива размишљањем и тренутним расположењима, него се сведочи животом у Истини. Ствар је бити (бивствовати) у Истини, а не имати мишљење о некој ствари, или магијску моћ над њом.

Истина није ствар имања, него бивствовања.

Истински доживљај стварности је ствар осећања (ослобођеног афеката), а не рационалног мишљења (логичког размишљања).

Објективна слика света, коју нам разум нуди, резултат је његове законодавне, а не сазнајне активности.

Тако у први план долазе непроменљиве особине ствари.

Рационално се „откривају, а заправо успостављају, стабилни облици постојања, њиховим потпуним одвајањем од органских процеса. Ствари се више не посматрају у конкретним животним ситуацијама.

Рационализацијом се стварност одуховљује и обезличава.

Тежиште се ставља на замишљене (задате, апстрактне) форме, лишене конкретног садржаја.

Циљ рационалног сазнања није јасно виђење ствари, већ моћ доминације над њима.

Разум не занимају тајне живота, него начини његове контроле.

Не каже се без разлога: знање је моћ.

За Хајдегера, рационални поредак је успостављени дискурс, а методи рационалног мишљења одређују услове под којима се нешто може сазнати као истинито или лажно, одн. прихватљиво или неприхватњиво (са становиша његовог интереса).

Када разум некога посматра, гледа не да би га упознао у његовој јединствености, већ да види шта с њим да ради.

Смисао која се рационалним мишљењем открива, спада у домен посредованог знања, апстракције и класификације, а не реалног (непосредног) искуства. Оно није одраз стварности, већ израз његове организације.

Логика рационалног мишљења је инструментална. Она људе не ослобађа страха и не пружа им сигурност, него их управо страхом контролише и подређује. Намеће нам ону перверзну „логику“, да ћемо бити сигурни једино под условом ако свет буде рационално уређен.

Рационално мишљења је временом открило своје право лице, испољавајући се као логика привида; не као оруђе истине, него као слуга лажи.

Рационално знање сужава простор људског деловања и чини га унапред дефинисаним, сасвим одређеним.

Када је стварност „до краја протумачена“, нема места за новину која превазилази оквир тако дефинисаног света.

Манипулације „у играма око моћи“ могуће су само с „лажним истинама“, илузијама, у ситуацији када се истина схвата на потпуно погрешан начин, као ствар мишљења и тренутног расположења, као поуздано знање и исправо осећање света, које даје моћ у околностима насталим произвођењем корисних опсена.

Развој западне цивилизације је ишао у смеру систематског (и прогресивног) стварања привида, и надмоћи политичког става. 

Делујући на темељу рационализације стварности, филозофија, теологија, право и економија, као и друге идеолошке творевине, настале у људској тежњи ка моћи, доследно су стварале илузију, доприносиле обликовању фиктивне слике света и човекових домета у њему.

Само помоћу логике, и безусловном вером у разум, то се није могло лако препознати.

Заточеници смо света који све више прелази у представу.

Људска маса бесциљно лута по површини, суочена са гомилом слика, у расцепу између опсесивне нарцисоидности и неподношљивог осећаја безначајности.

Релативност и неодређеност данас доминирају нашим доживљајем стварности, који је утемељен на лажним духовним основама.

Запад је од почетка обесмишљавао метафизичке темеље „старог света“, безбожном мешавином вулгарног материјализма, политичког прагматизма, моралног и културног релативизма, и филозофског скептицизма, као и теолошког позитивизма, а све ово представљао као „просперитет“. То је неминовна последица његовог цивилизацијског развоја (напретка; прогреса).

Начин размишљања из епохе Просвећености и рационализма, као и приступ знању које су утемељили (још) антички Грци, достигли су свој врхунац у индустријској ери. Овакав став подразумева да је свет сазнатљив и да ће се на крају сви разумни људи сагласити у погледу његове конститусије и у вези његових (основних) закона.

Објективна егзитенција сазнатљивог света није доведена у сумњу, а неуспеси на епистемолошком (сазнајном) плану тумачени су као неспособност да се он исправно сагледа.

У том смислу математика и физика су прихваћене као узор рационалних поступака који воде исправним одговорима, уз уверење да временом они могу бити (и) коначни.

