header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић: Зашто сам против оваквог Устава СПЦ
Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић: Зашто сам против оваквог Устава СПЦ Штампај Е-пошта
субота, 07 април 2018

 Зашто сам ПРОТИВ ОВАКВОГ ПРЕДЛОГА НОВОГ УСТАВА СПЦ, када се и стари може поправити, допунити и у њему изменити шта је потребно!

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

Чувати јединство Цркве у Вери, миру и љубави,

ради спасења поверених нам људи и народа!

(Св. отац Јустин Ћелијски)

ЧУДНОВАТИ УВОД –

Ко ће га потписати?

Устав је, ништа друго него, опште и заједничко упутство за практични живот једне Цркве. Он је увек „радни документ“ који може и треба да се поправља, допуњава и његови делови мењају, како би што боље одговарао задацима и потребама Цркве.

Међутим, Предлог новог Устава СПЦ, посебно његов увод или преамбула, која би требала да појасни смисао даљег текста, садржи збуњујућа и хаотична објашњења Цркве, набацане и произвољне цитате, који дословно не одговарају оригиналу, паушалне тврдње и слободна тумачења. Састављачи Предлога су, претпостављамо, довољно елоквентни и стручни за такав задатак, али текст преамбуле то не одражава. Овај званични предлог комисије, толико лоше написан, носи у себи искривљене и извитоперене идеје, које нису православне и не припадају Српској православној цркви, нити предању Православне цркве. Ко може да стави свој потпис испод таквог текста?

Озбиљност једне државе, установе, организације, огледа се и у (дуго)трајности њеног конститутивног акта, који се по потреби може поправљати и допуњавати, али се не мора комплетно одбацити и правити потпуно нови и другачији. Уосталом, упркос предложених измена, као на пр. да се укине ПУО, да се поништи или драстично смањи учешће верних у бирању и одлучивању и слично, овај предлог Новог Устава и даље подсећа на стари, то јест, важећи Устав, само мало „утегнут“ и прекројен. Ипак, највећа разлика се примећује у Преамбули и чудним идејама које она промовише, што ћемо у даљем тексту размотрити.

ЗАВЕТ – ЗАКОН – УГОВОР 

Устав је закон који, као и сваки други, одређује правила међу странама које по својој слободној вољи дају обећања у вези неког предмета. Тако је и у духовним и у материјалним стварима, јер дух и материја су повезани, али је дух тај који носи кретање, животну силу као дар Божији, „јер је дух срчан а тело је слабо“. (Мк. 14, 38; упор. Јн. 19, 30. и Лк. 8, 55.) Тако и „Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином треба да се моле!“ (Јн. 4, 24.) „Јер, знамо да је Закон духован; а ја сам телесан, продан под грех!“ (Рим. 7, 14.)

Ово је јасно сваком епископу и свештенику, који на свакој литургији св. Василија Великог изговара: „Човекољубиви Владико …праведан си у свим делима својим, и у свему си поступио с нама по правди и истинском суду: створио си човека узевши прах од земље и почаствовавши га ликом твојим Боже, настанио си га у Рају сладости, и обећао му бесмртност живота и наслађивање вечним добрима, држањем твојих заповести.“

Човек је, међутим, прекршио закон, услов, реч, заповест Божију, као што сведочи Литургија св. Василија: „Али, пошто он не послуша Тебе истинитог Бога и Саздатеља свога, би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које би узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твом!“

Осим што је савршено Праведан, Господ неба и земље је и дуготрпељив према нашим злобама, многомилостив према нашим гресима, и Сам се жртвује ради нашег спасења од греха, смрти и ђавола, као што поменута Литургија говори: „Јер се Ти, благи Боже, ниси потпуно одвратио од створења твога које си саздао, нити си заборавио дело руку твојих, него си га по милости и самилости твојој посећивао на разне начине… дао си нам Закон у помоћ; поставио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа временâ, говорио си нам самим Сином твојим, кроз Кога си и векове створио… Јер, пошто кроз човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, то Јединородни Син твој …благоволе родити се од жене, …подвргнути се Закону и кроз тело своје осудити грех, да би они који умиру у Адаму, били оживљени у самом Христу твом. И Он, живећи у овом свету, даде нам спасоносне заповести и, одвративши нас од обмане идолске, приведе нас познању Тебе, истинитог Бога и Оца, и стече Себи нас — народ изабрани, царско свештенство, свети род…“ Подвргнувши се Сам своме Закону, Господ нам је примером показао да је Закон Божији добар и спасоносан.

Имајући ово у виду, Црквени Устав, као и сваки закон и правило, полази од основног принципа, да постоје две стране и предмет:

1.                Господ Бог Створитељ, власник свега што је Он створио

2.                човек

3.                Царство Небеско и живот вечни.

Уговор између Господа Бога и човека зове се Завет, а у Светом Писму често и Закон.[1] Тако имамо Стари и Нови Завет или Закон. У оба ова Завета или Закона, Господ је дао човеку Заповести, Веру, речи, истину = стварност, које одређују однос између Њега и човека, рекавши: „Заиста вам кажем: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањег словца или једне титле из закона док се све не изврши.“ (Мт. 5, 18.) И „Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи!“ (Лк. 21, 33.) И „Речи које вам ја рекох дух су и живот су.“ (Јн. 6, 63.) Апостоли су са своје стране, у име свих Хришћана то примили, разумели, одржали и нама предали, рекавши: „Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота!“ (Јн. 6, 68.)

Бог је Љубав и Он нам дарује могућност да примамо учешће у Његовом Божанском животу. Као Љубав Он је Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух. Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, назива се још и Реч Божија. Он нам је пренео Вољу Божију, речи закона Божијег, рекавши: „Казах вам све што чух од Оца свога!“ (Јн. 15, 15.)

Син Божији је на себе примио људско тело и постао и Син Човечији. Он је основао Цркву Своју како би нас људе учинио сапричасницима свог Божанског живота. Црква је Тело Христово, дом Очев и обиталиште Духа Светог. А Христос = Јеванђеље = Истина = правоверје = Православље, то су синоними.[2] „И као организацији Богочовек је Цркви свагда једина Глава.“[3]

Господ је све људе, свакога од нас понаособ, позвао да Вером и држањем заповести Његових прими наследство и сва обећања, јер „ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца мојега и остајем у љубави његовој!“ (Јн. 15:10) Другим речима: „Останите у мени, и ја ћу у вама!“ (Јн. 15, 4.) Стога су Заповести Божије сродне и нераскидиво повезане са хришћанским дужностима и врлинама, јер „свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега.“ (Мт. 25, 29.) Зато, „Господ …никоме није заповедао да поступа нечастиво нити је икоме дао дозволу да греши“ (Сир. 15, 20.), већ је рекао: „Не дохватајте се нечистоте и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ!“ (2. Кор. 6,14-18.)

Тако је Црква и организам и организација, као што сведочи отац Јустин Поповић: „И као организам, и као организација, Црква је по свему јединствено биће у нашем земаљском свету. Као организам, она је Богочовечански организам, сам Господ Исус Христос, продужен кроз све векове и кроза све вечности. И као организација, она је такође Богочовечанска организација: клира и лаика и осталих уз њих земаљских особина. У свему томе, и при свему томе, Богочовек и Богочовечност је увек и врховна свевредност и врховно свемерило. И као организацији, Богочовек је Цркви свагда једина Глава. А где Њега, Богочовека, замењују човеком, макар по стопут непогрешивим, ту се одсеца глава Богочовеку и — нестаје Цркве.“[4]

СТВАРНО СТАЊЕ

Црква је заједница, збир, а не сепарација, па ипак, у нашој Цркви не постоји јавни, заједнички договор. Уместо тога се све више примећују наступи појединаца са позиција власти; а „власт не уступа ништа уколико се не захтева!“ (Фредерик Даглас) Овај тренд није нов, против њега је писао још св. Николај Жички:

„Епископи подвижници и епископи књижници, тако се могу назвати епископи светосавски и епископи модерни. Подвиг и књиге, манастирска школа практичног подвига, практична дисциплина духа и живота; или светска школа писмености, интелектуалних сведоџби и књижевних радњи. Да овај други школски епископат стоји ниже од оног подвижничког епископата, излишно је и говорити. Сузбити гордељивце и наметљивце, то нека је правило при избору епископа. Гордељиви су они који највише полажу на школску сведоџбу и књигу, а немају школу подвига (јер кад би ову имали не би били гордељиви). Наметљиви су они који похотствују на епископски чин не ради живота небеског него ради живота земаљског. Отуда је вера таквих у питању. Јер човек од вере далеко је од гордељивости и наметљивости као исток од запада.“ (Војловачки стослов)

Наши „књижници“, како их свети Владика назива, често помињу „нашу стварност“, а заборављају да је Христос наша стварност, који је рекао „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6.) Када је рекао „Истина“, Господ није мислио у смислу неке информације, обавештења или философске идеје, већ у смислу стварности у којој постојимо, у којој „живимо, крећемо се и јесмо!“ (Дјел. 17, 28.) Стога је Христос наша стварност, која се реално живи правом, истинитом, то јест, православном Вером Његовом Јеванђелском. Ту истиниту веру дугујемо најпре Богу, а потом и нашим Оцима који су нам је предали, па тако, нисмо само Господу дужни, него и њима. Вера је Божија, и не трпи ни најмање измене, јер долази „од Оца светлости, у којега нема изменљивости ни сенке промене.“ (Јак. 1, 17.)

Ако неки можда мисле на неку другу, земаљску, војну, политичку, економску, светску „стварност“, ван и без Христа, онда такви у широком кругу заобилазе (осим, ако их се на неки начин лично не дотичу) главне карактеристике управо те наше стварности о којој говоре. А то су: насилно мењање свести и савести нашег народа од стране осведочених спољних непријатеља, деградација образовног система и његово стављање под инострану контролу, школски програм и градиво у хаосу, родитељи и учитељи лишени сваког ауторитета, деца господаре у кући а ученици на часу, безаконо одузимање деце од родитеља, крађа новорођених беба која се не ислеђује, болнице и здравство у стању распада, наметање вакцинација на силу, медијско блато без савести и људског морала, држава размонтирана и распродана, претворена у лични плен челника странака на власти, земља окупирана и претворена у глобалистичку колонију у којој владају немаштина, глад, болест, безнађе, апатија, себичност, незнање, незаинтересованост за сопствену судбину, нихилизам, дефетизам, комплекси ниже вредности према свему из иностранства… и многе друге.

