header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О "Старокалендарцима" и Светом Предању - разговор са Владимиром Димитријевићем Штампај Е-пошта
недеља, 15 април 2018

 ТЕКСТ ИЗ 2000. ГОДИНЕ

Поштовани г. Димитријевићу, пре пар дана објавили смо Ваш текст о старокалендарцима на простору СПЦ, али су стигле извесне примедбе на њега – рецимо, да је застарео.

Заиста, мој текст о старокалендарцима на територији СПЦ је објављен у књизи „Црква и време“, која је изашла пре 18 година, и сада је поновљен на „Борби за веру“. Текст је настао у доба када смо се ми тек суочавали са старокалендарством, јер га, пре 1995, на територији СПЦ није би било, о чему пише и Владимир Мос у својој књизи „Летопис велике битке“. Свакако да у том и другим мојим текстовима има ствари које треба исправљати и допуњавати, и ја сам увек спреман да тако нешто учиним.      

УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ           

Грчки „старокалендарски“ покрет не би настао без екуменизма, који је развијен у доба грчког председника масона, Елевтерија Венизелоса, који је на цариградски престо довео Мелетија Метаксакиса, такође масона, а овај је увео нови календар. О чему је, у ствари, реч?    

Прича о екуменизму је, авај, ного старија од Метаксакиса и Венизелоса, мада је срамне успомене цариградски патријарх Мелетије заиста нанео највећу рану Цркви у 20. веку. Како је то изгледало писао сам, између осталог, у књизи „Граматика екуменизма“

(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/gramatika-ekumenizma-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf )

УТИЦАЈ АНГЛИКАНСТВА                      

Па шта је православне увело у екуменизам?             

Искрено говорећи, било је то англиканство, које су неки сматрали природним савезником у борби против папизма.

Утицај англиканства на православне није био мали ни у 19. веку. И тада је, авај, било екуменизма.                 

Један део високог и нижег англиканског свештенства увек се интересовао за Православну Цркву, и они су себе звали „трактаријанцима“. Трактаријанци су били припадници Оксфордсог покрета, чланови аристократско - интелектуалне High Church, који су настојали да у, протестантски опустошено, англиканско богословље и богослужење унесу елементе Светог Предања. Одавде се развио тзв. Покрет трактаријанаца. Назив су добили по низу публикација названи «Tracts for the Times», објављених између 1833. и 1841. године. На челу покрета стајали су Џон Хенри Њумен и Едвард Бувери Пуси. Они су се обрушили на либерализацију анликанства, тражећи да се преиосита однос према римокатолицизму и источним конфесијама, и повратак Светим Оцима ране Цркве. Међу њима се јавила и тзв. „теорија грана“, по којој су англиканство, римокатолицизам и православље три гране исте Цркве, која, иако без видљивог јединства, јесте једно. Џон Хенри Њумен је чак прешао у римокатолицизам.         

УЛОГА ТРАКТАРИЈАНАЦА                    

Молимо Вас да за наше цењене читаоце кажете ко су били трактаријанци.

Покрет је имао снажног утицаја на англиканство: објављена су дела Отаца, а обновљено је чак и англиканско монаштво. У богослужење су враћене одежде, а евхаристијски живот је опет наглашен. Трактаријанац Виљем Палмер је у то време покушао да постигне јединство своје конфесије са православнима, о чему пишеотац Георгије Флоровски у свом огледу о екуменизму и Руској Цркви у 19. веку:“Разочарење на Западу, тј. разочарење Римом, скренуло је пажњу на Исток. Најраније 1840. Пуси је поставио то питање:То ће се многима чинити као тешко питање, а за неке ће то представљати тешкоћу, као што представља и за нашу Цркву (ако погледају на савршено јединство у старини). Зашто нисмо у општењу ни са једном другом Црквом осим са нашим сопственим сестрама и кћерима? – Не можемо да имамо заједницу са Римом. Зашто је не бисмо имали са Православним грчким Црквама? Да ли ће нас они одбацити или ми морамо остати по страни? Свакако да ће неко помислити да ће онима који се нису потчинили Риму, бити драго да буду ојачани одржавањем веза са нама и да ће нам се обрадовати. Можда постоји нада да ће њима бити драго да се сједине са великом хришћанском Црквом која је ван њих самих пошто ми не инсистирамо да они прихвате filioque. /…/У наредним годинама Пуси је поновио своје питање у свом «Отвореном писму» др Јелфу (DrJelf): «Зашто је потребно... да своје очи држимо само на Западној Цркви, која ће, чак и да се унутар себе уједни, остати тужно осакаћена и тужно ускраћена за једниство које је имала у своје најбоље време, ако настави да се удаљава од Источних?»/…/

Крајем 1839, презвитер Џорџ Томлинсон/…/, био је послан на Исток, превасходно да би се обавестио о потребама Грчке Цркве на пољу религиозне литературе. Добио је препоручено писмо, насловљено на «Епископе Свете Источне Цркве» од Архиепископа Кентерберијског и епископа Лондона, написано на старогрчком. Он је позван код Патријарха Константинопољског и том приликом му је објаснио карактер енглеске Цркве, подвлачећи њен католичански карактер и њену пријатељску наклоњеност «према Мајци Цркви са Истока». /…/                                                        