Из претходног је следило да ако установимо шта свет у суштини јесте, на основу тога можемо утврдити и оне не-баш-толико егзактне ствари: закон, политику, морал, филозофију, теологију и поставити их на чврсте научне основе, подложне тестирању и провери.

Запањујући успеси у области технике, довели су нас до уверења да заиста разумемо на који начин извесни делови света функционишу и због тога претпоставимо како се вероватно и све остало одвија по истим правилима.

На основу огромних научно-технолошких успеха поверовали смо да, у складу са тим, разумемо како заиста функционишу и други делови света, и да сагласно томе прихватимо како се највероватније и све остало одвија на тај начин, по истим законима.

XX век је био пример најплеменитијих покушаја и најкатастрофалнијих последица деловања на основу овакве претпоставке.

Таква визија је изазвала многе трагедије.

Запад је у суштини подозрив, не зато што у себе озбиљно сумња, него због тога што му је тај скептицизам од користи.

Данас је увелико на делу „културни релативизам“, „глобални планетарни плурализам“, религиозни екуменизам, да би се преко њега –  због економског профита и политичке доминације – остварио светски економски и политички монизам.

Очигледно да је сада све релативно, да су сви садржаји доведени у питање и испражњени, а да је скептицизам најснажније обележје садашњег стања људске свести.

У овом тренутку је више него икад потребно да људи искрено верују, да поверују Живом Вером. Постмодерни релативизам – који је у служби капитализма – охрабрује затуцани религиозни фундаментализам и збркани спиритулизам „њу ејџа“ (new age). Сви чија је вера слаба, стоје раме уз раме са онима који су спремни да (по)верују у било шта.

Релативизам допушта стварање привида, а то је најважнији услов доминације илузија над стварношћу.

Релативизам унижава човека, своди га на нагонско биће. Тако у први план долази његова самовоља. Без икаквих ограда и устручавања, он саможиво ради шта му тренутно падне на памет, или му у одређеном тренутку највише одговара. Из истих разлога тежи и магијској вољи за моћ, јер му никада није довољно имања и доминације, и јавног приказивања моћи.

Постаје важан једино видљиви изглед ствари, а не и њихова невидљива суштина, и финалне последице таквог односа према свету.

Зато је опчињен политиком и из тог разлога сваки његов став уважава „политичку реалност“. 

Сада је битно само како нешто изгледа, а не и шта то заиста јесте.

Више није важно шта човек стварно осећа, него само какав утисак оставља.

Данас је битна једино кулиса, не и оно што она иза себе скрива.

“Осећам се као г/…/, али изгледам одлично” (опаска из филма „Амерички психо“).

Владају релативизам, монотонија и неподношљива досада.

Људско биће је је потопљено бујицом медијских слика, лажним, бесмисленим и деструктивним призорима спектакла.

Како наводи Шпенглер (у есеју „Човек и техника“), Гете је с великим смислом за све што је објективно, у Фаусту“, покушао да продре у најдубље сфере тог новог света чињеница, оних које нуди до краја рационализована, „објективна стварност“.

Најпре je, као убеђени рационалиста, настојао да верно пренесе затечено стање, пружи објективну слику стварности. Касније је схватио да то није богзна шта и у „Фаусту”, каже: „Сва теорија, драги пријатељу, је сива, а златно дрво живота је зелено”.  Напустио је рационализам Провећености и надаље заговарао страсти, осећајност, спонтаност, онај аспект стварности који је разум наизглед потпуно потиснуо, а логика га уопште није узимала у обзир, осим када га је у потпуности негирала.

Зато није необично да је управо Гете, модерни западни речник, обогатио изразом „отуђење“.  Од тада, све до недавно (када га је заменио појам  (само)деструкције, израз „отуђење“ је био у широкој употреби, што је још једна потврда о томе шта је пратило победнички ход рационализма.

Модерну је касније, од Шарла Бодлера до Готфрида Бена, обележио протест против банализовања света кроз рационализам, и једнако неуспешан покушај да се из исте тежње ослобођењем стваралачке фантазије, продирањем у ирационално, превазиђу уски и крути оквири рационализма; да се његов материјализам, историјски или психолошки, у највећој мери умањи у наизглед „изванрационалним начинима“ осветљавања и приказивања смисла људског живота.