Авај, изгледа да је сада на ред дошла и Српска Црква и наша свест о њој. „Данас, као ретко када, у Цркви доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији.“[5] А то је тек почетак. Власт и многи тзв. интелектуалци су већ прихватили „европске вредности“. Сада је, изгледа, дошао ред на реформу СПЦ, па тако чланови комисије нису крили жељу „да прилагоде цео канонски поредак једном данашњем постојећем стању“,[6] да се од свих цркава најпре у СПЦ озваниче Уставом ова инострана маргинална учења, то јест, горе описано стање свести у главама неких људи.

ЈЕЗИК ПРЕДЛОГА

Предлог као да је писао неко ко има проблема са српским језиком. У њему се налазе изрази, као на пр. „праобразац црквене организације јесте Литургија“. Префикс „пра“ збуњује јер има двојако значење: дубоку старост нечега што претходи нечему, као: праслика, праисторија, прајезик, прапостојбина и тако даље; а исто тако и сродство: праунук, прадеда, прабаба, праунука… У овом случају јасније би било рећи да Литургија служи као „образац“, не „праобразац“, јер након пра-образца следствено следи – образац, те шта је онда образац ако је литургија пра-образац? (А и сама реч „праобразац“ би тачније гласила „праобраз“, што има потпуно исто значење, мада се реч „образац“ данас већином користи за неки формулар.)

Такође, предложена титула Патријарха гласи „Патријарх српских и поморских земаља“. Које су то по-морске земље? Ако нас је нека нужда натерала да у Уставу СПЦ делимо земље на српске и неке друге, можда би било боље рећи „приморских“, као што пише у енциклопедијама, на званичном сајту СПЦ, у студијама о св. Сави и чланцима; то јест, као што гласи назив: Митрополија црногорско-приморска, или Епархија захумско-херцеговачка и приморска; јер су те земље при мору, а не по мору.

ПОРЕДАК = ПРАВДА; ПОТЧИЊЕНОСТ = СИЛА

Извикани Нови светски поредак је њихова „нова стварност“

Овде ћемо се бавити појединим неправославним идејама преамбуле Предлога за нови Устав СПЦ, не толико његовим нормативним делом, јер се из тих идеја много јасније види колико је Предлог уствари револуционаран, то јест, да није заснован на Православној вери, искуству Српске цркве, или „реалном“ (по чијој процени?) стању у Цркви, већ на расколничким идејама и опречном учењу „Париске школе“ о. Николаја Афанасјева, Александра Шмемана, проф. А. Карташова и других, као и њиховог модерног настављача митр. Јована (Зизјуласа), њихових ученика и следбеника код нас.

Сумња ли ко да Предлог није заснован на вери Српске цркве, може се врло лако уверити ако само међу епископима, свештенством, монаштвом и вернима у СПЦ спроведе малу анкету са питањима као што су: да ли је Литургија – Црква, да ли је епископ Црква? Да ли је свака епархија аутономна, да ли је епископија Црква, да ли треба сасвим изоставити предање светога Саве, да ли је литургијско сабрање једног места – Једна Света, Саборна и Апостолска Црква… и томе слично, одговор би, сви знамо, био или смушен или у већини – Не!

Према томе, овај Предлог није израз „нашег савременог стања“ или неке „наше реалности“, већ само још један покушај да се Православни Срби преваспитају, то јест, да се код епископа, свештенства, монаштва и верних у СПЦ „промени свест“, како путем овог Предлога, тако и сваким другим начином који иностраним менторима буде доступан. Са овим и оваквим Предлогом десило се управо оно што је један од главних умова Париске школе, о. Александар Шмеман, предвидео:

„Утицај папства и западне мисли на православно богословље пренео је еклисиолошку пажњу са Цркве – Тела Христовог – на Цркву као ‘средство освећења’, са канонског Предања на разне системе ‘јурисдикције’, ‘надлежности’, ‘канонског права’, или, да се оштрије изразимо, с Цркве као Божанске и Богочовечанске Установе на црквену управу, или владајућу администрацију.“

„Непостојање ‘јурисдикцијске’ потчињености једне Цркве другој, једног епископа другом, не значи да не постоји јерархичност и поредак. У раном канонском предању тај поредак се чува разним степенима првенства, тј. епископских и црквених центара јединства. Но опет, то првенство није ‘јурисдикциони’ принцип. Ако су епископи, по познатом 34. Апостолском правилу, дужни да свуда признају првога међу собом, не треба заборавити да се то исто правило, које потврђује првенство, позива на Свету Тројицу, у Којој постоји ‘поредак’ али не и ‘потчињеност’.“[7]

Треба имати у виду сведочанство св. Григорија Паламе који саветује епископима – старешинама у Цркви да треба да се потчињавају Цркви и њеном учењу:

„Ви, старешине, праведним судом судите (Зах. 7, 9.), не користите силу против својих подређених јер то није праведно, него покажите очинско расположење, имајући на уму да сте сродници и саслужитељи. Не противите се потчињености Цркви и њеном учењу, јер су то знаци добре воље. А потчињени властима дугујете покорност само у ономе што не омета обећану наду у Царство небеско.“[8] И у другој беседи: „Ђаво, одстранивши од себе праведност и незаконито поставши приврженик власти и самовлашћа, боље речено тираније која се бори против правде, почео је да користи силу против човека. Богу је, дакле, било угодно да ђавола сруши праведношћу против које се овај стално борио, а затим и да га (ђавола) сруши силом у дан Васкрсења и будућег Суда. То је, дакле, најизврснији поредак, будући да сили претходи правда, а што је дело истински божанске и добре владавине а не тираније (где би правда могла само да уследи за силом).“ [9]

Организација Цркве је веома важна. Да би истакли ту важност неки уместо о организацији говоре о – поретку, о томе како би требало увести поредак у Цркви, као да је до сада Црква била без поретка! Нико није против поретка у Цркви, aли користити поредак као изговор да би се појачала бирократска потчињеност, не приличи хришћанима, јер поредак упућује на правду, а потчињеност на силу. Љубав, истина и правда стварају поредак, а гола сила ствара потчињеност.

Нови светски се исто зове – Поредак, и сведоци смо да се у њему не поштују иста правила и закони за све, а да се све више наступа са позиција власти и силе. У Хришћанству није тако, него исте заповести важе подједнако за све.

ПРЕОКРЕТ СВЕСТИ О ЦРКВИ

Предлог жели да наше схватање Цркве Христове преокрене на револуционаран начин (револуција = преокрет) преокрене, користећи се идејама поменуте „Париске школе“ и њених настављача. Те неправославне и нецрквене идеје се маскирају тумачењима одабраних и издвојених из контекста цитата из првих векова Хришћанства. Уместо да се угледа на Отачко Свето Предање, живо до данас, Предлог Устава говори о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Божјој „као литургијској заједници једног места, возглављеној једним епископом, то јест као епископији“ извлачећи такав закључак – не из Светог Писма нити из Догматике Православне Цркве, већ из земљописа – географије, и из некаквог недефинисаног „постојања у историји“. У загради се то приписује Св. Игњатију Антиохијском, иако то дословно нису његове речи.

Сви који се са том школом не слажу, суочавају се са токсичном атмосфером коју њени следбеници производе демагошким и реторичким претеривањем и етикетирањем „незнавени“. Тако се углавном, сваки покушај подстицања љубави према своме роду, национализам и патриотизам, називају „етнофилетизам“, а праћење моде и светских, секуларних трендова се назива „реалношћу“ и „садашњим стањем ствари“. То што нам такво „стање ствари“ на наше очи уништава историјско памћење, предање, духовна мерила, традицију, свест о вредностима вишим од материјалних и прозаичних – ником ништа!

Одавно се не чује проповед на тему „Ако ме волите, извршаваћете моје заповести“ (Јн. 14, 15.), то јест, о вредностима које се све брже разводњавају и нестају, као што су истина, правда, част, храброст, слобода, јунаштво, верност… По Оцима, јака вера се стиче само стрпљењем, добротом и правдом… а од напредних тумача се не чује ништа против себичности, каријеризма, прагматизма, неваспитања, саможивости, сујете, похлепе, помодарства, кукавичлука, размажености…

Ако човек нема имуни систем, свакојаке болести га нападају и обарају. Имуни систем за једну земљу чине њен здрав национализам и патриотизам, који су веома присутни у САД, Британији, Канади, Израелу, Аустралији, и у свакој успешној земљи која брине о интересу свога народа. Шта ће рећи комшије ако домаћин не води бригу о својој породици него их шаље у општину или код комшија на ручак? Какав је то човек? Тако и власт у држави, ако очекује да о њеном народу брину „страни инвеститори“, ЕУ и „Међународна банка за обнову и развој“, онда та влада своје сопствене дужности покушава да пребаци на комшије и на остатак света.

Србија, њено становништво и институције, међу којима и Црква, увлаче се у идеолошку мрежу глобалног тоталитаризма, а на то наша Црква као институција веома гласно – ћути! Да. Црква је Тело Христово и Заједница Светога Духа у љубави Бога Оца, а њена видљива страна у свету је одговарајућа институција, и то двоје не треба бркати једно с другим, као што то овај Предлог чини, поистовећујући „имати нешто“ са „бити нешто“, т.ј. административно са догматским, институцију по човечанском уређењу са Телом Христовим по Божанском уређењу, што ћемо мало касније и показати.

Идејни, не идеолошки рат у свету, води се управо на терену Цркве. То је рат идеја, убачених споља; оних идеја које непријатељи наше Цркве и народа користе попут бојних отрова којима трују свест и савест људи, омамљујући их, опијајући сулудим помислима, онеспособљавајући их за добро и корисно, уништавајући их психички, духовно, друштвено, породично, и на сваки други начин, како би власт обезбедила себи покорно стадо, збуњено и уморно од манипулација, полуистина и лажи. Такво становништво, које је духовно и материјално осиромашено и уплашено за свој голи опстанак и будућност, нема на кога да се ослони, као што Његош рече; „Да је иђе брата у свијету, да пожали ка да би помога“!

У таквим ситуацијама као што је ова у којој се наш народ нашао, Црква би прва требала да се огласи, не само да пожали, него још да људе и народе лечи речима Христовим од идеја нечистога духа „јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“ (Еф. 6, 12.) То је једна од дужности и задатака Цркве: рат против духова злобе и лажи, и победа Духа вечне Божије Истине и правде.