Виљема Палмера (William Palmer) (1811 – 1879) је један његов пријатељ описао као «црквеног Дон Кихота» (Canon FMeyrick). Такође је називан Одисејем трактаријанског покрета. Он је заиста био екуменски путник. Палмер је био човек необичних способности: поседовао је широко и дубоко образовање, снажан интелект – иако је био доста крут и тврдоглав – постојаност с обзиром на циљ, једноставну искреност и снажну вољу. Његова највећа слабост је била управо његова неспособност за копромис, као и да себе уподоби околностима – «његова неспособност да се помири са условима несавршеног човечанства и човечанских установа» како примећује Канон Мејрик, направила је напокон од њега шампиона напуштене наде. Имао је врло солидно класично образовање – започео је са учењем грчког у шестој години (а латинског у петој) а као дечак од девет година већ је користио Нови Завет на грчком. То је представљало добру припрему за његово касније изучавање хришћанског Истока.  Дипломирао је на Етон и Магдален колеџу на Оксфорду где је савладао први разред класичних наука. Неколико година је предавао класичне науке на Дурхаму да би се потом вратио на Оксфорд и предавао на свом колеџу.

 Његов интерес за Исток се у почетку вероватно пробудио услед контаката са несторијанским хришћанима, приликом њихове посете Енглеској (1837). Године 1839. приликом посете руског Престолонаследника Оксфорду, Палмер му је представио меморандум (који је одобрио стари др Рут), предлажући да руски црквени људи буду послати у Оксфорд (налазили би се у Магдален колеџу) како би испитали учење ( = доктрину) Англиканске Цркве. Такође је тражио заштиту за случај своје посете Русији ради сличног циља. Он је заиста ишао у Русију током наредне године са писмом - упутством - председника Магдаленског колеџа, упркос снажном противљењу колега који нису желели да «ово Друштво даје икакво охрабрење идеји о intercommunion (узајамном општењу) са идолопоклоницима Грчке Цркве“./…/Писмо је било писано на латинском, на пергаменту и било је запечаћено. У њему је стајало да Палмер иде у Русију како би изучавао учење и обреде Цркве и како би научио руски. Онда је следилао неочекивана молба: «Надаље, тражим и чак молим у име Христово, све највестије архепископе и епископе, а посебно Свети Синод, да, у милосрдном духу, испитају (Палмера) о православности његове вере, и, ако код њега установе све што је неопходно за целокупност ( = пуноћу) истините и спасавајуће вере, да му, такође, допусте да заједничари у Светим Тајнама».

Палмер је добио инструкције да се потчини свим наредбама руских епископа док се налази у Русији, али тако да не дође у сукоб са вером и учењем Британске Цркве. Документ је вероватно саставио сам Палмер, али је др Рут у своје име дао сагласност, премда је предвидео да Палмеровом захтеву неће бити удовољено: «због одвојености која на несрећу постоји». Архиепископ Ховли (Howley) кентерберијски је одбио да буде умешан у овај посао на било који начин, иако је био заинтересобван за резултате. Као што је и било очекивано, Палмерове наде су се изјаловиле. Његова тврдња да припада Католичанској Цркви дочекана је са чуђењем. Није ли Црква Енглеске, напокон, «протестанстко» тело?/…/

У својим «Белешкама» Палмер даје занимљиву слику руске Цркве. Тамо је срео много људи са којима је могао да расправља о проблемима онако како је то могао и код куће, на Оксфорду, или на неком другом месту, иако се његов посао његовим руским пријатељима чинио веома чудан. На концу је имао разговор са Митрополитом Филаретом. Овај није могао да прихвати Палмерове почетне претпоставке да јединство Цркве може бити сачувано и ако нема јединства у учењу. «Црква треба да буде савршено јединствена у веровању», закључио је Филарет. Разликовање између суштинских «догмата» и секундарних (=другоразредних) «мишљења» за њега је било неосновано и тешко одрживо. Призивање светитеља, молитва за умрле, употреба икона итд., за православне је било од суштинске важности, као што је то, у исто време био камен спотицања чак и за англокатолике. «Ваш језик» говорио је Филарет Палмеру, «сасвим одговара четвртом веку, али је он неприменљив при садашњим приликама у свету... сада када је подела присутна на сваком кораку». То је било скоро исто оно што му је др Рут рекао у Оксфорду: «Тамо постоји несрећна подела». Стога је било немогуће делати као да подела и одвојености нема. Штавише, немогуће је било делати у посебним случајевима пре разрешења питања односа две Цркве, Англиканске и Православне, што је требало да буде утврђено на општем нивоу. Такође, није било уопште јасно до које мере је Палмер могао да буде прихваћен као аутентични тумач званичног учења и става Англиканске Цркве./…/  Укратко, руски званичници су одбили да прихвате Палмерово чланство у Енглеској Цркви за довољан разлог за давање статуса причасника у Православној Цркви, а нису могли ни да преговарају о поновном уједињењу са приватним лицем, које није имало акредитивна писма своје Цркве. Ипак, са руске стране је постојала пуна спремност да се отпочне са неком врстом преговора./…/

Палмеров прилаз Руској Цркви је био приватни и лични чин. Он је ипак успео да у Англиканској Цркви изазове интересовање за Русе. Приликом његове прве посете Русији 1842. године, Главни Прокуратор Светог Синода, гроф Протасов, га је обавестио да ће у Лондону бити постављен нови капелан Руске Цркве који ће учити енглески језик и изучавати англиканско богословље. То је било управо оно што је Палмер у то време желео. У складу с тим, о. Евгеније Попов, који је дипломирао на Петроградској духовној академији, премештен је наредне године из Копенхагена у Лондон, где је служио много година, све до упокојења 1875. О. Попов је слао периодичне извештаје Светом Синоду у вези црквених збивања у Енглеској и остварио је блиске везе са водећим црквеним људима у земљи, укључујући Пусија и Њумена. Нажалост, ови извештаји су само делимично објављени, много година након смрти аутора и то само на руском. О. Попов је у почетку гајио наде али је свој став променио у каснијим писмима /…/“                   

Палмер је касније постао римокатолик, а на његове заблуде одговорио је Алексеј Хомјаков.                         