Све ове појаве биле су заправо само различита испољавања једног истог импулса – човекове осионе тежње ка моћи. 

    Проницњивим посматрачима није промакла „чињеница“ како се управо због тога рационализам показао довољно еластичним да овим активностима одоли, а затим их рекуперира. Јасно су видели да је сва та, наводно темељна („изворна“) осећања људи, успео да сведе на пуку форму и у своју корист, преобликује их и доведе у склад са сопственим интересима, јер је и он њима био од користи.

Упркос широко распротрањеном мишљењу да су рационализам и спиритуализам супротстављени, да представљају две потпуно раздвојене оријентације, и да развој материјалистичког друштва доводи до сукоба (техничке) цивилизације и (духовне), културе и њиховог оштрог, бескомпромисног размимоилажења, то није тако.

Такво размишљање је површно.

То су две стране исте медаље, два пута која се преплићу и воде истом циљу  стицању моћи, овладавању, доминацији и контроли.

Није реч о суштински различитим и непомирљивим феноменима. Ко то тако види, подлеже једној од многих илузија дуалистичког погледа на свет.

Тежња људи ка ирационалном није издвојена реакција у односу на логику објективног мишљења, него сенка овог феномена, насталог из тежње ка моћи, људске воље за моћ, која изражава унутрашњи (невидљиви) смисао рационализма – саможиву практичну корист, било економску, било политичку, било „духовну“ (или све то заједно).

Чисти рационализам не постоји. Такаво схватање превиђа (или пре –  прикрива) ирационалну таму његове сенке.

Зато су неминовно пратеће манифестације (и крајње последице) рационализације стварности наизглед парадоксално ирационалне“, мрачне. 

Рационализам је феномен, који на дубљем нивоу (недовољно осветљеном; теже видљивом) прати сенка, која следи логику и испољава се једнако као и он, као ништавност и бесмисленост живота сведеног на ефикасно (доминантно) преживљавање.

Овде је реч о јединственом феномену, јер и рационализам и ирационализам  потичу су истоветног нагона, из исте, безусловне и полетне, воље за моћ и представљају два начина испољавања једног истог односа према стварности.

Они су у целини производ љуске самовоље, а не Божије „Добре Воље“ и  мада изгледају као другачији и супротстављени начини виђења стварности, нису суштински различите појаве, јер потичу од једног истог нагони и једно другом добро служе, на обострану корист.

Иако је модерна техника највиши израз рационализма и рацинализације света, није необично да су се и многи екстатички феномени у највећем степену развили управо у технички најразвијенијим друштвима и може се очекивати да ће, њиховим даљим развојем, они само наставити да јачају, и испољавају у све испразнијим и илузорнијим облицима.

То је неминовна  последица “кризе смисла”, коју је изазвао  првобитни (крути) рационализам, на шта се реаговало тако да је једнако проблематични ирационализам постао привлачан многима, да би на крају у модерном западном друштву прерастао, као и строги секуларни атеизам, у масовни феномен (романтизам, трансцендентализам, теозофија, помодни мистицизам, антропозофија, Blätter für Kunst Штефана Георгеа, окултизам -укључујући и онај нацистички, у технички високо развијеној Немачкој, new age, источне филозофије, секте, популарна музика …).

Реч је o огромном утицају различитих култова, секти (Мун, Свами Прабхупада,  Џим Џонс, Дејвид Кореш), најразличитијих облика магије (Гурђијев), спиритизма (Ален Кардек) и окултизма (Блавацка, Штајнер, Кроули, битници, хипици), сатанизма (Антон Шандор Левеј), вештичарства (Хари Потер), зен будизам (Т.С. Сузуки, Вотс), модерни „шаманизам“ (Џим Морисон), трансцедентализма  (Емерсон, Торо, Махариши Махеш Јоги) па и сцијентима (Еплвајт,  Хабард, Фреско), )... у модерном техничком друштву.

Помињем смо неке од њих.