ТРОИЦКИ О ЦРКВИ

Предлог промовише расколничке и сепаратистичке идеје као што су свака „литургија је Црква“, или „Свака помесна Црква је Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква која уједињује више месних Цркава, то јест епископијâ“, или „ради сведочења свог јединства Црква Христова је организована на месном или епархијском, на помесном и на васељенском плану.“ На тим и таквим идејама основана је Америчка православна Црква, која до данас није призната од свих помесних Цркава, управо зато што те и такве идеје не дели пуноћа верних и свештенства у Цркви Христовој. Такво учење је неправославно, о чему је детаљно писао чувени православни теолог, историчар, доктор и професор Црквеног права Сергије Троицки, у својој књизи „Јединство Цркве“ у поглављу: „Еклисиологија париског раскола“, где између осталог каже:

„Према теорији о. Шмемана помесна или аутокефална Црква јесте само савез локалних Цркава, под којима он подразумева епархије. По његовом мишљењу, свака епархија је некаква самодовољна јединица, “јер где је јединство епископа, клира и народа, тамо је – сва пуноћа црквених дарова”. “У свакој локалној Цркви, у јединству епископа и народа дана је сва пуноћа дарова, објављена је васцела Истина”. Ове Цркве-епархије могу међу собом да ступају у савез и да тако стварају аутокефалне Цркве, али могу остати и потпуно самосталне, аутокефалне.

Ова теорија нема ничег заједничког са првославним учењем о Цркви, а блиска је учењу индипендената и баптиста. Православно учење о Цркви није такво. У Једној, Светој, Саборној и Апостoлској Цркви једини носилац свих видова црквене власти јесте васколики васељенски епископат, док све помесне Цркве јесу његови органи, чега је спољни израз – сагласно 15. правилу Прво-другог Сабора – помињање предстојатеља других помесних Цркава од стране првих епископа сваке од помесних Цркава. Пуноћа власти, која је дана од стране oснивача Цркве – не једном апостолу, него апостолском збору, предаје се епископату посредством постављања нових епископа… Нигде и никада у Православној Цркви епархије нису биле аутокефалне и нису могле бити такве, јер увек и свугде постављење епархијског епископа је савршавао епископат помесне Цркве, који је постојао још у апостолско време.

И судска власт епархијског епископа је ограничена. Епископи иначе, и сами подлежу саборном суду. (Апост. 64; II Вас. 2; Конст. 394.г.; Карт. 12; Кирил Ал. 1.)

Ограничена је епархијална власт и у погледу свештенодејствовања, пошто епархијски епископ нема право сам да савршава св. Tајну епископског рукоположења, а по општој црквеној пракси – ни освећење мира.

Чак је и у погледу обреда његова власт ограничена: “Да сви имају употребљавати молитве које су на сабору утврђене”, говори 116. правило Картагенског Сабора, “било то молитве којима започиње служба, или оне којима се служба завршава, или молитве предложења, или рукоположења!“

Можда, да додамо, да је ограничено и право учења и законодавство, јер „треба да се сабере мноштво епископа и тако да изложе правило“, као што гласи 47. правило св. Василија Великог.

Такође, треба допунити цењеног проф. Троицког у вези „пуноће власти у Цркви“ јер, ако је Црква Дом Очев, ко онда у нечијем дому може имати пуноћу власти осим Домаћина – Цара који упућује позив на свадбу Сина Свог? Зато и Син говори: „Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла!“ (Јн. 6, 44.) Син је Глава Цркве јер га је Отац поставио, зато и каже: „Нико не долази Оцу осим кроз Мене.“ (Јн. 14, 6.) А Свети Дух обитава у целој Цркви т.ј. у целокупном Телу Христовом, зато апостол говори: „Нико не може казати да је Исус Господ, осим Духом Светим.“ (1. Кор. 12, 3.) „То је разлог због којег у Цркви свако црквено чинодејство, радња, служба, тајна, дело, бива призивањем, епиклезом силе и благодати Светога Духа.“[10] – каже у Догматици преп. о. Јустин. Зато је и први апостолски сабор ставио Духа Светог испред себе, рекавши за сва времена: „Изволе се Духу Светоме и нама“. (Дјел. 15, 28.) Због тога и одлуке потоњих апостолских – васељенских сабора нису пуноважне све док их не прихвати и сав верни народ, то јест, цела Црква: и епископи, и свештенство, и монаштво, и верни људи народа Божијег.

Препоручујемо рад проф. Троицког, Еклисиологија париског раскола[11] у којој се дају одговори на ова и друга питања којих се овде нећемо дотицати.

ЕПИСКОПИ КАО НИ „АПОСТОЛИ НИСУ ГЛАВЕ ЦРКВЕ,

већ слуге Христове и служитељи Цркве!“ [12]

Поистовећивање црквено-правног и административног поретка са догматским, т.ј. институције по човечанском уређењу са Телом Христовим по Божанском уређењу, јесте πρῶτον ψεῦδος (прва, основна лаж) ученика и следбеника тзв. Париске школе.

На пример, у преамбули се каже да: „Основ и праобразац црквене организације јесте Литургија, литургијско искуство и структура каква се чува у Православној Католичанској (Саборној) Цркви, изражена у канонима светих Апостола, помесних и васељенских сабора.“ Сасвим је лепо и похвално да образац црквене организације буде Литургија. Али, мада Оци кажу да литургија не почиње доласком у храм, нити се завршава одласком из њега, ипак је свакоме сасвим јасно да црквена организација, институција, епископовање у епископији није потпуно иста ствар што и служење Свете литургије у храму Божијем (не епископовом), где су све речи унапред саборно прописане од Отаца и свештенорадње одређене до детаља. Уосталом, каже се да епископ „служи“ литургију. Ако треба да се каже да је он главни служитељ, онда се каже да он „началствује“, а не – „возглављује“ литургију. (Каква рогобатна реч!)

Богослужење „какво се чува у Православној Саборној Цркви“, где “сви (и епископи, пр. ур.) имају употребљавати молитве које су на сабору утврђене, било то молитве којима започиње служба, или оне којима се служба завршава, или молитве предложења, или рукоположења” – како говори 116. правило Картагенског Сабора, није потпуно иста ствар што и Епархијски управни одбор, Епархијски савет, Црквени суд или генерална епископова духовна, административна и јурисдикцијска власт у епархији. Предлог повлачи знак једнакости између Цркве = Тела Христовог = литургије = епископије = и епископа, па испада да је све то једно исто, да је један епископ и Христос, и Литургија, и Тело Христово и Црква, и да он није део Цркве него њена глава, а остали су тело његово т.ј. – епископово…

По обраћању Савловом, Господ Христос га не „возглављује“ за епископа, већ му каже: „Зато ти се јавих да те постављам за служитеља и свједока…“ (Дјел. 26, 16.) Касније, тај исти апостол Павле „из Милита позва у Ефес старешине црквене“ (Дјел. 20, 17.), и поучаваше их речима: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече Крвљу Својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом!“ (Дјел. 20, 28-30.) Човек не мора да буде теолог да би ово разумео: Црква је Божија јер је Он стекао Крвљу Својом. Христос поставља ап. Павла за служитеља Цркве; Дух Свети поставља епископе да чувају стадо Божије. Апостол нигде и никада не говори о епископима, старешинама црквеним да су они главе Цркве, или да је он сам, као постављен од Христа, глава неких месних или помесних цркава, па чак ни оних које је сам основао и духовно родио по Малој Азији. Уместо тога, апостол упозорава епископе на „грабљиве вукове“ који ће устати „између вас самих“, који ће „говорити наопако да одвлаче ученике за собом!“ Није ли се Савле, потоњи апостол Павле, на сопственом искуству уверио да је Црква – Тело Христово, и да јој је Једини Христос Глава, а не он и потоњи епископи?

Догматика Православне цркве учи да: „Апостоли нису главе Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве“[13] – само и једино уди Тела Христовог а не главе. Епископски чин је служба у Цркви, и као такав се помиње међу апостолима, као када су уместо Јуде изабрали Матеја и положили руке на њега: „да прими део ове службе апостолства.“ (Дјел. 1, 25.) Јер су знали да су службу примили од Господа Исуса. (Дјел. 20, 24.) „Кажите Архипу: Гледај на службу коју си примио у Господу да је довршиш!“ (Кол. 4, 17.)

Кога је Христос идентификовао са собом?

Христос себе идентификује са апостолима, рекавши: „Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима онога који ме је послао.“ (Мт. 10, 40.) Али Он то не ради у смислу њиховог чина епископског или апостолског, већ у смислу јединства Цркве као Његовог Тела, коме је Он Једина Глава кроз све векове. Јер, на потпуно исти начин Христос такође, идентификује себе и са децом: „Ко једно оваково дијете прими у име моје, мене прима; а ко мене прими, не прима мене него онога који је мене послао.“ (Упор. Лк. 18, 5; Мт. 10:40; Лк. 9, 48; Јн. 13, 20; Гал. 4, 14 и 38.) Такође, на много места Христос себе идентификује са свим хришћанима: „Заиста, заиста кажем вам, када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Упор. Mт. 25, 35–36 и 40; Мт. 10, 42; Јевр. 2, 11.) Још у Старом Завету је било познато да се Господ идентификује са малима и сиромашнима. (Упор. Прич. 19, 17.) Тако и Савле Таршанин, апостол Павле, није пошао у Дамаск да гони епископа као главу месне литургијске заједнице, већ „многе од светих“ обичне мале хришћане, када га је Христос упитао „Савле, Савле, зашто ме гониш? Ја сам Исус којега ти гониш!“ (Дјел. 9, 4-5) А Савле је гонио „све који призивају Име Његово“, а не апостоле и епископе.

У чему је лукавство?

Шта се највише поштује у Цркви? Свакако, Свето Причешће и Света Литургија. Не зато што је ту епископ и свештенство, већ зато што је ту Христос, који се жртвује за нас, као што на свакој Литургији сваки епископ и свештеник изговара речи: „Јер си Ти који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христе Боже наш!“ (Молитва Херувимске песме.)

После тога, највише се поштује епископ, патријарх. Као слуга Христов и служитељ Цркве, он има изузетно важну и јединствену улогу. Међу многим дужностима епископ (значи = надзорник, онак који надгледа) има и ове, које спадају у најважније, да надгледа и да се стара о:

1.                чистоти вере

2.                томе да свештенство што боље врши своју пастирску службу

3.                јединству међу вернима и свештенством, то јест, о односу међу њима у јединству Вере = Цркве и заједништву, ни у чему другом, већ у Духу Светом; све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега.“ (Еф. 4, 13.)