А шта је у то време било са нама?      

У Србију 19. века долазио је Виљем Дентон, англикански пастор, који је написао књигу „Србија и Срби“, са великим симпатијама према нашем народу. Дентона је архимандрит у Студеници чак и причестио, за шта је добио укор од митрополита Михаила, који је Енглеза ипак лепо примао и комуницирао с њим. Ја те поступке не браним, само их описујем.        

О НОВОМ КАЛЕНДАРУ И ПОСЛЕДИЦАМА                   

Какво је Ваше садашње мишљење о новом календару и његовим последицама?                          

Као што знате, увек сам сматрао да је увођење новог календара довело до трагичних подела у Цркви Божјој, и увек сам се противио новом календару, о чему сам писао текстове и саставио зборник „Црква и време“.(http://borbazaveru.info/content/view/1390/52/).

Митрополит Филарет, поглавар Руске Заграничне Цркве је рекао оно што и данас целивам и потписујем: ”Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све савршава у законитом поретку, у јединомислију и сагласности са древним предањима. Ако неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних Цркава, савршава нешто што није у сагласности са ониме што учи цела Црква, тада сваки Њен члан може да изјави свој протест...На такав начин, ми сви постајемо чувари црквене истине, која се увек увек штитила бригом за то, да се ништа што има општецрквено значење не савршава без сагласности свих...”

О ПРОГОНИМА СТАРОКАЛЕНДАРАЦА

„Старокалендарци“ су, иначе, било сурово гоњени.

То је истина. Знам много о страдању старокалендараца у Грчкој, против чега је устајао још и Свети Јустин Ћелијски, као што се борио и против увођења новог календара. Тако је овај светилник Цркве Господње превео писмо цариградског патријарха Светогорцима, у коме исто тражи да они пређу на нови календар и прети санкцијама («Црквени живот» 10-12/1927.) То писмо отац Јустин коментарише следећим речима: «Шта је Црква? – Црква је тело Символа Вере. Шта је Символ Вере? – Символ Вере је душа Цркве. Све што је истински православно – душом је у Символу Вере. Није ли ти душа вером, љубављу и надом ушла у Символ Вере, зар је осетила бескрајност Истине, зар наслутила вечност Живота? Сви истински православни јерарси душом својом исходе из свете, из саборне, из апостолске душе Цркве, зато су мисли њихове – свете, саборне, апостолске; зато су дела њихова – света, саборна, апостолска; зато су одлуке њихове – свете, саборне, апостолске. Њихов живот није друго до – оваплоћени Символ Вере. Три су главна чула, којима живи душа њихова и тело, то су: светост, саборност и апостолскост. Не живе ли тим свештеним тројством, зар су православни? Нису ли одлуке њихове – свете, саборне и апостолске, зар су православни? Своде ли Цркву на ма шта што није Христово, био то алтруизам или хуманизам, национализам или научни фанатизам, зар се нису саблазили о Светињу над Светињама, зар нису похулили и на Оца, и на Сина, и на Дуга Светога? Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничену светошћу, саборношћу и апостолскошћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно, апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради ћутке и с радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски Патријарх, реците – које живо православно срце неће од туге проплакати и проговорити у одбрану свете и апостолске саборности? А Цариградски Патријарх употребљава неапостолска, несаборна средства да наметне грегоријански календар. Нарочито у Грчкој. Још није покушао да делатност своју пренесе и на православне Словене. Све словенске Православне Цркве, а то ће рећи четири петине православних, остале су при старом календару. Васељенски Патријарх замахнуо је српом своје ревности, (да ли свештене?), и хоће да пожање успех. Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И дисциплину, на саборност у Цркви.            

ОТАЦ ЈУСТИН О ПОСЛЕДИЦАМА РЕФОРМЕ   

Шта је Свети Јустин Ћелијски још говорио о последицама новог календара?                                                                     

О великим и страшним последицама календарске реформе, у истом коментару, отац Јустин ће писати и ово: «Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету «Свеправославни конгрес Цариградски»; немир сеје и Патријарх Васељенски по Светој Гори. «Васељенски» чувар Св. црквеног предања – први је раскинуо молитвено јединство Православне цркве. Ако на данашњи дан ми славимо Св. Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио је Васељенски патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава најезду страшних последица што Васељ. Патријарх онако формалистички и рационалистички суди о јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање «проувођењем новог календара поцепао молитвено јединство Цркве Православне. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, – питање «спољашњег поретка»?           

Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог, јер коме је много дано, од њега ће се много искати» (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века».           

РЕАКЦИЈА СВЕТЕ ГОРЕ И СРБА         

Молимо Вас да нешто кажете и о реакцији Свете Горе и нашег народа у то доба?