Сви ови различити облици „духовности“, производ су људске воље за моћ (нечије самовоље), а не Божије „добре воље“. Они потичу из истог извора и масовно су привлачни  на основу истоветног људског порива – из безбожне човекове тежње ка доминацији, власти. Управо ономе што је Христос, искушаван од Ђавола у пустињи, одбио, остајући веран свом Богу-Оцу.

То сведочи ништа мање него о условљеност и подређеност савремених облика религиозног живота човечанства глобализујућем напретку технике.

Духовни занос модерног човека је трајно присутан, али је деформисан логиком рационализма и потчињен владајућем техничком систему, којем се не супротстаља, него му служи.

То најбоље потврђује католичка црква која настоји да преко екуменизма  све ове различите дуговне концепције, уједини наметне им се као командни центар, јер дух схвата рационалистички. Најочигледнија потврда тога се налази у папској енциклики  Rerum Novarum, из 1891.,  у којој папа Лав XIII директно – дословно – каже: „Дух, односно разум(...)”.

Овакав вид религиозности има важно место у техничком систему и религије су у савременом капиталистичком свету постале важан, неопходан, сервис власти.

Још је Наполеон, један од највећих западних техничара, закључио: „Религија је одлична да би се ућуткао обичан свет“.

Екуменизам управо следи тај правац.

Упркос невелеким мисаоним дометима масовне свести, људску масу су одувек више привлачили остаци овог првобитног, мистичког погледа на свет. Они су увек, вођени својим несвесним, показивали велико интересовање за такве садржаје.

То је тако, све до данас.

На  најнижем,  „подрумском“ нивоу модерне масовне културе, наталожени су слике и представе разних мистичких и магијских  погледа на свет, које су добродошле западном рационализму, и његовој сувопарној и једноличној логици. Све оно што је садржај сујеверја и предсказања, и прорицања, древних обреда и ритуала, митова и легенди...

Одатле модерна уметност црпи митолошке праслике, којима декорише стрипове, акционе филмове, ТВ серије, булеварску штампу, излоге, видео спотове, рекламе,  моду  и тако их чини много занимљивијим, привлачнијим, својим конзументима

Утемељено на рационалним основама, Запад је однеговао своју, специфичну, модерну религиозност, којој је више од западне мистичке традиције одговарала далекоисточњачка, она врста религиозности, за коју је Т.С. Сузуки реко да „ (...) омогућава избегавање баналности световног живота“ и која  „омогућава да се обичан живот проживи на необичан начин.

Жорж Батај је тврдио – а имао је строго у виду западно хришћанство: католичанство и протестантизам – да религија у модерном друштву подразумева извесну претераност.

Западна масовна култура верујуће дарује, ако не празником, оно сигурно многим бесмислицама, једним спиритуалним циркусом.

Њена неоспорна моћ, несумњива виталност и универзалност, сведочи да се управо на том терену преувеличавања и мистификација одиграва тајанствено превирање и настанак неке нове (суб)културе.

Екстаза је данас један од феномена техничког друштва. Она је у функцији убрзања његовог кретања. С друге стране, без техничких средстава ови екстатички феномени људске психе, који постоје у целом савременом свету, не би имали никакав утицај.

Духовни занос је потчињен техници, и слуга je њеног видљивијег облика – капитализма.

Техника, која заузима највиши место у данашњем свету, на тај начин интегрише човекове анархичне и антисоцијалне импулсе у постојеће друштво, одн. увлачи га у орбиту савременог капитализма и његовог глобалног ширења, светске доминације техничког система.

Екуменизам томе служи. Да окупи све у једну квази-спиритуалну целину и да сви сложно дувају у једра постојећем глобалном систему свеопште експлоатације. 

Без екстатичких феномена људске психе, присутних у таквом облику, технички систем не би могао глатко да функционише и све брже напредује.

Рационализам, можда не тако очигледно, ипак – у сопственом интересу – уважава чињеницу да наша стварност није само материјална, него да је и спиритуална; да у њој делују тајанствене силе, које не следе логику објективног мишљења, а које човек доживљава као магичне.  Он пристаје на то да постоје односи и везе између ствари и бића, при чему је њихова материјална повезаност од другоразредног значаја.

Карл Густав Јунг је показао да су последице запостављања онога што се крије у дубинама човекове унутрашњости погубне.

Савремене неурозе су последице таквог става.