 

Али се лукави демон, змија стара, непријатељ човека и спасења, досетио како да освоји туђе царство. Управо онако, како се осваја, преотима, окупира било које царство, држава, заједница, породица, кућа… Закониту главу једне куће, породице или државе, треба заменити другом главом. Уместо праве, природне и логичне, поставити, или убедити људе да прихвате као своју – лажну главу, која није ни законита, ни права, ни логична, којој по природи ствари то не припада. То се постиже или на силу или помоћу лажи и трикова, а најбоље је комбинацијом силе и лажи. У то спада и: уцењивање, претња, клеветање, замена теза, притисак, застрашивање, распарчавање, збуњивање… Наметање новог система у коме ће човек бити роб и зависити само од његове употребне вредности…

Пошто је Цркви Глава Христос, који се не може победити или укинути, онда треба измислити нешто што ће им само мало „проширити“ смисао, „продубити“ разумевање, довести до само мало другачијих, нових и „бољих“ закључака у вези Цркве и њене главе. Само мало „проширити“ постојеће тумачење и „објаснити“ сврху и значај Литургије и епископа. У томе је лукавство. Тако би званично, неким мађионичарским триком, то јест Уставом СПЦ, свака „литургијска заједница“ требала да постане управо она Црква о којој говори Символ Вере, а сваки епископ глава те Цркве.

Ако се то усвоји, биће то ништа мање него одрицање од Христа и сигуран пут у пропаст. Уствари, епископи су под овим ударом лукавога, јер њима он говори да су они главе Цркве која се помиње у Символу Вере. Још им говори да више нису клирици, ваљда су сад нешто „изнад“ или изван Цркве; а нису ни монаси. Христос је рекао: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним.“ (Мт. 5, 17.) Ако се епископ угледа на Христа, ни он не би требао да укине већ да испуни своје монашке завете, као што су то многи епископи и патријарси учинили.

По некима „наша Црква је пре свега Епископоцентрична.“ А после свега, ваљда може да буде и Христоцентрична, и помесна, и аутономна, и шта год… Ово се зове епискополатрија. Можда она и годи нечијим ушима, али то није Црква Христова већ папизам, јер први епископ који је дошао на такву идеју да је он глава Цркве и опуномоћеник Христов на земљи јесте – Папа римски. У том смислу је на месту опсервација Епископа бачког Иринеја (Буловића): „Не треба да мислимо да свако, самим тим што је епископ, разуме довољно теологију или да је богзна како веран сведок канонског предања Цркве!“[14]

Преамбула предлога је атак на суштину Цркве

Предлог жели да од Цркве = Тела Христовог направи некакво „тело епископово“, и да васељенску и надисторијску Заједницу Светога Духа претвори у ефективну „историјско-литургијску заједницу једног места“, не водећи ни мало рачуна, и упркос томе, што црквена организација по човечанском уређењу није исто што и Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква по Божанском уређењу. Као што о. Јустин Ћелијски сведочи: „И као организацији, Богочовек је Цркви свагда једина Глава. А где Њега, Богочовека, замењују човеком… ту се одсеца глава Богочовеку и — нестаје Цркве. Нестаје богочовечанске, апостолске јерархије, и самим тим нестаје и апостолског прејемства, апостолске наследности.“[15]

Овакве תֹ֙הוּ֙ וָבֹ֔הוּ (тоху вавоху = без обличја и пусте, хаотичне, Пост. 1, 2.) идеје, одбачене од стране весељенске Цркве, овај Предлог сада post festum (прекасно) покушава да озваничи помоћу новог Устава СПЦ. Ево како их разрађује:

 

1.                Црква Божја је Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска и постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија!“ Закључак: Црква је Литургија, а епископ је глава Цркве. 

2.                Затим, „Литургија, односно Црква јесте… једино место спасења свега створенога, залог и првина историјског живљења и постојања творевине.“ Закључак: Бог не може никога да спасе без епископа и литургије.

3.                „Једна Црква Божја је организована територијално, као многе конкретне епископије… Будући да је литургијско сабрање верних безусловни услов – conditio sine qua non – за постојање Цркве, она се јавља као многе Цркве, то јест као многе литургијске заједнице, не престајући да буде Једна Црква.“ Значи, постоје „многе Цркве“, од којих је свака „једино место спасења свега створенога“, и сваки епископ је – conditio sine qua non – услов без кога се не може спасти. Епископ испада – спаситељ!

 

И тако даље, слично томе, Предлог закључује: пошто је епископ „предстојатељ литургијског сабрања“ (презвитерâ, ђаконâ и народа), а Литургија је Црква, онда он „у историји“ и у „једном месту“ врши Христову службу, и њему – епископу припада исто место и иста улога у Цркви као и Христу! То је папизам у најчистијем издању.

У духу важећег Устава СПЦ епископ прима и носи на себи значај своје епархије, па тако, ако је епархија митрополија онда је од ње и он митрополит, а не обратно, да је његова епархија митрополија због тога што је он митрополит. А у Предлогу је то управо обрнуто за 180 степени, па изгледа да је епископ давалац части својој епархији. По Предлогу почасне титуле се дају људима, личностима, а не „месним црквама“, па тако на пример, оне остају епархије/митрополије, а њен предстојатељ носи празну титулу архиепископа. Да није било тако у претходним вековима, јасно је само по себи, јер није Римска црква по части била на првом месту због тамо неког папе, него је папа добио прво место по части због цркве у Риму; тако и све остале помесне цркве и њихови епископи и патријарси до данас. Извртање овог поретка у Предлогу неминовно води у закључак да је епископски чин извор части и власти, једини меродаван и непогрешив, као што је касније Епископ римски сам себе прогласио.

Много пута су нам наводили речи: „Где је епископ онде је и Црква!“ А св. отац Јустин у Догматици наводи Светог Игњатија Богоносца: „Где је Христос, онде је и католичанска Црква!“ Па то исто, да не би било забуне, цитира и на грчком: „Οπου αν ή Ίησοϋς Χριστός, έκεϊ ή καθολική Εκκλησία. (Посл. Смирњанима, VIII, 2.)“ И још: „Свети Игњатије Богоносац, апостолски ученик, наређује хришћанима: ‘Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа, епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца; а презвитере као скуп Божији, као сабор апостола. Без њих нема Цркве!’ (Посл. Тралијан. III)“ [16]

ГЛАВАРСТВО И ПОГЛАВАРСТВО

Свест о томе да је она Тело Христово[17] дубоко је усађена у Цркви, па је та реч из Вере и догматике ушла и у црквено законодавство, где је све више почела да се користи, чак и неопрезно, до данас.

У важећем Уставу СПЦ се на преко 30 места помињу тела и органи (уди) Цркве. Други део Устава (под бр. II) одређује „Устројство власти, тела и органа“ у СПЦ. Употреба израза, као на пр. „органи ових тела“ (Чл. 236) била је згодна да опише Цркву и као организам и као организацију.

Логично је да, ако црквена тела имају органе, као што на пример, Устав одређује: „Патријаршијски управни одбор је врховна извршна …власт над црквено-самоуправним органима и извршни орган Патријаршијског савета“ (Чл. 91), онда су њихови надређени ваљда њихове – главе? Ипак, примећује се избегавање израза „глава“, уместо кога се говори „врховни“ или „главни“ и сл.

На крају крајева, долазимо до патријарха, који је по Уставу „врховни поглавар и старешина Српске православне цркве.“ (Чл. 54) Тако је и епископ „непосредни поглавар своје епархије“. (Чл. 103) Није узело дуго времена да почне да се говори и пише по новинама „глава те и те Цркве“, исто као што данас новинари за Цариградског патријарха неизоставно и крајње нетачно категоришу: „Духовни вођа свих православних хришћана у свету“. (А нико из Цркве да им скрене пажњу да то није истина!)

Ако су у старом Уставу епископи могли да буду „поглавари“, у новом они „возглављују“, т.ј. постају „главе“ епископије; а пошто је епископија – Црква, онда су они глава Цркве! – Ваљда би тако некако требала да гласи логика овог Предлога?!

Али „Господ …никоме није дао дозволу да греши!“ (Сир. 15, 20.)

ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ ЈЕ У ХРИСТУ

а не у тзв. „предстојатељу“ литургијског сабрања

Глава Цркве је Христос, и јединство Цркве и њених чланова – хришћана може бити само у Христу, а не у неком папи, патријарху, митрополиту или архиепископу, у неком епископу„помесном“ или „месном“, или у било ком другом човеку или установи по човечанском уређењу. Јер је Једна и Једина Глава Цркве Христос, који говори: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду!“ (Јн. 17, 21.) Јер, нису „многа стада“ и „многи пастири“, него је само „једно стадо и Један Пастир.“ (Јн. 10, 16.) Као што и сам Христос сведочи за хришћане: „Да буду једно као што смо ми једно, Ја у њима и Ти у мени, да буду усавршени у једно“. (Јн. 17, 22-23.) Ако је само Један Пастир, онда су и епископи део стада, заједно са апостолима, којима је Христос рекао: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове!“ (Мт. 10, 16.) Јер осим Христовог – „нема другог Имена под небом данога људима, којим би се могли спасити“! (Дјел. 4, 12.)

Проф. Троицки то овако објашњава: „Источни паписти, пошто нису у стању да разумеју ово узвишено православно учење о црквеном јединству, маштају да га замене, према примеру западних паписта, учењем о јединству административном. Следећи исти пример они цитирају речи Господа: „да сви једно буду“ (Јн. 17, 11-ти стих, а исправно је – стих 21!), и „да буде једно стадо и један Пастир“, заборављајући да нас је Један Пастир учио јединству Његовог стада у Њему и у Богу Оцу (Јн. 17, 21), а не у административном јединству.“[18]

Еклисиологија Предлога новог Устава не одговара ни ранијем веровању неких чланова комисије која га је састављала. На пример, Епископ Иринеј (Буловић), у својој дисертацији „Теологија дијалога по Св. Марку Ефеском“ пише: „Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божји и Ипостасна Истина Божја, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље — то су синоними.“[19]

Проф. Сергије Троицки у својој студији О јединству Цркве, пише: „Карактер јединства одређеног предмета или организације зависи од својстава датог предмета или организације. Јединство биљке, јединство животиње има другачији карактер него јединство камена, минерала. Нарочита врста јединства јесте јединство организације и, најзад, ни са чим упоредиво – јединство оног небеско-земаљског организма које се назива Црквом. И Символ вере, називајући Цркву једном, одмах указује на то да је та једна Црква – „света, саборна и апостолска“. Црква је једна зато што је света. Али, уже гледано ‘свет је само Господ’! И богоопштење, јављајући се извором светости Цркве, уједно постаје и извор Њеног јединства. Христос се молио да Његови ученици ‘буду усавршени у једно’ због богоопштења кроз Њега (Јн. 17, 22-23.) Апостол Павле повезује јединство Цркве са приопштењем Телу Христовом (1 Кор. 10, 16-17), а никако не са потчињењем једном административном центру“[20] – или једном ‘предстојатељу литургијског сабрања’. (Преамбула)!