Отац Јустин наводи да су Светогорци, ти «кротки лафови истине Православља», одбили да се потчине таквој одлуци, и да су од њих многи похапшени и затворени у Солуну, али да се не дају. Тиме је он, по ко зна који пут, показао на чијој је страни било његово срце, пуно ревности за Цркву Христову. Још 1923. године («Црквени живот» бр. 9), отац Јустин је наводио писма православног свештеника из унутрашњости Србије и из Босне. Оба су се односила на народни став у вези са променом календара и скраћивањем постова: «Календарско питање. Од једног сеоског свештеника добили смо писмо следеће садржине: «Нека чудна легенда проходи душе многих православних јерараха. Ради се на промени календара. Народ прислушкује, ишчуђава се, не схвата на што све то. Желео бих да наши јерарси завире удушу нашег простог народа. Тамо се комеша ћутљиво негодовање. Промена календара је не само канонско-астрономско већ и психолошко питање. То питање треба решавати са народом и ради народа. Говори се да ћемо после промене календара празновати празнике са римокатолицима заједно. И десиће се немила и ружна појава: празноваћемо заједно велике празнике са римокатолицима, но не и са православном браћом Русима, којима није до промене календара сада када их ради Христа распињу, убијају, прогоне и муче».

Писао је отац Јустин и ово:“Глас из Босне. Вести о увођењу неких реформи у нашој цркви узбудиле су православни народ наш у Босни, нарочито сељаке који су навикли да учествују у свима важнијим црквеним пословима. Један нам свештеник пише: »Сељаци у Босни, дознавши из новина о укидању свих постова сем ускршњег, врло су изненађени и узбуђени, и изгледа им да од наше вере нема више ништа. Један ми шта више рече: «Ми ћемо се још мало почети турчити, јер и Турци имају само један пост, а и ми ћемо сад имати само један. Осим тога наши црквени великодостојници желе да укину поједине празничне дане, да смање број светитеља и да нам одобре да у празничне дане радимо као што Турци раде на сам Бајрам. Зар не виде да ми Срби, и ако смо много празновали и славили Божје угоднике, и ако нисмо у те дане радили, ипак смо свега имали и Бог нас је увек чувао, а Турци су увек радили, и на сам Бајрам, па никад ништа имали нису, нити ће икада имати».             

МОДЕРНИЗАМ И ПРАВОСЛАВНИ

У ствари, зар то није био први озбиљан продор модернизма међу  православне?

Наравно да јесте. За оца Јустина, питање промене календара без одлуке Васељенског Сабора било је дубоко и значајно питање, повезано с духом модернизма који је продро у Православну Цркву. У «Хришћанском животу» (9/1924), отац Јустин пише, и тиме закључује све што је о календару рекао и написао: «Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђаву Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христооткривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хвастају се мудрошћу. Но таква мудрост – лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени представници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности. Представници појединих аутокефалних православних цркава надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом? О кротко Православље, зашто те тако руже, не зато ли што се душа твоја зове – смиреност?    

ОПАСНОСТИ РАСКОЛА                                                                         

Па ипак, да ли је пут старокалендараца исправан?

Авај, то је раскол! Кључна тема којом сам се бавио у тексту из 2000, поновљеном на „Борби за веру“, је чињеница настанка старокалендарског раскола. О расколу сам писао много и много пута, и указивао сам на опасности које су ту присутне, па се на бих понављао.

Ко жели, може да чита.

(http://borbazaveru.info/content/view/1059/52/;http://borbazaveru.info/content/view/1063/52/;http://borbazaveru.info/content/view/3611/52/;http://borbazaveru.info/content/view/3674/52/;http://borbazaveru.info/content/view/8591/52/; http://borbazaveru.info/content/view/9661/52/)                           

СТАРОКАЛЕНДАРЦИ И РУСКА ЗАГРАНИЧНА ЦРКВА

Старокалендарци Грчке се, међутим, позивају на своју некадашњу сарадњу са Руском Заграничном Црквом.                     

Што се односа страокалендараца и Руске Заграничне Цркве тиче, он је био сложен и пролазио је кроз разне фазе, а то се можда најсликовитије одразило у животу оца Серафима Роуза. Отац Серафим се подвизавао у Руској Заграничној Цркви која је, у његово време, строго ревновала против екуменизма и модернизма, чувајући се, међутим, од проглашавања помесних Цркава Православних за  безблагодатне пустиње. Али, у оквиру Руске Заграничне Цркве појавили су се „суперзилоти“ чија се сва брига састојала у што већем стремљењу канонској „чистоти“ и тражењу што већег ограђивања од других.

Отац Серафим је учио да се у текстовима ових „суперзилота“ крије „хладна и срачуната тежња ка самопотврђивању“, маскирана смирењем и побожношћу. То је, по њему, „дивљење“ сопственој духовности у огледалу.