 Човек не може да живи без осећања Тајне. Она је (саставни) део људског живота. У човеку мора бити места за за уплив тога што, из позадине, делује на повринске манифестације живота. То долази из неког дубљег простора, који се налази изван разума и објективне свести.

Проблем са рационализацијом је у томе што човек није у стању да оно што је рационализовано осети непосредно, зато што у тако организованом – мисаоно посредованом – доживљају стварности, утицај ових феномена се све теже препознаје, одн. не осећа њихов илузорни или погубан магијски утицај.

Људи су заведени илузијама које западни рационализам систематски ствара, па тако и привидима које садрже модерни облици „духовног живота“ (савремене спиритуалности).

У таквим околностима сви које привлачи „духовност“ морају да се „задовоље“ мисаоним сурогатима, оним тајнама које му рационализам допушта, а које га не могу испунити на одговарајући начин.

(Пост)модерни нихилизам је последица тога.

Свето је сада све што човек свесно и својевољно одлучи да поштује.

У том смислу, самовоља је потиснула „Добру (Божију) Вољу“.

Резултат је жалостан. Савремени човек се налази у  стању трајног унутрашњег незадовољства.  

Рационализација света је прогресивно негирање његове Тајне.

Данас је тајанствено још само оно што није постало техника, а најпривлачније тајне су тајне сâме Технике.

Техника је преузела на себе ореол Тајне.

Сада се тајанствено налази у Техници и за највећи број људи тајну претстављају њене потенцијалне могућности, оне које још није испољила и које ће тек у будућности открити.

Откривање ових тајни не покреће тежња ка Истини, него искључиво тежња ка моћи, доминацији, власти.

Рационализам је друштва претварио у световна, релативистичка, прагматична и дубоко материјалистичка, али с друге стране се, формално и пропагандно, није одрекао поменутих метафизичких појмова, јер су они – као и најразличитији облици религиозности – властима од користи.

На изглед парадоксално, а заправо из политичких разлога, он охрабрује и подстиче ширење површног спиритуализма (разних техника медитације или магијских система спиритуалног уздизања).

Рационализам је неминовно допринео (само)отуђењу, које је било разлог се људи поистовете са неком секуларном или религиозном идеологијом.

Данас је свака вера добродошла уколико подупире постојећи поредак, или доприноси томе да се он лакше поднесе (што је – у суштини – исто).

Пример таквог става је изјава Двајта Ајзенхауера: „Наша влада нема смисла уколико није заснована на дубоком религиозном веровању – а мени је свеједно које је то веровање.“

За капитализам је религиозно осећање добродошло, али само ако је испразно, површно и ритуално.

Јозеф Гебелс је у својој формулацији водећег закона техничког друштва, као највишег израза човекове тежње ка моћи, изјавио: ,,Слободни сте да тражите своје спасење онако како га ви разумете, под условом да не покушавате да промените друштвени поредак.”

Садашњи политички императив екуменизма је најбоља потврда оваквог становишта.

Приморани смо да се помиримо се са том чињеницом, јер су у политици „чињенице“ изнад Истине.

Али, мало вреди оно што је настало изван живота у Истини.

У том смислу рационализам је временом показао своју немоћ. Најпре неспособност да “сведочи Истину”, онако како је то проповедао Исус, а проницљивост логике коју је рационализам нудио, исказала се једино у стварању привида који је њему био од користи.

На тај начин је ову баналну стварност претворао у бајку, маштовито претапао физику у једну лажну метафизику.

Апокалипса (на унутрашњој равни) увелико траје, а ми и даље – заведени чулима и следећи логику, рачунамо са спасоносним рационалним решењима и следованим духовним спасењем.

Бесмисленост оваквог става, открива се у испразности и депримирајућем карактеру не само наших неуспеха, него и успеха, у овако уређеном свету.

Од почетка историје, увек смо пред избором: или лажна представа, или истинска присутност.

Или моћ доминације (уговор са Ђаволом) или одбацивање моћи и Живот у складу са „Божијом“ Вољом; или лаж, или Истина; или моћ доминације (власт), или снага постојаности у над-моћи Божанске Енергије.

И тада, и данас се суочавамо са тим суштинским питањем.

  _________________________
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 3 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.