Тако исто у свом чланку „О римокатоличком екуменизму“, епископ Атанасије наводи објашњење св. Максима шта је Црква. По епископу Атанасију јасно је да се припадност Цркви не мери припадношћу епископу или патријарху, већ се мери чистотом вере. Као што и св. Григорије Палама сведочи: „Нама је предано од светих да не разликујемо Хришћанство према људима који имају црквена звања, него према Истини и тачности њихове вере!“ Тако и свети Сава у својој Жичкој беседи учи и заповеда:

„И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо, јер ‘друге основе’, као што рече Апостол, ‘нико не може положити, већ само коју положи’ (1. Кор. 3, 11.) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.“

Ито тако и св. Марко Ефески упозорава: „Нека нико не господари у нашој вери: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други, него сам једини Бог, који нам је њу предао, и Сам и преко Својих Ученика.“[21] Тако и Епископ Атанасије пише:

„Када су заточеном св. Максиму дошли изасланици цара и патријарха да га убеђују да и он пристане на компромис око јереси монотелитства они су тада питали Максима: “Којој ти Цркви припадаш: Византијској, Римској, Антиохијској, Александријској, Јерусалимској? Јер су се све те Цркве, са епархијама које су под њима, сјединиле; па ако, дакле, и ти припадаш Католичанској Цркви, сједини се и ти“. На то је свети Исповедник… карактеристично њима одговорио (и то поновио у писму своме ученику Анастасију):

– Бог и Господ свих је рекао (’απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ’ορθήν =православно) и спасоносно исповедање вере у Њега“ (Καθολικήν ’Εκκλησίαν, τήν ’ορθ ήν καί σωτήριον τή εί Αυτόν πιστέω ‘ομολογ), и за то је назвао блаженим Петра (апостола), који Га је добро исповедио… и рекао је да ће на томе (што је исповедио) изградити такву (=правоверујућу) Цркву“ (τήν τοιαύτην Εκκλησίαν)“. (Мт.16, 16-18), (PG 90,132А; cf.93CD).“

Јасно је да је ово учење Светог Писма, Светог Предања, Отаца и Сабора до данас. Такође је јасно и то, да би се већина верних у СПЦ и другим помесним Црквама сложила са оваквим излагањем о Цркви. Јер „Црква није ништа друго него Христос који је жртвовао себе за живот света, али тиме није поништио разлику између духа овог палог света и Духа Божијег, него је ту разлику учинио још јаснијом и очигледнијом, да би човек могао да схвати и разуме шта је шта, како би по својој слободи направио правилан избор: избор слободе и живота у Богу, на супрот избору ропства и смрти у овоме свету.“[22]

Међутим, у Предлогу је неколико дефиниција Цркве које све заједно делују другачије, збуњујуће и контраверзно. Очигледно да је неко решио да целу Српску цркву поведе неким новим путем, можда у неку „креативну теологију“, нудећи и покушавајући да преко Устава озваничи и идеје на којима је заснован тзв. „Париски раскол“. Све то није уопште било непознато ни у првим вековима хришћанства, због чега апостол упозорава: „Пазите, браћо, да вас ко не обмане философијом и празном преваром по предању људском, по науци света, а не по Христу!“ (Кол. 2, 8.) И на другом месту: „Јер, треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани!“ (1. Кор. 11, 19.)

ХАОТИЧНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ ЦРКВЕ

Увод у Предлог Устава даје две дефиниције Цркве. По првој Црква је „Заједница целокупне „творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена Глава и Ипостас силом и дејством Светога Духа.“ Начин постојања Цркве, њена стварност, природа и суштина, њена основа и камен темељац, т.ј. њена ипостас на небу и на земљи, у садашњости и у вечности је – Христос.

Друга дефиниција, која се нуди одмах за првом, каже да „Црква Божја… постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија.“ И сада, ако је Црква у историји „возглављена једним епископом“ онда није вредно Христово обећање: „И ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин!” (Mт. 28, 20.) Значи ли то да Христос није „у историји“?!?

Испада да ова друга дефиниција одваја Цркву од вечности неком недефинисаном „историјом“, одваја је од неба географијом „једног места“, и на крају одваја је од Бога и свеобухватне суштине Цркве, од стварности и Истине = Христа који је њена ипостас и Глава, „возглављујући“ је једним епископом.

Предлог тврди да је Црква с једне стране „Заједница творевине и њена Глава је Христос“, а с друге стране „литургијска заједница једног места, чија глава је епископ“! Оваквим дефиницијама се уводи дуализам у схватању Цркве. Јер, једно је рећи „човек је биће које има душу и тело“; а сасвим друга ствар је рећи „у историји човек постоји на једном месту, то јест, као тело“. То могу да кажу државни органи које интересује само тело, који издају разне дозволе, личне карте и друго, али Црква тако не говори никада, ни у једној прилици, па ни када су црквени закони и канони у питању.

Пример: Свете тајне имају видљиву страну – свештенорадње, и невидљиву – благодат која се њима даје. Сасвим би погрешно било рећи да је Света Тајна оно што видимо: заједница свештенослужитеља и верних (без чега такође не постоји и не може се вршити) на једном месту у историји.

Црква је Тело Христово, Дом Очев и заједница Духа Светога. И као што Свете тајне истовремено имају и једну и другу страну, као што човек има душу и тело, тако исто Црква има и једну и другу страну, налазећи се стварно у вечности и у историји истовремено и истинито, јер је Сам Христос тако рекао: „Ево, ја сам са вама до свршетка вијека.“ И још је то потврдио са „Амин!” (Мт. 28, 20.) Једно је рећи да Црква има епископије, митрополије, патријаршије… и у њима Црква има епископе и патријархе… а друго је рећи Црква јесте „епископија, литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом.“ Можда некоме не изгледа важно, али у овом контексту „имати нешто“ и „бити нешто“ јесу две различите ствари!

Из овог неспоразума произилазе многе смутње, као што су некаква нова „географска“ и „историјска ипостас“ Цркве, која је тобоже, све заједно: свака литургијска заједница једног места, многе конкретне епископије, једна епископија, једино место спасења свега створенога, помесна Црква, месна Црква, Тело Христово, Дом Очев, заједница Духа Светога, литургија, икона и обличје Божје… и, можда још неко историјско нешто?

Месна и помесна Црква

Предлог Устава СПЦ такође, уводи нови црквено-правни појам „месне“ Цркве, за разлику од „помесне“, па објашњава: „Свака помесна Црква је Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква која уједињује више месних Цркава, то јест епископијâ једне шире области“. Другим речима, каже Предлог: „литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, постоји у историји као Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква“. Тако сада у Предлогу имамо много Једних, Светих, Саборних и Апостолских Цркава, које су све заједно, исто као и свака појединачно, потпуна и комплетна Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква! Јасно, зар не?!?

У преамбули се о Цркви говори на збуњујући начин, а оно најважније се помиње тек касније, готово успут. На самом почетку се нуди неколико дефиниција Цркве, и у свега неколико реченица Црква од Заједнице са Богом, преко епископије и литургије, постаје предукус будућег Царства, једино место спасења свега створенога, и на крају, ваљда као закључак, „залог и првина историјског живљења и постојања“. Као да је неко желео да натрпа, набаца све и свашта, па коме шта треба – ту може да нађе.

Ево још једног примера:

Силом Светога Духа или силом Бога Оца?

Прва реченица преамбуле или увода Предлога гласи: „Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена Глава и Ипостас силом и дејством Светога Духа. (II Кор. 13, 13)“

Овај цитат из II Кор. 13, 13. у Светом Писму гласи другачије: „Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.“ Наведена формулација у Предлогу не одговара цитату, а није ни исправна ни тачна, то јест, Христос није Глава и Ипостас Цркве „силом и дејством Светога Духа“, него „Бог Господа нашега Исуса Христа и Отац славе… све покори под ноге његове и постави Њега изнад свега за главу Цркви, која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему!“ (Еф. 1, 17-23.) Господ наш Исус Христос је Глава Цркве јер га је Бог Отац поставио „дјејством силне моћи његове“ (Еф. 1, 19.)

Можда ће неко мислити да „терамо мак на конац“, пошто је Бог наш Један у Тројици, па може и тако да се каже, „силом Очевом и дејством Светога Духа“. Али Предлог каже „силом и дејством Светога Духа“ а Свето Писмо каже „силом Очевом“! Оци нису тако „лабаво“ и произвољно говорили о оваквим стварима, а још мање има потребе да се у Уставу излаже на такав начин! Говорећи о овим стварима св. Јован Златоусти, у својој беседи „О Цркви“, каже: „Када погрешимо ма у чему мало, немојмо превиђати то мало, јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико.“[23] Касније ћемо се вратити на ове речи св. Јована у њиховом ширем контексту, па ће нам бити јасније да је по Оцима свако, па и најмање одступање од Светог Писма, јако опасно јер води у погрешна учења и лажне представе о Богу и Цркви Његовој!

Уосталом, зашто је уопште потребно почињати Предлог погрешним цитатом? Зар не би могло лепо да гласи: Црква је Тело Христово и Заједница Светога Духа у љубави Бога Оца. И онда се може ставити – (II Кор. 13, 13.)

Вера није мењана због епископа, а многи епископи су смењени због Вере! 

Колико је „Париска школа“ узела маха, види се и по томе што на званичном сајту СПЦ, под насловом „Црква“ годинама већ стоји чланак Митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) у којем, између осталог, он сасвим нелогично, неправославно и неаргументовано тврди „Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не.“ Рекавши ову неистину, Митрополит самоуверено закључује и већом неистином: „То, при том, није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве.“[24] Митрополит сасвим лепо признаје да нико, нигде и никада није „одлучио да тако буде“, па ни Оснивач Цркве – Христос, већ је сам Митрополит Јован, неким својим интелектуалним акробацијама закључио да је „епископ постао критеријум црквености“ и „тај од кога почиње целокупан живот Цркве“. Изгледа као да Митрополит Јован хоће да каже: „Ја рачунам да је то тако и нема никакве потребе да било ко о томе одлучује!“ – упркос добро познатој чињеници да је од самог почетка свима било јасно да је критеријум црквености Вера, која никада није мењана због неког епископа, а многи су епископи смењени и одлучени од Цркве због њихове неисправне вере. (Арије и многи други јеретици су били епископи, па су, на своју срамоту и због свога зловерја престали то да буду!)