Стављао је до знања онима с којима је долазио у додир да „многи новообраћени теже правилности као што се одојче везује за дојку. По мом мишљењу, далеко им је корисније за спасење душе да бар мало одступе од „типиконства“ и повећају смирење/.../ Свим тим „мудрацима“ недостаје главно у православном животу, на шта су указивали Свети Оци – СТРАДАЊЕ. Нова „мудрост“ је рођена у празном умовању, у јаловим и бесмисленим споровима. Истински дубока је одстрадана мудрост /.../“

Ево како отац Дамаскин (Кристенсен) описује деловање „суперзилота“ и њихова мишљења („Светлост са Запада“, Београд, 2007, стр. 187-190):

„Између осталог, водећи нови 'мудраци' су пре ступања у Руску Заграничну Цркву припадали управо једној од 'нових' јеретичких Цркава, новокалендарској грчкој архиепископији и она им је забранила свештенослужење. Руска Црква их је прихватила из љубави, сматрајући да је казна незаслужена. Штитили су их и о. Серафим и о. Герман. Али сами ти одлучени оци измислили су следеће: наводно Грчка Црква не носи Божију благодат, те зато и нема право да их лиши чина. Штавише, они су измислили како је Грчка архиепископија изгубила благодат Божију управо у време између њиховог рукоположења и лишавања чина! Из њихове логике је произилазило да, ако се призна благодатност Грчке Цркве, треба признати и исправност њиховог кажњавања, односно доживотне забране свештенослужења. Њихова хладна 'правилна' логика није допуштала опроштај или неки други излаз.

На несрећу, брат једнога од њих је још увек настављао да служи у Грчкој архиепископији. Дошавши једном у Платину, тај је 'правилни изрод' гордо изјавио о. Герману:'Наравно, ја се не молим за брата!' Говорило се о помињању православних за време Литургије. Запањени о. Герман је одмах пошао о. Серафиму:

- Замисли! Он тако нешто говори о рођеном брату, а обојицу их је рукоположио један те исти епископ!

О. Серафим је само пренеражено погледао сабрата а затим рекао са уздахом:

- Шта се ту може, он је и у томе 'правилан'.

Мајка о. Германа је, слушајући овакве приче о 'крајње правилним', једном рекла:'Можда су они и православни, али да ли су хришћани?'

Када се у „Православној речи“ појавио позив да се пружи помоћ гладнима у Уганди (стање је било тамо страшно: није било довољно одеће, а да се и не говори о духовној литератури и иконама) један од 'типиконаца' је упитао оце у писму да ли је умесно сматрати браћом православне Африканце јер ето они су прихватили нови календар, припадају новој'безблагодатној' Цркви и да ли таквима треба помагати. 'Боље је да колико могу помогнем достојној православној породици или организацији' - писао је он.

- Но, како се борити против те равнодушности и охолости? - узвикнуо је о. Серафим прочитавши писмо.

- Чак и јеретику који на самртном одру моли помоћ немамо право да му је ускратимо! - рекао је о. Герман.

Гледиште 'ревнитеља типика' о благодати, тачније, о безблагодатности, донела је много брига Руској Заграничној Цркви. Вође те скупине приказивале су ствар тако (нарочито осетљивим новообраћенима) као да су јерарси Руске Заграничне Цркве ову сматрали једином истинском православном Црквом у свету, а да су остале Цркве 'безблагодатне'. О. Серафим је приметио тим поводом: 'Наши јерарси никако не желе да унесу јасноту у то питање, да одвоје црно од белог. Убеђен сам: наши епископи - сви до једнога! - и не помишљају да називају те Цркве 'безблагодатним'. Напротив, признају им благодат Божију, у сваком случају је не одричу'. Многи од тих јерарха иступали су против екуменизма, сергијанства и томе сличног али нису прекинули односе ни с једном Црквом, осим Московске патријаршије. Али чак ни њу нису називали 'безблагодатном'.

У Грчкој су представници зилотизма одлучили да успоставе 'политичке' односе између Руске Заграничне Цркве и најрадикалније скупине ревнитеља 'старог календара' –'матејеваца' који су анатемисали не само Цркве које су прешле на нови календар, него и сваку ону која с њима сарађује. Али они који су отпочели интригу сами су и пострадали од ње: 'матејевци' су схватили да Руска Загранична Црква уопште није таква каквом се приказује и почели су да је сматрају претерано 'либералном'./.../

'Њихова 'непоколебљивост' у црквеној политици избија у први план, а духовност остаје у другом. Чим почнем, на пример, да размишљам о томе како и на који начин да што 'правилније' данас изражавам ревност у вери - и мира у души као да нисам никад ни имао. Иза једног питања следи друго: с којим Црквама треба прекинути, како ће се према томе понети људи, шта ће рећи Грчка Црква (и то, која од њих?), какво је мишљење митрополита? Више ми неће остати ни времена, ни жеље да црпим надахнуће у пустињи, у књигама Светих Отаца, у чудесном животу угодника прошлости и садашњости, животу у вишњем свету. Наравно, у данашње време се не могу игнорисати поменута питања, али заиста се не сме заборављати оно главно'.

У то време се о. Герман бојао да 'крајње правилни' не преовладају и не почну да задају тон међу Американцима обраћеним у Православље. О. Серафим, међутим, није делио те бојазни иако је њега самог погодио радикализам који је завео доста људи. Наводио је брату речи Абрахама Линколна: 'Неке можете варати извесно време, друге можете варати све време, али не можете све људе варати све време'.

По томе како су се развијали догађаји о. Серафим је прорекао: временом ће 'крајње правилни' појачати свој утицај и направиће велики раскол, некакав пуч унутар Цркве, али он неће бити крунисан успехом и побуњеници ће завршити у малој секти, окошталој у својим учењима и никаквог утицаја више неће имати. 'Све ће се завршити као кошмарни сан - писао је он Алексеју - а дотле ћемо доста пострадати. Изгледа да су нас заиста издали. Дуго година смо веровали да су ти људи једномислени и једнодушни и да се пожртвовано труде на њиви мисионарства у Америци. На делу пак за све те године они су само уздизали себе, заваравајући поверење простодушних руских епископа, свештеника и мирјана... Бојим се да су и наше публикације протеклих година о 'ревности у вери' помогле том чудовишту да нарасте!'

Разочаране су биле, разуме се, обе стране. Вође нове 'партије', одгајене у многоме трудом платинских отаца, сматрале су да ће се ови сада придружити њиховом покрету и да ће почети да извршавају 'наређења из Бостона'. Велико је било њихово разочарање када су најзад схватили да се оци неће одрећи својих независних погледа. Најпре су партијци мислили да о. Серафим чезне за 'правилношћу' као и они. Али то је била заблуда - о. Серафим је чезнуо за Истином, а то је нешто сасвим друго. Он је писао:

„Они су изградили себи каријеру у Цркви на непоузданом, иако споља лепом темељу: на претпоставци како је главна опасност за Цркву у недовољној строгости. Али не, истинска опасност је скривена дубље - то је губитак укуса Православља, чему они и сами доприносе упркос свој својој строгости... Она нас неће спасти ако не осећамо 'додиром' и  'мирисом' Православље“.

Током каснијих година о. Серафим је уложио много снаге и утрошио огромно време објашњавајући 'типиконство', поново позивајући повратку православној свести, коју су нам даровали Свети Оци. О. Серафим је ово последње стављао насупрот свим врстама богословља неотрадиционалиста. Требало је не само писати чланке, већ и брижљиво промишљати одговоре онима који су се обраћали с питањима о 'новом таласу' у Цркви.

Касније је о. Герман признао да је то вероватно било обично траћење времена. По речима самог о. Серафима, обраћали су му се 'студенти који се играју Православља' који су просто хтели да се издвоје у својој средини. Способних да дубоко и озбиљно мисле, попут о. Серафима, није било. Њих уопште нису занимале речи о. Серафима, тим више уколико су се разилазиле с 'партијском линијом'. Изгледа као да је требало да срећније распореди своје време, душевне и умне снаге.

Али да ли је његов труд био узалудан? Како смо се већ уверили, 'бацил правилности'(у различитим, далеко истанчанијим облицима од описаних) претио је многима - то је доиста велико искушење за православне последњих времена када 'охладни љубав људска'. Јер'правилност' улази у сам појам Православља, односно, праве, исправне вере. Кључно питање савремености, које је стајало пред о. Серафимом било је следеће: ''Како остати правилан (православан) верник и не упасти у занос због сопствене праведности?'

Одговоривши на ово питање о. Серафим је веома помогао својим савременицима да се са опасне и стрме ивице врате на пут Православља. Он сам се лицем у лице суочио с'правилним екстремизмом'. Да тога није било његови чланци би доиста били од мале користи: прича о сопственом искуству помогла је другима да избегну исте грешке. Сада пак његово обраћање савременицима звучи као отрежњавајуће упозорење од скретања лево или десно на литицу модернизма, од слепог придржавања слова закона, од чисто спољашњег'традиционализма' лишеног суштине - љубави! 'Испод сваке обланде се може скривати кривотворина' - писао је он.

Не треба умањивати ни значај те борбе за раст његове сопствене душе. Јер и он је почео као 'ревнитељ Православља' и било је неопходно да проникне у суштину те ревности, да прође вишегодишњи пут страдања да би добио правилан одговор, да би збацио окове хладног, спекулативног поимања хришћанства, приступачног само 'изабранима', не изневеравајући, међутим, одбрану истинског Православља. Као резултат тога, уверићемо се, он ће постићи редак спој својстава: неуморног борца за истину и осетљивог, доброг православног срца. Управо се по одсуству тих особина носиоци умртвљавајућег 'зилотизма'разликују од истинских носилаца живог предања, таквих као што су јеромонах Серафим и архиепископ Јован.“

НИ У ЈЕРЕС, НИ У РАСКОЛ

Па какав је Ваш став о овом питању, које узнемирава наше вернике и данас?       

Мој став је јасан: боримо се против екуменизма, али не одвајамо се од Цркве и не стварамо своје групације – таква борба је пут светих, укључујући и оца Јустина. А Свети Јован Шангајски је заиста целивао плаштаницу у новокалендарским храмовима, јер „новопасхалци“ су само представници модернистичког „православља“ у Финској - сви други се држе Светог Предања о Пасхалији.       

Мени је заиста драго да се, како Ви кажете, старокалендарци уједињују, али подела је и даље много. Куда то води, описао је православни Француз, припадник Руске Заграничне Цркве Московске патријаршије, Бернар Ле Каро, у свом тексту „Истинито Православље или самовоља“, који, због значаја, наводим у целини:“У Старом Завету постоји прича о томе како је Саул настојао да оправда своју самовољу и непослушање тиме што је желео да умножи жртвоприношења Богу, али му је Господ преко пророка рекао:“Зар су свеспаљенице и жртве Господу пријатније од слушања гласа Његовог? Послушање је боље од жртвоприношења…Јер непокорност је као грех врачања, и противљење је као идолопоклонство“. Саул је од Господа био одбачен због непослушања, и од њега је одступио Дух Господњи, Дух Љубави, Дух Добростивости. Зато није за чуђење ако се они који су отишли од Тела Господњег, и творе „одељена сабрања“, раздељују међу собом, јер њих више не сједињује Дух Господњи, који „сав црквени сабор сабира“ (Служба Педесетнице). У томе и јесте разлика изнмеђу Руске Заграничен Цркве и групица „истински православних хришћана“: митрополит Антоније( Храповицки, први поглавар РЗЦ, нап. прев.) је поступио по благослову Више црквене управе на челу с патријархом Тихоном и са дозволом Месточувара васељенског Престола, док садашње групице просто – напросто творе самовољу/…/