Ако би то било тако, упркос томе што нико никада није „одлучио да тако буде“, да се онда запитамо како то да нико до сада није приметио да је то тако, т.ј. да је епископ тај – „критеријум црквености“ који „одлучује да ли је неко члан Цркве или не“? Или можда само Митрополит Јован није приметио да се сви сабори, почевши од апостолског, потом васељенски и помесни, нису бавили епископом као „предстојатељем литургијског сабрања“ или неким „од кога почиње целокупан живот Цркве“, него су се бавили Христом и чистотом Његове Јеванђелске Вере, због чега су одлучили да неки епископи нису чланови Цркве!

Од првога дана је свима било јасно да је неопходно да „Црква чува чистоту Вере у јединству љубави, у јединству помесних Цркава, у јединству небеске и земаљске Цркве, у јединству верног народа и црквене јерархије (свештенства)“[25] и што је најважније, у јединству и заједници Духа Истине.

У Уводу се тек касније, готово успут, помиње оно најважније: „да је Првообразац и Почетак божанског живљења Христос, а Црква – Тело Његово, Дом Очев и заједница Духа Светога.“ А, са овим је требало почети, јер Свето Писмо тако сведочи о Цркви, да је она: Тело Христово, Дом Очев и заједница Духа Светога! Очигледно, ако је „Првообразац и Почетак божанског живљења Христос, а Црква – Тело Његово“ онда није тачно Зизјуласово учење да је епископ као предстојатељ Евхаристије „тај од кога почиње целокупан живот Цркве“. Јер, Црква као Тело Христово, испуњавана Духом Светим постоји у Богу Оцу, који Једини „Сам даје свима живот и дисање и све!“ (Дјел. 17, 25.)

ПОДЕЛА

На жалост, шири се подела у нашој Цркви, а Предлог је чини још оштријом. Пре свега, сам Предлог раздељује „црквену управу“ од народа Божијег, лаоса, верних Хришћана, којима овај Предлог или поништава или драстично смањује улогу у бирању и у одлучивању у Цркви. Шта више, Чл. 171 тач. 6. Предлога у преступе убраја и „критиковање црквеног поретка и одлука надлежних црквених органа у јавности“ желећи некако да силом власти одузме слободу говора. Ни Господ то не ради, нити тражи од Цркве да она то ради! Од тога нема ништа, осим – срамоте оних који то прижељкују!

Упркос томе што у Предлогу новог Устава СПЦ стоји: „држећи се божанског Откривења, израженог у Светом Писму и Светом Предању, у догматима и одлукама светих васељенских сабора, и исповедајући истинску веру православну“, у њему се о Цркви и даље говори на начин на који који Свето Писмо, Свето Предање, Правила Васељенских сабора и Светих Апостола, Помесних сабора, Светих Отаца, и оци до данас нису говорили. У Светом Писму и код Отаца се не види такво раздвајање Божанског, вечног и небеског, од овоземаљске географије и историје на овакав начин, то јест, раздвајање Главе Цркве Христа, од помесног „возглављивања“ и „критеријума црквености“ – епископа. Деклараторно се дају изјаве о томе како се прате догматика и канони Православне Цркве, али се на делу, као кукавичија јаја, потурају стране идеје као некакво предање „ране Цркве“. По признању чланова Комисије Предлогом се жели ништа мање, него „Прилагођавање целог канонског поретка постојећем данашњем стању“ (о чему ћемо касније рећи нешто више). Врло амбициозан задатак који је неко добио, или га је пак, што је још горе, сам себи дао.

Да ли је Глава Цркве Христос или епископ, одговорено је много пута. Недавно је изашао и чланак Архимандрита др Никодима (Богосављевића) „Епископо – или Христоцентричност?“ који се такође бави овим питањем и каже: „Зар је Христос поделио Цркву са људима, па један део узео, а други дао њима? …начело Цркве је јединство догматске вере; јер као што Глава Цркве Христос не може да се поцепа – зар се Христос раздели (Еф. 4, 5) – тако и у Цркви постоји један Господ, једна вера једно Крштење, а не догматско разногласје; Црква обликује једну веру у христоименој плироми, ‘сједињујући верне једне са другима једновидно, по једној благодати и позиву вере’!“

Цело Свето Писмо и сви Оци нам сведоче да Бог Сведржитељ не само да није одељен од историје и географије, већ је увек и стално свуда присутан, и само нас рука Његова сваког тренутка и на сваком месту држи изнад амбиса ништавила. Свети Григорије Палама каже да рођењем на земљи Богочовека Христа, Његовим Јеванђељем и Црквом „небо и земља се изједначују у части, и све доње (земно) се узвисује ка оностраном и бива једнако вредно као и горње (небеско).“ [26]

Христос је Цркву стекао пречасном Крвљу Својом, и зато „Темеља другог нико не може поставити осим оног који је постављен, који је Исус Христос.“ (Рим. 15, 20; упор. 1. Петр. 4, 11 и Иса. 28,16; Мт. 16, 18.)

Међутим, по учењу тзв. „Париске школе“ изгледа као да постоје два Христа и две Цркве: једна историјска, месна и помесна на земљи; а друга у будућем Царству Божјем. Тако те две Цркве и два Христа међу собом деле јурисдикцију на:

1 – Историјски христос, месни или помесни предстојатељ Цркве – као литургијске заједнице, т.ј. сваки поједини епископ који врши ту службу је историјски христос, и

2 – есхатолошки Христос, Богочовек, оваплоћени Син Божији – Исус из Назарета.

Тако, на самом почетку Увода стоји: „Црква Божија је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена Глава и Ипостас силом и дејством Светога Духа.“ Следећа реченица каже да „Црква… постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија.“ Већ прве две реченице праве разлику између „Цркве Божије“ и „Цркве у историји“, стварајући неред и конфузију, наводећи нас на питање: Да ли Црква има једно постојање у Богу, а друго у историји?

У првој је ипостас Цркве Христос, а у другој је она епископија – литургијска заједница. Ако је Христос „њена Глава и Ипостас силом и дејством Светога Духа“ – како каже прва реченица, како је онда могуће да Црква у историји има други и другачији идентитет и начин постојања (ипостас)? Да ли је Црква различита у различитим околностима? У Светом Писму тога нема, него је Црква Божија увек Једна иста, једно исто Тело Христово.

Затим, прва реченица каже да је Глава Цркве Христос, а друга да је она „возглављена једним епископом“. Ко је Глава Цркве: Христос или епископ?

Пета реченица ствара још већу забуну јер поистовећује Литургију са Црквом: „Литургија, односно Црква, јесте присуство и предукус будућег Царства Божјег у историји.“

Овако склепане формулације су недоречене, контрадикторне и збуњујуће, јер противрече Светом Писму и Предању. На пример, ево једне папазјаније од идеја. Предлог каже: „Црква која се не сабира у Литургију не назива се Црквом. Литургија, односно Црква, јесте присуство и предукус будућег Царства Божјег у историји и једино место спасења свега створенога (свети Кипријан Картагински: „Ван Цркве нема спасења”), као и залог и првина историјског живљења и постојања творевине (свети Максим Исповедник).“ Шта рећи на све ово?

ПРЕДЛОГ БИ ДА ПРИЛАГОДИ ЦЕО КАНОНСКИ ПОРЕДАК

„данашњем постојећем стању“ и „новој стварности“

Врло је амбициозан задатак због кога овај Предлог револуционарно одступа од Светосавља, од нашег Предања, како у СПЦ тако и у другим помесним Црквама, а тиме и од Светог Писма, Светог Предања, од Отаца и Сабора, од Вере Православне током два последња миленијума, а промовише идеје Митрополита пергамског Јована, које су већ дуго наметане – можемо слободно рећи – највише у Српској цркви, где су се под видом „теологије“ шириле у нашој црквеној штампи, на Богословском факултету, потом и у богословијама и међу студентима који су их учили.

Идеје тзв. „Париске школе“, којима овај Предлог жели да преокрене читави канонски поредак, нису израз вере Православне Цркве. У осталим помесним црквама православним хришћанима су ове тврдње до скора биле углавном непознате и незанимљиве. Али код нас су оне годинама упорно „сољене“ одозго, од стране појединих „књижника“ – како их је св. владика Николај назвао, и тако смо дочекали да један сасвим неправославан текст представља „Идентитет Цркве“ на насловној страни званичне презентације СПЦ, вероватно са циљем да се што пре и што боље навикнемо на њих. Ако је то тачно, питање гласи: Зашто је Господ допустио да чекамо тако дуго на истину о тако важним стварима, као што је идентитет Цркве, да би нам се то, тек након две хиљаде година „открило“ преко Митрополита Зизјуласа? Зашто нам Спаситељ није јасно рекао да је „христос“ = служба и да је историјски епископ на земљи глава Цркве и да апостоли / епископи одлучују о томе ко је у Цркви, а ко не; да је Црква – Епископија и литургијска заједница једног места; и да су Хришћани уствари уди епископови; а да ће нас Он, Спаситељ наш, лично дочекати – тек у есхатону.

Како то да је Предлог толико различит од Предања Цркве? Можда ће нам јасније бити ако погледамо у Записник седнице Комисије за промену Устава СПЦ, где се за овај Предлог каже: „То је прилагођавање целог канонског поретка једном постојећем данашњем стању. Ми не можемо укинути ово што већ постоји јер мора да остане одређена канонско-правна форма. Мора да се у Уставу истакне Епископ, Литургија, Евхаристија као извор свега. Да Устав покаже да је наша Црква пре свега Епископоцентрична и Католичанска и Саборна. Епископ није клирик, Епископ није монах, него је Глава Цркве, жива слика Христова и ако укинете телу главу – шта да причамо о телу? Идемо на органско схватање епископа који је икона Христова, и на Литургију као основу свега… Епископ је центар.“[27]

Да ли је могуће да је некоме жао што не може укинути ово што већ постоји, јер „мора да остане одређена канонско-правна форма“? Просто невероватно, ако то значи – то. Али и остало у Предлогу је довољно скандалозно: „Органско схватање епископа, епископ није клирик, није монах, он је глава Цркве; Литургија је основ свега и извор свега, епископ је центар…“ И тако, ово смушено излагање донекле објашњава одакле овакав конфузни увод у Предлог Устава пред нама. 