Није случајно свети апостол Павле Цркву назвао „телом“, јер, по речима Свештеномученика Илариона ( Тројицког ), „два тела не могу бити органски повезана…Ако нога каже да не припада телу, јер није рука, зар због тога више не припада телу? Не може око да каже руци: ти ми ниси потребна; или глава ногама то исто“. Свети Иларион наставља: „У телесном организму поједини удови никад не расту и не развиају се одвојени једни од других, него увек у вези са целим организмом. Зато се онај ко прави јерархију ван тога тела не налази у Цркви.“          

У наше доба у свету постоји петнаестак група „истински православних хришћана“ које нису у узајамном општењу. Као и код протестаната, за њих је Црква „невидљива“. По речима Светог Теофана Затворника:“Где је ту једина Црква Христова? Какво је то тело Цркве, када су се удови расули и отишли на разне стране? И како се може рећи да је једини Божаствени Пастир њихов Пастир?“/…/

 Катакомбни архијереји Кирил Казански, Агатангел Јарославски и Јосиф Петроградски НИСУ СТВАРАЛИ НОВУ, НЕЗАВИСНУ ЦРКВУ: они су помињали законитог месточувара, архијереја Петра Крутицкога, који их је везивао са пунотом Васељенске Цркве. До свог блаженог уснућа, најревноснији митрополит Филарет је у нашим манастирима у Светој Земљи помињао јерусалимског патријарха, без обзира на то што је он помињао све остале патријархе, укључујући и московскога (с којим РЗЦ није била у општењу, нап. прев.) Зар је тада митрополит Филарет био у општењу са „посветовњаченим православљем“?

 По речима великог канонисте владике Никодима Милаша, „ако у сваком друштву мора да се чува строги поредак, и свако мора да зна своје место у друштву/…/, то је још више неопходно да се каже о Цркви Христвој на земљи“. Зато се, по светим канонима, свештеник који одступи од свог архијереја назива „приграбитељем власти“. Мирјани, с њим у општењу, „одлучују се од заједнице Цркве“. Често се мисли да је „архијерејско прејемство“ довољно да би архијереј био заиста православан и  да би самим тим његове Свете Тајне биле благодатне. У четвртом веку, Максим Циник је хтео да преотме Цариградски престо, и двојица епископа која су стигла из Александријске патријаршије обавили су његову хиротонију. Четврто правило Другог васељенског сабора гласи:“Максим нити је био, нити јесте епископ“. Епископ Григорије ( Грабе ) уочава:“Да би Света Тајна свештенства била истинита, не само да морају да је обаве опуномоћени епископи, него се морају чувати ПРАВИЛА О ИЗБОРУ И ПОСТАВЉАЊУ ЕПИСКОПА“. /…/

Само једна околност – ако свештенослужитељ почне да отворено проповеда јерес, КОЈА ЈЕ ВЕЋ осуђена од стране Отаца на Васељенским Саборима, даје право на прекид било каквог општења с њим. При том, канони дозвољавају да се он САМО НЕ ПОМИЊЕ „ДО САБОРНОГ РАЗМАТРАЊА“, „ДА БИ СЕ ЦРКВА САЧУВАЛА ОД РАСКОЛА“. Зато канони не дозвољавају да се помиње други епископ или да се ствара НОВА јерархија.

"Увек пред својим духовним погледом имај /…/ сличног древним архијерејима митрополита Антонија и у тешким случајевима питај себе како би он поступио“, говорио је Свети Јован Шангајски. Баш у време кад је на челу Руске Заграничне Цркве стајао митрополит Антоније, Васељенска патријаршија и неке друге Цркве прешле су на нови календар. Патријарх Василије Трећи, о коме је реч, био је не само модерниста, него и екумениста. На почетку свог писма атонском јерохсимонаху Теодосију митрополит Антоније поставио је најважније питање: Увек и свагда треба о свему мислити: а шта ће се десити због корака који намеравам да учиним кад је у питању Света Црква и кад су у питању наше душе?“ Даље он пише: “Кад је у питању наставак или прекид општења мора се, у складу с вољом Божјом, која се открива кроз предања, каноне и примере из живота светих, руководити снисхођењем (икономијом, нап. В.Д.), при чему је „у извесним случајевима прекид општења са узрочником (саблазни, нап. В.Д.) обавезан само за епископе“. Из перспективе светих канона, митрополит у свом писму атонском јеромонаху Илариону појашњава:“И даље помињите као и пре патријарха Василија…Одвајање од Патријарха 15. правило Двократног сабора дозвољава само онда, кад је он саборно осуђен за отворену јерес, а до тога не треба испуњавати његове незаконите захтеве…Свети Тарасије, патријарх цариградски, учи нас колико је драгоцен ј црквени мир. Нека баћушка отац Теофан мирно служи јерејски и нека се моли за благостање светих Божјих Цркава“.