Нова стварност = старе лажи у новом руху

Нова стварност је настала најпре за – Адама и Еву када су сагрешили и потом били изгнани из Раја. То је била новост! Остатак је само наставак тог пада и удаљавања од Извора Живота, на овај или онај начин, путем Вавилона, Египта, старе Грчке, Рима, Келта, Викинга… Свеједно.

Друга „Нова стварност“ је Нови Завет Господа нашег Исуса Христа, који је Нови Адам, који је пружио и продужио живот овом свету.

Трећа и последња „Нова стварност“ ће бити Ново небо и Нова земља – Царство Бога нашег „Његова власт вјечна, која неће проћи.“ (Дан. 7, 9.) А „стара змија звана ђаво и сатана, која заводи сав свет“ (Откр. 20, 2.) биће „бачен у језеро огњено и сумпорно гдје је и звијер и лажни пророк; и биће мучени дан и ноћ у вијекове вијекова.“ (Откр. 20, 10.) То ће тек бити „Нова стварност“! Остало су све старе лажи у новом издању. За оне који пристају на неке друге „стварности“ Спаситељ је рекао: „Укидате реч Божију својим обичајем који сте поставили, и овако много којешта чините!“ (Мк. 7, 13.)

Да ли је најављени и са највиших политичих места у свету званично објављени Нови светски поредак прекрштен код нас у – „нова стварност“? Да ли нови „литургијско-канонски поредак“ који Предлог жели да уведе, треба у њега да се уклопи?

Ево како свети Григорије Палама (1296-1359) образлаже Веру Православне Цркве и њен поредак: „У Исусу Христу, како каже божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у Њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и ‘један је Бог наш, над свима, и кроз све, и у свима нама’.“ (упор. Еф. 4, 1-6.)

Али Предлог не говори тако. Тим поводом, Зоран Чворовић пише: „Већина чланова Комисије за промену Устава СПЦ се залагала за радикалну промену историјског идентитета и устројства наше помесне Цркве, од њеног расрбљавања до увођења митрополитанског система. Пошто су заговорници овакве радикалне ревизије били свесни да ће њихов концепт Устава наићи на снажно противљење не само верника, већ и појединих епископа, па и самог патријарха Иринеја, они су већ током рада Комисије предложили да се у овој фази изради један нацрт Устава који ће представљати компромис између затечене „традиције” и револуционарне визије.“[28] Изгледа као да ће се називу Српска православна црква прво додати „Пећка патријаршија“, а касније ће се уклонити „Српска православна црква“.

Покушај модификовања и прилогођавања Хришћанског Предања није изум тзв. „нове стварности“. Свети Кипријан Картагински (210 – 258. год.), у свом делу Јединствo катoличанске Цркве, каже:

„Мoрамo се чувати, љубљена браћо, не самo oнoга штo oтвoренo и нескривено вара, већ и oнoга штo вара лукавством пoдмукле преваре. Евo шта је веoма пoдмуклo и лукавo: …пoштo је непријатељ видеo напуштене идоле… смислиo је нoву превару да пoд изгледом имена хршћанскoг обмане оне који нису на опрезу. Прoнашаo је јереси и раскoле, помоћу којих уништава веру, искривљује истину, разбија јединствo. Противник, оне које не може да задржи у заблуди старог пута, новом стазом вара и залуђује, грабећи људе из саме Цркве. Такви су умишљали да су већ пришли светлости и да су избегли нoћ света, а противник их збoг њиховог незнања поново испуњава другим тамама… Прoтивник им ласка и побеђује их. Oн се, пo речи Апoстoла, мења у анђела светлости, приказујући своје слуге каo служитеље истине. (2. Кoр. 11, 14-15.) Он уместо дана најављује нoћ, уместo спасења прoпаст, пoд плаштом наде oчајање, неверје пoд изгледом вере, антихриста пoд Христoвим именoм. Дoк лажју говори привидне истине, лукавo искривљује истину. А ово предрага браћo бива стога штo се не враћају Извору Истине, не слуша се Глава нити се врши наука небескoг учења.“[29]

По Светом Писму, вером у Спаситеља Христа се добија благодат Божија, како за спасење тако и за „чинове“ у Цркви, као што ап. Павле о себи и својим сарадницима сведочи: „Оправдавши се дакле вјером, имамо мир с Богом кроз Господа својега Исуса Христа, кроз којега и приступ нађосмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије.“ (Рим 5, 1-2.) И стога поручује хришћанима: „Само живите као што се пристоји јеванђељу Христову …да чујем за вас да стојите у једном духу и једнодушно се борите за вјеру јеванђеља.“ (Филиб. 1, 27.)

Зашто би Господ између Себе и људи стављао неке друге „главе“ и остале идеје које овај Предлог набраја? Он Сам нам је рекао да постоји Само Један Једини посредник између Бога и људи, а то је Господ наш Исус Христос, и Црква је Његово Тело, а не нешто друго.

Међутим, као и Велики Инквизитор код Достојевског, Предлог жели да пред Христа постави, како га назива „безусловни услов“, понављајући то исто још једном на латинском (ваљда да би нам било јасније из које средине и какве традиције долази) „conditio sine qua non, – за постојање Цркве“. Изгледа као да Предлог каже: „Јесте Црква Тело Христово, али ми смо услов за постојање Цркве, и она је поверена нама овде, у историји, на једном месту, она не може без нас!

Није то Јеванђеље, није то Вера Отаца. „Благодаћу сте спасени кроз вјеру; и то није од вас, него је дар Божији.“ (Еф. 2, 4-10.) Апостол два пута узастопце дословно понавља „благодаћу сте спасени“, у 5. и у 8. стиху. „Бог …нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (благодаћу сте спасени), и с њим васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. Да покаже у вијековима који иду превелико богатство благодати своје добротом на нама у Христу Исусу.“ (Еф. 2, 4-7.) Апостол говори о Цркви Божијој у садашњости, да нас Бог, као Тело Христово – Цркву сада „посади на небесима у Христу Исусу“, то јест, на небесима у вечности, а на земљи у времену „да покаже у вијековима који иду…“ Није нас „посадио“ као у прошлости, нити ће нас „посадити“ као у будућности, већ нас овде и сада „посади на небесима у Христу Исусу“.

Сав контекст целог Светог Писма, Светог предања и Отаца сведочи да је вечност сасвим стварно присутна сада и овде, у нашем садашњем времену и простору, у свакој помесној Цркви, у епископији, парохији, у сваком нашем географском и историјском одређењу. Тако и отац Јустин Ћелијски сведочи:

„Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздрживо очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима… До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше размотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и заувек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег – човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са наше планете.“[30]

Христос је крвљу Својом измирио и саставио оно што је на небу и оно што је на земљи и сада и увек (упор. Кол.1, 20; Еф. 1, 10.), а Хришћани се тако и моле „да буде воља Твоја на земљи као и на небу“.

„До оваплоћења Бога Логоса – каже свети Златоуст – небеско и земаљско су били одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бога постави једну главу за све, за анђеле и људе, то јест, даде једно врховно начело и анђелима и људима.“[31]

ПРЕДЛОГ ВОДИ У РАСКОЛ:

много „Једних, Светих, Саборних и Апостолских Цркава“

Супротно Вери Цркве, Предлог говори о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви као о две посебне цркве или бар две посебне категорије: једна на небесима у вечности; а друга „помесна у свету и историји“. Сходно томе, испада да је Христос Глава Цркве у првој категорији, а епископ у другој. Пратећи тај концепт Чл 1. каже: „Најсветија Српска Православна Црква – Пећка Патријаршија, имајући за своју Главу Господа нашега Исуса Христа, и као саборни Богочовечански организам и као помесна Православна Црква у органској је заједници Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.“ На први поглед сасвим исправна реченица којом се исповеда јединство Цркве. Међутим, проста логика каже да заједница може постојати само ако су у питању најмање два или више различитих ентитета. Рећи да сам ја сам са собом „у заједници“ сасвим је – бесмислено. Значи СПЦ је једна помесна Православна Црква која је у органској заједници са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Дакле, по Предлогу, то су ипак – две Цркве?!? Иначе, како би могле да буду у заједници? Јер Предлог не говори да су верни људи Христови у заједници са Христом, него да је једна црква у заједници са другом црквом и осталим црквама!

На крају крајева, нису само две цркве, него је Предлог проширио појам Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве на – многе литургијске заједнице и епископије, прогласивши их све Црквама и у заједници са самима собом; тако што је „Црква Христова организована на месном или епархијском, на помесном и на васељенском плану“ – ни због чега другог, већ – „ради сведочења свог јединства“. Невероватно, али истинито! Јер, управо тако гласи посебан параграф као посебна реченица из увода: „Ради сведочења свог јединства, Црква Христова је организована на месном или епархијском, на помесном и на васељенском плану.“

Тешко је одлучити да ли је ова уводна реторичка вежба „поједностављење до бесмисла“ или „проширење до бесмисла“; reductio ad absurdum или ampliatio ad absurdum – како би неко рекао на латинском? Али је јасно да је бесмислена! Испада да су многи епископи главе многих комплетних Цркава и да су све те потпуне и комплетне једне, свете, саборне и апостолске цркве у заједници саме са собом зато – да би сведочиле своје јединство!

Проблем који писац (или писци) не могу да превазиђу јесте тај, што желе да увере читаоца да је „литургијска заједница једног места возглављена једним епископом“ уствари – једна потпуна и комплетна Црква Христова. Као што се изричито тврди: „Свака помесна Црква је Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква“. Под фирмом „јединства“ Предлог уводи појам о много глава, на много „Једних, Светих, Саборних и Апостолских Цркава“, које су све једна Црква! Како је могуће помирити чињеницу да је Глава Цркве Христос, а истовремено је тој истој комплетној помесној Цркви глава и – епископ?!? Како Црква може имати много глава у много епископија, као што Предлог тврди да је свака епископија Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква!?

Сада је јасније Спасово упозорење: „И тада ако вам ко рече: Ево овдје је Христос; или: Ено ондје, не вјерујте! Јер ће се појавити лажни христоси!“ (Мк. 13, 21-22.)