У другом писму – јеросхимонаху Теодосију – владика Антоније објашњава: “Тугујем због тога што сте убеђивали братију да се не моли за Патријарха Василија…Ето, и светогорско монаштво ће се поделити, а неће остати цело као нешивена риза Христова. Молите се Господу да уразуми старог безумника ( патријарха )“…

 Занимљиво је уочити да је митрополит имао у виду пре свега јединство атонског монаштва, које је био важније од сваког „истинитог Православаља“, јер је велики владика, познат по далековидости, знао шта ће бити: “На тај начин (ван општења с патријархом) ви се приближавате беспоповцима и у крајњем случају расколницима“. Он у другом писму понавља:“Они који хитају поделама ( зилоти)  могу да се нађу у једном од оних понора у које су упали беспоповци“.

Треба обратити пажњу и на то да митрополит није само рекао да просто треба помињати патријарха, него се и молити за њега да би га Господ „уразумио“. На тај начин, лечење неправде у Цркви митрополит је сматрао да треба творити путем молитве, а не путем раскола. На крају, митрополит пише ревнитељима не по разуму:“Похвална је ревност ваша, али тешко да се може похвалити самовоља и узимање у своје руке суда над архијерејима!“

Тако је поступао и отац Јустин Поповић, ученик митрополита Антонија. Он је помињао свог надлежног архијереја, иако је у то време патријатрх Герман био сапредседавајући Светског савета цркава.  Није свима познато да је, до краја разобличавајући учење патријарха Атинагоре као јеретичко, он ипак сматрао да га Црква није осудила, и да је, самим тим, остао њен члан. Зато је, кад је сазнао да је патријарх умро, одслужио парастос.

По речима Cвештеномученика Иларионa(Тројицког) :“Издвојити се, затворити се у себе, то је …за помесну Цркву  исто што и одвајање зрака од Сунца, потока од извора, гране од стабла. Духовни живот је могућ само у вези са Васељенском Црквом; ако се та веза прекине, неминовно усахне хришћанске живот“.          

О томе сведочи понашање наводних „истински православних хришћана“, који раздељују манастире, парохије, породице… Своје страсти треба рушити помоћу Цркве, а не рушити Цркву својим страстима.  Карактеристично је рекао светогорски старац Пајсије: "Ако желиш да помогнеш Цркви, труди се да исправиш себе, а не друге. Ако исправиш самог себе, одмах ће се исправити делић Цркве. Јасно је да кад би тако сви поступали, Црква би била приведена у поредак. Али људи се данас баве свиме осим себе самих зато што је лако бавити се другима, а бавити се собом захтева напор“.

„Много пута је изгледало да је Православље на ивици пропасти, али је затим наступало време не само његове спљашње, него и унутрање снаге“, пише Свети Јован Шангајски јер сам Господ спасава Своју Цркву. Године 2000. неки клирици су хтели да „спасавају“  Руску Заграничну Цркву. Уместо тога, настале су три групе. Ускоро ће се и тзв. „Руска истинита Православна Црква“ поделити. Управо сада, у добра борбе за чистоту Правослаља, добри пастир треба да „живот свој полаже за овце“ док „најамник…оставља овце…и бежи“. Наши епископи, који су се после рата нашли у комунистичким земљама, наставили су да служе под омофором Московске Патријаршије, при чему су неустрашиво исповедали Истину. Тако је, на пример, архиепископ Серафим (Собољев) одлучније од свих наступао против екуменизма на Саветовању 1948. године у Москви. Можемо се руководито и примером доброг пастира Митрополита Филарета: мада је био сасвим разочаран понашањем Московске патријаршије, он је, пастве ради, наставио да служи и помиње патријарха Алексеја Првог, али није испуњавао „његоев незаконите захтеве“, то јест није помињао безбожну власт.                              

Свети Тихон Московски нам је показао пут:“Само на том камену – лечења зла добрим – саздаће се неразорива слава и величина наше Свете Православне Цркве на руској земљи“. А о следбеницима другог, секташког пута „Руске Истините Православне Цркве“, као да је пророчки говорио архиепископ женевски Антоније на Свезаграничном сабору 1974. године: “Да би се стало на тај пут (одвајања од Васдељенске Цркве), треба да се одрекнемо од прошлости наше Цркве и да је осудимо…Шта је за нас важније, сама Црква и живе силе у њој или њени привремени, можда и недостојни, представници? Зар ћемо због потоњих кидати везе са Васељенском Црквом, у којој дише, без обзира на нашу недостојност, Дух Свети? Кога ћемо тиме казнити? Једино саме себе!“ 

 НАДА У ИСЦЕЛЕЊЕ

Какав је Ваш лични однос према људима који су кренули путем старокалендарства?

Наравно, они су ми блискији од свих јеретика с којима шурују наши убоги екуменци и модернисти, желећи да им се приближе, по оној дечјој песмици: “Видела је жаба да се коњи кују, / како поткивени брже напредују./ Родила се жеља од памети јача, / па кренула да тражи свога поткивача. / Поткивач јој само рече: “Све ти је то џаба, / чак и да те поткујем, ти остајеш жаба.“ Ипак, не могу се сложити са њима када сматрају Цркву од Истока безблагодатном, и када сматрају да се на путевима борбе за правоверје треба кретати несигурним путем паралелних јерархија и сумњивих хиротонија.  Заиста бих волео да се ране на Телу Цркве Божје исцеле, и да нам Господ дарује мира и слоге која нам је насушно потребна. Знам да је то и  молитвена жеља многих, па се уздајмо у Свемилостивог Бога да ће тако бити.                                                            

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 15 април 2018 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Владимир Димитријевић

"РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ" 

(пдф)

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.