Апостоли јасно сведоче стварност да је Христос Глава а сви ми, укључујући и апостоле, пророке, мученике, патријархе и епископе, јесмо „уди Тела Његовог“ (Еф. 5, 30.) које је Црква Божија. Многи су уди а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди међу собом“ (1. Кор. 12, 13. 14. 20. 27.; Упор. Рим. 12, 5; 1. Кор. 12, 18—25.) Ове речи се не односе само на обичне људе, хришћане, него и на епископе, као што апостол пише „Цркви Божијој која је у Коринту… Ви сте тијело Христово и уди међу собом!“ (1. Кор. 1, 2. и 12, 27; упор. и Рим. 12, 5.) Да не би било забуне да су сви уди Тела Христовог, апостол сасвим прецизно појашњава да су и апостолство, учење, проповед и управљање у Цркви, само различите службе разних удова Тела Христовог: „Различне су службе, али је Један Господ. И једне дакле постави Бог у Цркви прво апостоле, друге пророке, треће учитеље, а потом чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различне језике. Еда ли су сви апостоли? Еда ли су сви пророци? Еда ли су сви учитељи? Еда ли су сви чудотворци?“ И зато „да не буде распре у тијелу, него да се уди једнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди. А ви сте тијело Христово, и уди међу собом.“ (1. Кор. 12, 5 -29.) Може ли се јасније од овога рећи да сви спадају у уде Тела Христовог, укључујући и апостоле, пророке, учитеље… па тако и епископи, митрополити, патријарси… Тако и Патријарх цариградски Свети Јован Златоусти (347 – 407), сведочи и каже да смо сви ми, у шта убраја и себе као патријарха, уди Тела Христовог:

„Као што тело и глава сачињавају једног човека, тако су Христос и Црква једно. Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако и тело, задобије ли малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. На тај начин; то мало већ је, не мало, него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немојмо превиђати то мало, јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа.“[32]

А Предлог новог Устава СПЦ управо врши преправке на „крову“ Цркве, желећи да мења њену Главу.

ОДАКЛЕ ОВА ПАПАЗЈАНИЈА?

Насупрот Светом Духу, библијском и отачком контексту који не одваја вечност од садашњости нити небеса од земље, него о њима говори као о једном, о оном што се прожима и постоји једно у другом, Предлог покушава да одвоји вечност од историје, земаљски простор од онога што је на небу, покушавајући да на тој одвојености изгради неке своје дефиниције и неки другачији „литургијски“ идентитет Цркве. Да посебно дефинише Цркву у једном месту и времену од Васељенске Цркве ван простора и времена, од Цркве у вечности. Свето Писмо тако не говори, нити је икада неки епископ рекао да је он глава Једне помесне, свете, саборне и апостолске Цркве, и да је његова епископија уствари једна пуна и комплетна Црква, као што то мисле неки чланови Комисије за промену Устава.

Ако је објављени Записник седнице Комисије за промену Устава СПЦ од 25. децембра 2002. веродостојан (а ни један од учесника га до сада није оспоравао), из њега видимо доследност у заблудама, у ономе што нико од Отаца до сада није говорио: „Мора да се у Уставу истакне Епископ, Литургија, Евхаристија као извор свега. Да Устав покаже да је наша Црква пре свега Епископоцентрична… Епископ није клирик, Епископ није монах, него је Глава Цркве, жива слика Христова. И ако укинете телу главу – шта да причамо о телу? (Значи, Црква је тело епископово?!? Пр. ур.) Идемо на органско схватање епископа који је икона Христова, и на Литургију као основу свега… Епископ је центар.“ Као и „епархија… је уствари, једина права помесна црква. Све ово друго је неки други слој који може ту хармонично да се надограђује, али ако угрожава епархију као Цркву у једном месту, у једном времену – постаје опасно.“ [33] Час је „евхаристија извор свега“, час је „епископ извор свега“. Или су епископ и евхаристија – једно те исто, или постоји више тих „свега“!?

Црква се не може поново измислити, нити се канонско предање може прилагодити некаквом „данашњем стању“ и „новој стварности“. Свето Предање стоји изнад Устава, и изнад епископа, јер је оно Реч Божија, и оно је наша стварност, а не неке људске измишљотине. А шта је са нашим Светосавским предањем? Ни једне једине речи у Предлогу нема о томе.

ПИТАЊА

Због свега горе наведеног, овакав Предлог намеће питања, као што су:

– Постоји ли стварна потреба за мењањем комплетног Устава СПЦ? Зар се нису могли изменити делови који су административно застарели?

– Зар се у Предлогу, у погледу објашњења Цркве, није могло позвати на Догматику Православне Цркве преп. о. Јустина Поповића, и тиме упутити на потпунију информацију од стране једног, у целој Цркви општепризнатог и општепознатог, нашег светитеља, уместо оваквих непотребних, збуњујућих тврдњи и хаотичних идеја?

– Како је могуће да се идеје Предлога и његове преамбуле револуционарно разликују од вере и схватања Цркве до сада? Зар од Светог Саве, преко Доментијана, Константина Философа, св. Владике Николаја и о. Јустина, до данас о Цркви међу Србима нико ништа тако и толико важно није знао?

– Зашто ове идеје нису постигле такав „успех“, на пример, у Руској, Грчкој, или некој другој Православној цркви, него баш код нас, у Српској цркви? По чему смо ми то различити?

– Да ли неко жели да СПЦ Уставом са оваквим идејама преузме барјак и предводи остале православне цркве у неком новом непознатом теолошком правцу?

– Ко стоји иза овог учења које разједињује нашу Цркву и од наших епархија жели да направи потпуне и самодовољне „месне Цркве“?

– Одакле толика самоувереност, притисак, и ароганција, којом се покушава наметање нечега што није део учења наше Цркве и Предања?

– Зар су толики светитељи, од апостола, преко њихових наследника и учитеља Цркве, као св. Василија Великог и Јована Златоустог, Григорија Паламе и Светог Саве, толики сабори, патријарси и епископи до данас, пропустили да схвате оно што Предлог намеће као основно и најважније? Како то да нам се тек сада преко Митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) и његових ученика открива: „да је Литургија основ свега“, да је „Црква Христова уствари – једна епископија“, и да је „возглављена једним епископом“!? И многа друга.

Надамо се да се овај Предлог неће наметати Српској цркви у америчко – каубојском стилу: „Нема измена; узми или остави“! Имамо довољно стручних и квалификованих људи, па би требали да имамо и довољно мудрости, разума и воље да се држимо Христа и Православља, а не неког „данашњег стања“. Јер, Господ никада није оверавао и озваничавао некакво „постојеће стање“, већ се у сваком поколењу трудио око нас да узрастамо у меру раста висине Христове. (Еф. 4, 13)

Уместо закључка

Сматрамо да је Увод или Преамбулу Предлога Устава СПЦ много лакше одбацити па написати другу, него исправити у складу са Православном вером.

Надамо се да ће овај рад допринети бољем увиду у последице једног оваквог Предлога, и да ће Сабор Архијереја СПЦ одобрити довољно времена да се он припреми како треба.

 

Ожалошћен оваквим Предлогом, а обрадован Животодавцем Христом,

 

Прот. став. Србољуб Милетић

 

[1] Мт. 5, 17-18; 7, 12; 11, 13; 12, 5; 22, 36 и 40; Лк. 2, 23 и 24 и 30; Јн. 18, 31; Дјел.. 6, 13. и т.д.

[2] Види: Јеромонах Иринеј (Буловић), Теологија дијалога по Св. Марку Ефеском, https://svetosavlje.org/teologija-dijaloga-po-svetom-marku-efeskome/

[3] Архим. Др. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, књ. 3. Београд, 1978. Стр. 635.

[4] Архим. Др. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, књ. 3. Београд, 1978. Стр. 635.

[5] Дарко Р. Ђого, Чекајући Устав, http://teologija.net/cekajuci-ustav/

[6] Записник са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године, на Богословском факултету у Београду, http://borbazaveru.info/content/view/10462/1/

[7] Прот. Александар Шмеман, У трагању за коријењем америчке буре, https://svetosavlje.org/u-traganju-za-korijenjem-americke-bure/

[8] Св. Григорије Палама: Сабране беседе, Беседа 42. на Рождество Владичице Богородице

[9] Св. Григорије Палама: Сабране беседе, Беседа 16. – О домостроју Оваплоћења Господа нашег Исуса Христа

[10] Преподобни ЈУСТИН Ћелијски, Догматика Православне Цркве – Том III https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/179/

[11] С. Троицки: Еклисиологија париског раскола, https://svetosavlje.org/eklesiologija-pariskog-raskola/

[12] Архим. Др. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, књ. 3. Београд, 1978. Стр. 637.

[13] Исто.

[14] Записник http://borbazaveru.info/content/view/4796/30/

[15] Архим. Др. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, књ. 3. Београд, 1978. Стр. 635.

[16] Исто, стр. 634.

[17] То је најкраћа дефиниција: Црква је Тело Христово. Њом би можда требало почети у Уставу.

[18] Исто.

[19] Јеромонах Иринеј (Буловић): Теологија дијалога по Св. Марку Ефеском, https://svetosavlje.org/teologija-dijaloga-po-svetom-marku-efeskome/

[20] Сергије Тројицки: О јединству Цркве, https://svetosavlje.org/o-jedinstvu-crkve/

[21] Архим. Амвросиј, Свјатиј Марко Ефескиј и Флорентијскаја Унија, стр. 226. 227. 340. — Holу Trinitу Monasterу, Jordanville, N. Y. 1963. г.

[22] Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић: Свети Дух Цркве и дух овога света, http://srboljubmiletic.com/Sveti-duh-Crkve/

[23] http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=518:—-&catid=56&Itemid=79

[24] http://www.spc.rs/sr/crkva

[25] Архимандрит РАФАИЛ Карелин, Са Христом ка висотама обожења – о подвижничком животу у Цркви, https://svetosavlje.org/sa-hristom-ka-visotama-obozenja-o-podviznickom-zivotu-u-crkvi/20/

[26] Свети Григорије Палама: Бог се потпуно уподобљује творевини, Беседа на спасоносно Рођење по телу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа http://www.spc.rs/sr/slava_tebi_gospode_shto_si_se_rodio_0

[27] Записник друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године, на Богословском факултету у Београду, http://borbazaveru.info/content/view/10462/1/

[28] https://stanjestvari.com/2018/03/19/cvorovic-ustav-spc-bomba/

[29] http://www.verujem.org/sveti_oci/kiprijan_kartaginski.htm

[30] https://svetosavlje.org/o-duhu-vremena/

[31] http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=518:—-&catid=56&Itemid=79

[32] http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=518:—-&catid=56&Itemid=79

[33] Записник друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године, на Богословском факултету у Београду, http://borbazaveru.info/content/view/10462/1/

 

 Извор: "Аналитички форум"

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 април 2018 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.